Меша Селимовић

[Ometač]

ТИШИНА МАГЛИ И МЕСЕЧИНА
Соња Ћирић


Иако је двадесетак година објављивао приповетке, есеје, чак и романе, био је
незапажен. Читаоцима је био непознат, а критичарима незанимљив. А онда је написао
роман „Дервиш и смрт” и – све се променило

[Ometač]

Било је то 1966. године. Меша Селимовић више није био млад, и то већ одавно, па је
ову муњевиту промену у животу, преображај непримећеног у најомиљенијег писца у
земљи, примио с мирноћом коју човеку доноси животно искуство. „Дервиш и смрт”
добио је све највеће тада постојеће награде, прикључен је низу наших највећих
романа, одмах иза „Нечисте крви” Боре Станковића, „Сеоба” Милоша Црњанског и „На
Дрини ћуприје” Иве Андрића, а он сам предложен је за Нобелову награду.

Зашто смо се баш сад сетили свега овога? Зато што се ове године обележава
стогодишњица рођења Меше Селимовића, а јубилеји су, зар не, добри поводи за
успомене.

Муцави почетак

Почео је, као и многи, стиховима. У другом разреду гимназије, дакле у данашњем
шестом основне школе, написао је песму о тужној судбини птице затворене у кавезу.
Срећан што је успео да опонаша Војислава Илића, коме се тада дивио, показао је
песму старијој сестри. Она га је похвалила, по њеном изразу лица видело се да не
мисли то што говори, и посаветовала га да се мане поезије зато што, казала је,
песници умиру рано од туберкулозе. И следећи школски радови били су под
утицајем писаца које је читао. На пример, сећао се Меша једне приче о старој
Рускињи, емигранткињи, која умире док свира на клавиру за време приказивања
филма о некој страсној љубави двоје младих.

[Ometač]

„То је била неутољива глад; често ме и зора затицала с књигом. У кући смо имали
дивну, велику, лијепо уређену библиотеку, и ја сам све своје слободно вријеме, осим
играња, користио за читање. Тако је највише страдало учење, мада сам био добар
ђак, иако ми је у школи било досадно”, сећао се Меша Селимовић. У завршном,
четвртом разреду гимназије, значи у петнаестој години, прочитао је сабрана дела
Фјодора Достојевског. „Запрепастила ме та чудесна литература која ми је открила
неслућени и непознати свијет тајни људске душе, толико испреплетен и толико
чаробан, да сам остао забезекнут. Послије сам се Достојевском враћао непрестано.”

Основну школу и гимназију завршио је у Тузли, у Босни и Херцеговини, у чијем се
насељу Тушањ родио. Селимовићи су били једна од три богатије породице у овом
рударском крају.

„Све остало су били сиромаси са много дјеце и са малим надницама, прави
пролетери који, осим својих руку, ништа друго нису имали. Најупечатљивија и
најузбудљивија књига из младости била ми је Золин Жерминал. Покушао сам да га
читам тушањским рударима, јер је то књига о њима. Слушали су кратко и презриво
одмахнули руком, рекавши ружну ријеч.”

[Ometač]

Пре романа „Дервиш и смрт”, Меша Селимовић је објавио збирку приповедака „Прва
чета” и романе „Тишине” и „Магла и мјесечина”. Први критичар „Тишина” јавио се
дуго након објављивања романа. Написао је: „Писац Тишина М. Селимовић је веома
писмен, али, на жалост, без икаква талента.” Меша Селимовић се понадао да ће успех
„Дервиша” свратити пажњу јавности и на његова претходна дела, а и да ће критичари
гледати на њих у светлу изврсног „Дервиша”. То се, истина само делимично, и
десило: критичари су се заинтересовали за његове раније радове, али су отворено
порицали њихове вредности.

„А ја сам наивно мислио”, записао је Селимовић, „да сам освојио право да критика
да предност мојим бољим дјелима и ако не да занемари она која сам превазишао, а
оно бар да да више простора зрелима. Тако су Тишине гријех мога почетка, и остале
би у оку свакоме и кад бих не знам шта написао. Па, нека их; без тог муцавог,
несигурног започињања, не бих могао учинити ништа. Не можемо одмах учинити
други корак.”

[Ometač]

Смрт брата

Припрема тог другог корака, после кога је Селимовић постао један од најбољих
писаца овог простора, почела је много пре идеје о „Дервишу”.

„Крајем 1944. године стријељан је у Тузли мој најстарији брат, партизан, официр
команде Тузланског војног подручја, пресудом војног суда Трећег корпуса”, навео је
Меша Селимовић на почетку своје приче о „Дервишу и смрти”. Осуђен је, како је
писало на огласима полепљеним по Тузли, зато што је из магацина Главне управе
народних добара узео кревет, ормар, столицу и још неке ситнице. Те ствари су му
биле потребне зато што је очекивао своју жену која је чудом преживела
концентрациони логор, а његов намештај из стана су однеле усташе. Осуђен је
најстрожом пресудом зато што је из познате партизанске породице, што значи да је
стрељан не толико због намештаја који је узео, него зато што је из породице која је
дала седам партизана. Брат је Меши, преко шофера који га је возио на стрељање,
поручио да је невин. „Ја сам знао да је невин, ни судије нису тврдиле друкчије. Тај
невјероватан, слијепи, малоумни чин био је прекретница у животу свих чланова моје
породице. И није ријеч о смрти неког од нас, на то смо били спремни, седморо нас
је било у револуцији, већ о тако ужасној неправди, без разлога и без смисла.”

Чинило му се да се револуција, којој је био привржен, окренула против њега.
Осећао је потребу да ту приватну причу, осећај појединца разочараног у оно што је
веровао, пренесе на хартију. Међутим, што је више мислио на убијеног брата, то је у
себи налазио мање снаге да пише о њему.

[Ometač]

„Тада сам увидио да сам незрео и занатски неспособан да искажем тако сложену
материју, несагледиву и неухватљиву за моје дилетантске могућности. Зато сам, с
упорношћу за коју нисам знао да постоји у мени, почео да се припремам да једном,
кад било у животу урадим тај посао који је све више постајао моја опсесија.”

Писао је и брисао, бацао написано па почињао изнова, и тако годинама. Да би
написао добар роман, писац мора, схватио је, „непрестано да држи безброј
чињеница у глави, безброј веза, безброј догађаја, водећи рачуна о склопу дијелова,
о досљедности ликова, о мјери и сразмјери, о фабули и идеји, о ритму појединих
реченица и цјелине, о првом и другом плану, о главним и споредним личностима и о
безброј других ствари, међусобно толико повезаних да се често руши све ако је
погрешно урађен један дио.”

Два романа, „Тишине” и „Магла и месечина”, и неколико већих приповедака које је
написао док је покушавао да у роман преточи причу о свом брату, послужили су му,
како је рекао, као доста добра вежба. Након „Магле и месечине”, осетио је да су
његова лична осећања добила размеру универзалне теме, теме која је била и његова
и свачија, и да је сад спремна за роман.

[Ometač]

Љубав и трагедија

Роман „Дервиш и смрт”, књигу свог живота, завршио је четири године након тога.
Своју причу „о односу и сукобу између идеологије и озлеђеног појединца”, како је
описао тему романа, Меша Селимовић је пренео на дервиша Нурудина,
интелектуалца, који је након кратког ратовања и прве, промашене љубави, нашао
уточиште у вери. Те околности су разлог сукоба, располућености човека између вере
и слободног избора да одлучује, између мирења и побуне, слободе и неслободе –
укратко, свега онога што је осећао Меша Селимовић кад је сазнао да је његовог
брата убило оно у шта је веровао.

Све критике о „Дервишу” биле су похвалне, осим три. Једна од њих је уједно била
и прва – барем ју је он доживео као лошу. Критичареву оцену да је „Дервиш” најбоље
што је Селимовић до сада написао, односно поређење новог дела с претходним,
писац је протумачио као „најсигурнији начин дискредитовања”, док га је посебно
повредило што је тему романа критичар протумачио као истраживање корена
муслиманства.

„Ја сам хтио да напишем роман о љубави, роман о трагедији човјека који је толико
индоктриниран да догма којој служи постане суштина његова живота”, објаснио је,
напоменувши да „Нурудин чини погрешан избор и полази кривим путем”, па су зато у
„оштар сукоб дошла прихваћена вјеровања и људска осјећања”.

[Ometač]

Бекство из тврђаве

Да и следећи његов роман, „Тврђава”, не би био погрешно схваћен, Селимовић је
урадио нешто што се ретко кад ради: написао је објашњење, неку врсту упутства за
читање.

Главни лик „Тврђаве”, Ахмет Шабо, писар и песник, губи посао због неколико
неопрезних речи изречених на неком скупу. Тешка су времена, мало ко може да му
помогне. Једина понуда подразумева да се одрекне својих моралних начела и да
постане шрафчић у прљавој машинерији власти. Ахмет Шабо одолева, умногоме
захваљујући подршци вољене жене.

Дакле, да не би било неспоразума, Селимовић је у уводу објаснио да је „Тврђава”
пандан „Дервишу и смрти” и да је сваки човек тврђава, свака заједница, држава,
идеологија.

„Главни јунак романа, Ахмет Шабо, жели да нађе мост до других људи, да изађе из
тврђаве, јер зна, раздваја нас и уништава мржња, одржаће нас само љубав, или
макар вјера да је могућно ма какво споразумијевање међу појединцима и заједницом.
Вођен том вјером и жељом, он остаје ведар и морално чист.”

[Ometač]

Да ли због Селимовићевог објашњења, или због нечег другог, тек, ниједан критичар
није погрешно протумачио причу о Ахмету Шабу.

Увод у „Тврђаву” Селимовић је завршио најавом да намерава да напише роман о
нашем савременом животу. То је било „Острво”. Прича о двоје старих људи на
острву, као симболу издвојености и усамљености, имала је пуно психолошких
чинилаца што се допало и критичарима и читаоцима. Међутим, мало је недостајало
да не буде објављен. Издавач, који је желео да објави нов Селимовићев рукопис,
саопштио је писцу, и то тек након дугог нејављања и тек пошто се сам писац
заинтересовао за своје дело, да су два последња поглавља политички неподобна, па
да зато неће да објави роман. Селимовић је рукопис романа однео другом издавачу,
и не задуго, „Острво” се нашло у књижарским излозима.

Следећи роман, „Круг”, Меша Селимовић није успео да заврши. Преминуо је 1982.
године. У једном од последњих интервјуа, објављеном у „Вечерњим новостима”,
рекао је: „Мислим да сам у својим делима био, колико то човек и писац може да
буде, истинит и према себи и према онима које волим и које не волим”.

[Ometač]

КАДА ЈЕ МОЈ ПРВИ РОМАН ИЗАШАО ПРЕД ЧИТАОЦЕ, ИМАО САМ ПЕДЕСЕТ
ЈЕДНУ ГОДИНУ. НИКО НИЈЕ ЗНАО КОЛИКО САМ СТРАХОВА ПОБЕДИО ДОК
САМ СЕ УСУДИО ДА ИЗАЂЕМ ПРЕД ЧИТАОЦЕ.

Меша Селимовић

[Cruz]

Mi smo ničiji. Uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Vjekovima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ko smo. Živimo na razmeđu svjetova, na granici naroda, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi historije kao na grebenu. Otrgnuti smo, a neprihvaćeni. Ko rukavac što ga je bujica odvojila od majke pa nema više ni toka, ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. Drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoju nemamo. Mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odslužimo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje, a sve se plaća pa i ova ljubav. Svako misli da će nadmudriti sve ostale i u tome je naša nesreća. Kakvi su ljudi Bosanci? To su najzamršeniji ljudi na svijetu, ni skim se istorija nije tako pošalila kao sa Bosnom. Juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo, a nismo postali ni nešto drugo. S nejasnim osjećajem stida zbog krivice i otpadništva, nećemo da gledamo unazada, a nemamo kad da gledamo unaprijed. Zar smo mi slučajno tako pretjerano meki i surovi, raznježeni i tvrdi. Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav kao jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti, zašto? Zato što nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka čast našoj ludosti!

Odlomak iz romana "Derviš i smrt"

[ljubičica]

moja je krivica da sam ono sto sam, ako je krivica.

recenica koja je obelezila ceo moj zivot, na razne nacine..

[Bisernica]

Ima životnih situacija koje sami sebi kreiramo, ali isto tako postoje i one na koje ne možemo uticati. Postoji prirodna ravnoteža, neka sila, koju ljudi
vijekovima odgonetaju. Ljudi joj traže ime, oblik, smisao. Ali neminovno je jedno, ta sila utiče na sve nas. Ona ne mimoilazi nikoga. Podjednako ima utcaj i na
živote bogatih i siromašnih, na srećne i nesrećne, ona ne pravi nikakvu razliku. Na tu silu ne možemo uticati.
Međutim, nije potrebno prepustiti se toj sili. Čovjek može mnogo. Može da utiče na sebe. Može da svoje puteve ispravlja i pravo njima hodi. Osmišljavati se,
oblikovati u dobru, pravdi i razumijevanju potrebno je da bude cilj svakome od nas. Kao takvima, sudbina neće biti greška (pored ostalog mi sebe možemo
ubijediti u to). Na život ćemo vječno gledati sa mladaločkim poletom i optimizmom.
Zdrav razum, dobrotu i pozitivan stav ne može nam niko oduzeti, pa ni teška životna oluja.


Meša Selimović - esej Put do sebe

[Bisernica]

Ja sam mali čovjek koji je zaboravio da je mali.
Uvrijedio sam ih što se usuđujem da mislim.


Meša Selimović

[Bisernica]

Najgori je bezrazložni strah. Strah koji ima svoj razlog i korijen možeš da primiš, ma kakav da je, može se izmjeriti ljudskom mjerom, može mu se odrediti domet i uvir. A možda i nije bezrazložan, samo ne možeš da mu nađeš razlog. Zato postaje opasan, jer je svuda,u svakom pokretu, u svakom glasu, u svemu što živi i umire, i srce neprestano strepi pred nečim strašnim, svemoćnim, sveuništavajućim.
Iskustvo me uvjerilo, ako je za to potrebno ikakvo iskustvo, da svako osjeća strah pred onim što ga čeka, pred nepoznatim što već kuca, neotkriveno, u obamrlom srcu.
Strašan je strah od smrti, ali kad vidiš šta je to, kad digneš ruke od želje da budeš bog zadovoIjiš se da budeš smrtni čovjek, sve dođe na svoje.

Nasmijao sam se veselo, osloboden straha i nelagodnosti, izlijecen njegovim strahom. A ustrašile su ga moje neozbiljne rijeci, kojima sam prkosio i sebi i njima, ne znajuci zapravo ni od cega se branim, pa je, smeten, udario nogama o stepenice, jedva savijajuci ukocena koljena. I gledao me kao palikucu, zacuden i ogorcen zbog moje jadne pobune. Badava, s takvim strahom ne vrijedi živjeti, i ne bih ni živio, kad bi me jednom savladao. Jer, drugo je uplašiti se kad ima razloga, u nesreci, ili ratu, to mora svako, a drugo je plašiti se uvijek, od svega. Snažni Mehmed Pecitava, govorio je, nekad, u hocinskim mocvarama: — Boj se ovna, boj se govna, a kad cu živjeti?
Ostaje strah u čovjeku, i pored pouzdanja, u neku nepoznatu mogućnost u neku vradžbinu, u neku tajnu silu iblisovu.
Ubistvo ne može biti uzor i podstrek, izaziva osudu i gađenje, a dešava se iznenada, kad se zaboravi strah i savjest, neprijatno je, kao ružno podsjećanje na trajnost niskih nagona kojih se ljudi stide, kao što se stide nedostojnih predaka i prestupnih rođaka.
Ne znam zašto, možda što je patio, što je u mukama stekao iskustvo, što ga je pobuna oslobodila naviknutog mišljenja koje veže, što nema predrasuda, što je raščistio sa strahovima, što je pošao putem koji nema izlaza, što je već osuđen i samo junački odgađa smrt. Takvi ljudi mnogo znaju, više nego mi koji klecamo od naučenog pravila do straha od grijeha, od navike do strepnje pred uvijek mogućom krivicom.
Odricanje svih obzira je prastari strah, davna suština ljudskog bića koje želi moć, jer se boji.
Nisam se sjetio ni tada ni dugo poslije, da je ljudska misao nesiguran talas što ga podiže ili smiruje ćudljivi vjetar straha ili želje.
Potapa me strah, kao voda.

Meša Selimović

[LonČe]

Четрдесет ми је година, ружно доба: човјек је још млад да би имао жеља а већ стар да их остварује. Тада се у свакоме гасе немири, да би постао јак навиком и стеченом сигурношћу у немоћи што долази. А ја тек чиним што је требало учинити давно, у бујном цвјетању тијела, кад су сви безбројни путеви добри, а све заблуде корисне колико и истине. Штета што немам десет година више па би ме старост чувала од побуна, или десет година мање па би ми било свеједно. Јер тридесет година је младост, то сад мислим, кад сам се неповратно удаљио од ње, младост која се ничега не боји, па ни себе.

iz romana Derviš i smrt

[Ciciban]

[Ciciban]

" Zauvijek sam ostao gladan ljubavi i pažnje: niko me u životu nije
mogao iznenaditi grubošću i uvjek sam je očekivao, a svako me mogao
pridobiti pa i prevariti pitomošću, nježnošću, prijateljstvom, pa i kad
bih se prevario, opet sam uvijek bio spreman da naletim na isti mamac. "

[Ciciban]

"Tako je bolje, bez slatkih riječi, bez praznog smiješka, bez varanja. Sve je lijepo dok ništa ne tražimo, a prijatelje je opasno iskušavati. Čovjek je vjeran samo sebi."

(Derviš i smrt)

[Ciciban]

“Ograđujem se, utišavam, slušam muziku. Čudno djeluje na mene, gotovo hipnotično, s njom se ne sporim. Ništa joj ne mogu. Nemjerljiva je, sveobuhvatna, strašna po snazi, ne mogu da je odvojim, ne mogu da je doživljavam kao nešto izvan sebe, useljava mi se u krv, dišem njome.”