Освајање света - Многи хтели, неки започели

[Ometač]

ОСВАЈАЊЕ СВЕТА
Чедомир Антић


Још од почетака цивилизације и најстаријих држава, један од најважнијих циљева било
је обједињавање читавог света у једно царство. Замисао о светском царству живела је
подједнако у антици, средњем веку, добу разума, епохи нетрпељивих идеологија, а
одржала се до нашег времена.


Поход Александра македонског на цео ондашњи свет трајао је десет година

[Ometač]

Занимљиво, али ниједан од великих, злогласних, а понекад и славних покушаја да
снагом велике војске под једну круну дође читав свет, није уродио плодом. Штавише,
успех је био краткотрајан и никада није обухватио већи део насељених подручја
планете.

Копно захвата трећину планете Земље. Реч је о 148,9 милиона квадратних
километара, подручју које је од данашње Републике Србије веће 1692 пута! Све до
почетка 20. века било је крајева наше планете који су били непознати. Ипак,
раздобље открића планете, које је трајало више од тридесет векова, било је
мотивисано пре свега освајањима.

Освајање света био је занос појединих великих владара и војсковођа. Александар
Велики водио је војску током десет година, уверен да ће стићи до краја света.
Римски песник Хорације сматрао је да су римске легије освајале свет како би
откриле порекло сунчевог сјаја. Император Аурелијан, објединивши посустало
Римско царство, дичио се титулом обновитељ света. Византијски императори
сматрали су се светским, универзалним царевима, а арабљанске и касније османске
калифе владали су, све до 1924. године, заједницом свих људи – умом. Кинески
цареви веровали су да владају Средишњим царством света. Прве колонијалне силе –
Шпанија и Португал – поделиле су у два наврата планету Земљу, на начин коме је
најближе сечење зреле јабуке. Ипак, земље које су себи доделиле нису стигле ни да
открију и заузму, а камоли задрже.

[Ometač]

Светској власти тежили су политбирои Совјетског Савеза. Чак и у кратковекој
Париској комуни окупљени револуционари клицали су „светској републици”.
Историчари који су се бавили дугорочним програмом Адолфа Хитлера наводе како је
фирер великонемачког Рајха очекивао да се повуче 1950. године, у часу кад прво
порази Француску и Велику Британију, а затим и Совјетски Савез. Светску владавину
Немачке требало је да, према овим програмско-кошмарним сновиђењима, оствари тек
његов наследник после великог ваздушног рата са Сједињеним Америчким Државама
за који се процењивало да би требало да отпочне око 1980. године.

Током више од пет миленијума историје човечанства царства су непрекидно
настајала и нестајала. Тачне границе међу државама постоје тек неколико столећа.
Ипак, могуће је саставити опсежну листу узалудних покушаја великих држава,
амбициозних државника и прослављених војсковођа који су покушавали да обједине
свет.

Најдаље у овом настојању отишла су три царства. Највеће у историји – Британска
империја – врхунац је доживело у годинама које су уследиле Првом светском рату.
Друго по величини – Монголско царство – највеће просторе досегло је у првој
деценији 14. века. Коначно, мада по пространству земаља које је објединило није
било на трећем месту ове листе, најважније место по уделу које су његови поданици
чинили у укупном становништву ондашњег света, заузима Персијско царство у време
владавине Ахеменида почетком 5. века пре наше ере.

[Ometač]

Прво царство

Британска империја имала је дуготрајан и мукотрпан развој. После хиљаду година
освајања и колонизација управо је у Енглеској створена монархија која ће до краја
средњег века објединити Енглеску, Ирску, Шкотску и већи део француских земаља.
Пошто је до средине 16. века остала без свих својих европских поседа, енглеска
круна окренула се поморској превласти. Успон Прве британске империје текао је
током два столећа. После победе над шпанском Великом армадом 1588. године, под
енергичним владарима Елизабетом И и Џејмсом И, Енглеска је завладала морима.
Основала је бројне колоније у Северној Америци, на обалама Индијског океана и
беспућима Пацифика. У ратовима са Шпанијом, Холандијом и Француском, а још више
храбрим експедицијама, каква је била она под командом сер Волтера Ролија, и
смелим гусарима чији је несумњив симбол био сер Френсис Дрејк, енглеска држава
проширила се на бројне колоније широм планете. У одбрану овог царства вођен је и
први истински светски сукоб – Седмогодишњи рат (од 1756. до 1763. године).

[Ometač]

Криза коју је Британска империја проживела крајем 18. века, кад је америчка
револуција потресла саме њене темеље, није спречила њено јачање на другим
странама. До 1922. године – поред Канаде и Аустралије, читаве Индије (данашњи
Индија, Пакистан и Бангладеш), половине Африке, десетина колонија у различитим
положајима, стратешки важних тачака (Гибралтар, Малта, Суец...) – у поседу највеће
империје у историји човечанства нашле су се некадашње колоније Немачког царства
и делови османске државе. Британско царство је 1922. године обухватало 33,7
милиона квадратних километара или 22,7 одсто површине Земљиног копна. Ове
области нису биле уједињене у централизовану монархију. Била је замало
двоструко пространија од данас највеће светске државе – Руске Федерације.

Различит положај и посебна права и управа учинили су Британско царство
стабилнијим, способнијим за промене, али и дугорочно неодрживим. Двадесет
година после завршетка Другог светског рата већи део Британске империје
претворио се у независне или само формално с енглеском круном повезане државе.
Сâма Велика Британија је после стварања Слободне Државе Ирске 1922. године
почела поступак деволуције чији се крај наслућује у наше време. Ипак, Велика
Британија је и даље једна од великих сила, која је пре непуних тридесет година била
способна да због једне своје „прекоморске територије” – Фокландских острва, на
којима живи тек око три хиљаде становника – зарати с Аргентином и доведе у
опасност светски мир. Био је то један од ретких ратова у коме се бивша колонијална
сила позивала на национална права, док је њена противница истицала територијалне
и стратешке интересе.

[Ometač]

Најезда Монгола под вођством Џингис-кана

Друго царство

Почетком 13. века на пространствима средње Азије над многобројним монголским
племенима власт је преузео енергични војсковођа Темуџин, у историји познат као
Џингис-кан (1206–1227). Током наредних стотину година велике армије монголских
коњаника ујединиле су читаву Азију и прегазиле половину Европе. Већ у генерацији
која је наследила Џингис-канову, освојена је Кина. Нешто касније присаједињени су
Персија, Блиски исток, руске земље. Под вођством Бату-кана сломљене су Пољска и
војска Светог римског царства. Само је борба око упражњеног престола спречила
Бату-кана да настави продор ка западној Европи. По повратку преко Угарске, Србије,
Бугарске и Црноморског приморја монголска војска оставила је истинску пустош.
Угарски краљ морао је да побегне на једно јадранско острво. У велебитском крају и
данас постоји прича о војсковођи Пасоглаву – народ, наиме, до тада никада није
видео припаднике друге расе. Друго бугарско царство никада се није опоравило од
ударца који му је у пролазу задала монголска војска. Опустошена је и Србија.

[Ometač]

Монголско царство у наредним годинама распало се на неколико великих царстава –
каната. За Европу је свакако најзначајније међу њима било Златна хорда, која је
много година господарила црноморским степама. Власт Златне хорде над руским
кнежевинама остала је упамћена као татарски јарам. Поједини историчари сматрају
да је одлука монголских освајача да преселе занатлије из руских градова у своју
далеку постојбину изазвала дугорочну заосталост Русије, чије су последице
постојале још у 20. веку. Будући српски краљ Стефан Дечански као млади принц
неко време био је талац на двору владара Златне хорде.

На врхунцу краткотрајног државног јединства Монголско царство заузимало је чак
33 милиона квадратних километара. Било је нешто пространије него некадашњи
Совјетски Савез и Канада заједно. Реч је о највећем целовитом царству у историји
човечанства које је заузимало површину чак шест и по пута већу од Римског царства
у време цара Трајана, односно било је четири пута пространије од империје
Александра Великог.

[Ometač]

Треће царство

Персијско царство ујединило је у себи готово целокупни свет познат човеку антике.
Од Инда, за који је славни грчки морепловац Скилак тврдио да је шири од свих река
света узетих заједно и где су, према Херодоту, живели мрави који ваде злато, до
Арабијске пустиње, негостољубивих пространстава средње Азије, до египатских
водопада. Чак су и грчке земље повремено морале да признају персијску власт. Цар
Дарије је, мада је остао упамћен по неуспеху да подјарми Атињане и Спартанце,
предузео чак и поход на неухватљиве Ските, у равницама данашње Украјине, које би
његове армије несумњиво победиле да су могле да их натерају на отворену битку.


Персијско царство обухватало је готово половину светског становништва свог доба

[Ometač]

Персијско царство остало је упамћено као источњачка деспотија сурових обичаја.
Ипак, стари Грци сами су признавали да је то било уређено царство с добром
администрацијом и хиљадама километара путева. За наше време Персијско царство
важно је због никада превазиђеног рекорда који је постигло. Највеће у свом добу, оно
је вишеструко надмашено пространствима империја које су посегнуле за светском
превлашћу у наредним столећима. Ипак, процењује се да је готово половина светског
становништва (44 одсто) живела у Персији. Под династијом Ахеменида – краљевима-
краљева – живело је 49.4 од 112.4 милиона становника планете, колико се процењује
да је живело почетком 5. века пре наше ере.

[Ometač]

Још не знамо тачно шта је цар Душан, у ствари, хтео

[Ometač]

Средњовековна Србија је током краткотрајног раздобља и сама била царство. За
време трајања његовог великог ширења на југ, почетком четрдесетих година 14.
века, царство је доживело врхунац освајањем трећег по величини градског средишта
посусталог Византијског царства – Богомчуваног града Сера. Српски краљ Душан
крунисао се за цара 1346. године, православна архиепископија уздигнута је у ранг
патријаршије. У наредним годинама српске војске нису учиниле чак ни озбиљан
покушај да освоје Цариград. Успеха није било ни кад је реч о Солуну који је, чак,
привремено био отпао од у безвлашће огрезле Византије. Проглашење српског
царства још је у средњем веку изазвало бројне недоумице. Васељенски патријарх је
неколико година по проглашењу царства бацио анатему на српског владара. Свега
двадесет година после смрти цара Душана дошло је до споразумног помирења двеју
цркава. Српска страна се повукла. И мада је у новом веку српско царство постало
државни идеал, а цар Душан „национална икона”, чињеница је да је силни владар
остао једини Немањић који није проглашен за светитеља. Такође, до нашег времена
трају учене расправе о природи царске идеологије и државних претензија цара
Душана, баш као и мање научне препирке око тога да ли је девет година царства
довољно да се о томе прича наредних шестсто педесет.

[Ometač]

Истина, Српско царство трајало је двадесет пет година, а трик питање је увек
било колико је имало царева. Већина каже двојицу, а било их је четворица (Стефан
Душан, Урош, Симеон и Јован). На једној од „топ-листа” светских империја ипак се
несумњиво налази и Српско царство. Са својих четврт милиона квадратних
километара заузело је тек 205. од 212. места. Ипак, било је пространије од било које
од југословенских држава. Реч је о једном од пет царстава европског средњег века.
Царства које је краткотрајни блесак доживело у часу највеће пошасти коју је
преживела Европа – епидемије бубонске куге познате као црна смрт.

Какво год оно било, славни британски историчар Стивен Рансимен закључио је у
својој познатој књизи посвећеној византијској цивилизацији да је у једном
историјском тренутку, средином 14. века, било најмоћнија европска држава.