Срби против Турака 1875–1877. године

[Ometač]

НЕ ДАЈТЕ ШУМАТОВАЦ!
Душко Лопандић


Жељу да коначно буде слободна, Србији су оспоравале велике силе штитећи, пре свега, своје интересе. Уз њихове сплетке и тајне споразуме, с разним пустоловима за вратом, али и сопственим размирицама, није било лако изаћи на крај с главним непријатељем



Наша војска креће у бој

[Ometač]

Више од једне генерације, још од Гарашаниновог „Начертанија” 1844. године, Србија
се припремала за рат за ослобођење од Турске. Пролазила је деценија за деценијом.
Разне међународне кризе, устанци и сукоби у Турској или већи европски ратови
заобилазили су Србију. У петој деценији 19. века револуција 1848. године одвукла је
пажњу на север – преко Дунава; у шестој деценији, током великог Кримског рата
(1854–1855), Србија је остала неутрална; седме деценије, дугогодишње припреме
кнеза Михаила око стварања балканског савеза ради ослобођења целог Балкана
завршене су кнежевом погибијом у Топчидеру (1868). Тек средином осме деценије
дошло је до онога што су генерације очекивале.

Почело је 1875. године још једним српским устанком (Невесињска пушка у
Херцеговини) који као да је дао знак за општи покрет за ослобођење Балкана.
Устанак се убрзо проширио по Босни. Затим су се почетком 1876. подигли и Бугари,
али су њихов устанак Турци најсуровије угушили. Немири су захватили и друге
крајеве, од Македоније до албанских планина. Средином 1876. године Србија и Црна
Гора ушле су у рат против Отоманског царства. Балкан је поново горео.

[Ometač]

Руски добровољци на Калемегдану, пред одлазак на фронт.

[Ometač]

Пустити крв Србији

Раздобље од 1875. до 1878. године у Европи је названо Великом источном кризом.
Ниједна од великих сила није остала равнодушна према збивањима која су претила
да промене слику Балкана, а тиме и европску равнотежу. У Берлину су три велике
силе – Немачка, Русија и Аустрија – 1872. године склопиле Тројцарски савез усмерен
ка одржавању равнотеже снага и борби против револуционарних покрета у Европи.
Овај савез, назван и Бизмарков систем, утицао је на Балкан. Најзаинтересованије за
источно питање биле су Аустрија и Русија. Новоустановљена Двојна монархија
(Аустро-Угарска) с новим апетитом окретала се ка југоистоку Европе. На седници
Већа државне одбране у Бечу, јануара 1875. године, под председавањем цара Фрање
Јосифа, запоседање Босне и Херцеговине означено је као непосредан, иако тајни
циљ монархије. Овај циљ требало је да спроведе гроф Ђула Андраши, нови министар
иностраних послова царевине и некадашњи мађарски устаник.

[Ometač]

У Русији су две супротстављене струје утицале на њену спољну политику. Она
званична – оличена у цару Александру II и његовом министру Горчакову – у почетку
се залагала за мир, одлагање рата и нагодбу с Аустријом. С друге стране, такозвани
славенофили, које су подржавали престолонаследник Александар и утицајни руски
посланик у Цариграду Игњатијев, подстицали су свом силом словенске народе на
Балкану, у првом реду Србе, да покрену сукоб с Турцима, што би требало да буде
увод у одлучујући рат Русије с Турском. Са своје стране, Немачка под Бизмарком
настојала је да игра улогу судије између Русије и Аустрије. Енглеска, господарица
мора, осећајући се изолованом, сумњичаво је пратила сваки потез Русије.

Упозоравала је да ће се најозбиљније одупрети било каквом руском покушају да се
приближи Цариграду и турским мореузима. Британски премијер Дизраели у српској
политици видео је само продужену руку Русије, па је упорно држао страну
Османлија. У једном разговору рекао је да неће шкодити ако се Србији „пусти крв” у
предстојећем рату, како би се смањила српска национална агитација у суседству.
Ослабљена Француска (након пораза од Пруске 1871) и нова сила, Италија, издалека
су пратиле источну кризу, настојећи да не буду потпуно заборављене у случају
поделе плена, након распада Отоманског царства.

[Ometač]

Лав од Ташкента у Београду

У Београду је устанак у Херцеговини 1875. године дочекан као одлучујући знак
који је јавност, одушевљена идејама националног ослобођења, већ дуго чекала да би
се покренуо општи рат против Турске. И добар део политичких вођа био је за рат,
изузимајући најважнијег – владара. Млади кнез Милан Обреновић оцењивао је у том
тренутку много реалније него већина српских политичара слабост војног и
дипломатског положаја Србије. Милан је говорио: „Србија је Пијемонт. Али не
видим где је ту Француска.” Позивао се на чињеницу да је Француска пружила
одлучујућу помоћ за уједињење Италије, против Аустрије, али да Русија отворено не
подржава улазак Србије у рат. И ко зна колико би кнез Милан окретно мењао владе и
манипулисао између сујета српских политичара, да се у Београду нису обрели –
Руси. Више него икада пре, руски добровољци пристизали су у Србију да би
сопственом жртвом доказали спремност „великог словенског брата” да помогне
Словене на Балкану. Међу овим добровољцима, дошлим издалека, најзначајнији и
најугледнији био је генерал Михаил Григоријевич Черњајев.

[Ometač]

Ђенерал Ратко Алимпић, рад сликара Стевана Тодоровића.

[Ometač]

Лета 1876. године, заобилазећи забрану изласка из домовине, Черњајев се на челу
групе добровољаца обрео у Београду, где је дочекан с одушевљењем. Наочит,
енергичан, често плах али необично храбар, с оштром брадицом и извијеним
брковима а ла Наполеон III, Черњајев је био мешавина ратника, вође, пустолова и
политичког бунтовника. Одликовао се као официр царске војске још у Кримском
рату. Касније (1865), у легендарном походу кроз средњу Азију, водећи релативно
мали руски одред (две хиљаде војника), Черњајев је насупрот наређењу своје главне
команде на своју руку заузео Ташкент у Туркменистану – град од сто хиљада
становника који је бранило око тридесет хиљада ратника. Ово одважно дело донело
му је надимак Лав од Ташкента и славу, али истовремено и зловољу владајућих
војних и цивилних кругова Русије, који никако нису успевали да држе на оку
немирног генерала. Стога је, и поред одликовања, Черњајев брзо напустио војну
службу. Посветио се новинарству и залагању за пансловенску идеју.

[Ometač]

Генерал Ђура Хорватовић, рад сликара Стеве Тодоровића, и, десно, руски војсковођа Михаил Григоријевич Черњајев.


Ради шта хоће

Пристигавши у Београд, Черњајев је за један дан добио српско држављанство и био
постављен за команданта моравске војске. У својим сећањима, краљица Наталија
Обреновић пише да је „(кнез) Милан имао безгранично поверење у њега (Черњајева),
које ја нисам никако делила... Чини ми се да сам наслућивала како је том генералу,
сувише револуционарном за војника, више било на уму да увуче Русију у велики рат,
него да води српску војску у победе...”

[Ometač]

Под утицајем нових пријатеља из Русије, нестални кнез Милан се од оклевала брзо
претворио у главног заговорника уласка у рат. Утицај Черњајева у Србији убрзо је
постао толики да су га многи већ сматрали српским „диктатором”, чија је воља
постала једини закон у малој кнежевини. Тадашњи водећи српски политичар и
председник владе Јован Ристић жалио се септембра 1876. године једном познанику:
„Он (Черњајев) ради све што хоће, а ја само гледам; он ме је потпуно дебордирао
(претекао).” Српски дипломата Милићевић је у дневнику записао: „Србија је сада
пољана за све руске ветропире и авантуристе. Ово није држава која сама себе
опредељује, него област уступљена Черњајеву, да се он с њоме прослави или
сахрани.” Уз Черњајева, у Србију су пристизале и хиљаде Руса добровољаца, међу
којима је било различитих личности. Међу бројнима лицима, судбином вођен
промицао је и бледи лик пуковника Рајевског, коме ће кратко време у Србији
послужити да ту нађе смрт и да за собом остави легенду о последњим данима
романтичног љубавника Ане Карењине (по имену Вронски)...

Међутим, није у српској војсци било само руских добровољаца. Било је ту и
Италијана – гарибалдинаца, Пруса, Аустријанаца, Пољака, Македонаца, Бугара па
чак и Норвежана. Међу добровољцима била је и једна жена – Холанђанка Јохана
Меркусова која је „у мекинтош мантилу, с црногорском капом на глави, јахала, пила,
пушила и борила се као прави мушкарац”. Српска борба изазвала је широк покрет
солидарности у Европи: Виктор Иго објавио је „Апел за Србију”, а Чајковски је
компоновао „Словенски марш”.

[Ometač]

Племе из сеобе народа

Ипак, и поред подршке добровољаца, Србија је у рат ушла недовољно војно и
дипломатски припремљена. Рат Србије и њене једине савезнице Црне Горе против
Турске објављен је 18. јуна 1876. године. Али није дошло до истовременог устанка
других хришћанских народа, како је то српско вођство очекивало. Бугари су остали
мирни, а Румунија и Грчка су са стране посматрале развој догађаја. Једино су
босански устаници одмах прогласили уједињење Босне са Србијом, док је у
Херцеговини објављено уједињење с Црном Гором. Противљење званичне Русије,
главне српске заштитнице рату с Турском, већ је само по себи било велики
недостатак. Руски министар иностраних послова Горчаков рекао је нашем
представнику у Петрограду: „Ја вам кажем да Босну нећете добити, па ма шта
радили... Аустрија не да јаку Србију.”

Горчаков, међутим, није обавестио да су се Русија и Аустрија већ тајно
споразумеле о подели интересних сфера на Балкану. У Рајхштату, јула 1876. и у
Будимпешти јануара 1877. године две царевине су тајним споразумом поделиле
Балкан: Аустроугарска је добила зелено светло да заузме Босну и Херцеговину по
цену њене неутралности у предстојећем рату Русије и Турске. Русија је намеравала
да заузме источни Балкан и да се што више приближи Цариграду и мореузима. Такође
је закључено да се неће прихватити стварање велике јужнословенске државе. Србија
је ушла у рат а да није ни знала да је њен главни стратешки циљ Босна и
Херцеговина већ унапред био изгубљен.

[Ometač]

Ђенерал Милојко Лешјанин и његов парадни шлем који се чува у Војном музеју у Београду.

[Ometač]

Српска војска, која је имала укупно 123.000 бораца (против 180.000 Турака),
подељена је на четири армије. Највећи део војске, под командом генерала
Черњајева, кренуо је на југ, ка Нишу. Најмањи део, под вођством ђенерала
Франтишека Заха, требало је да упадне у Санџак и заузме Сјеницу како би се спојили
с црногорским одредима. Источни део војске под Алимпићем био је на Тимоку, док
је западна група прешла Дрину и била заустављена пред Бијељином, у Семберији.
Турска војска имала је нове топове и пушке, док је српска опрема била највећим
делом застарела. Пушке „предњаче” често су отказивале, након неколико испаљених
метака. Пера Тодоровић, пријатељ Светозара Марковића и један од оснивача
Радикалне странке, у свом „Дневнику једног добровољца” – изванредној ратној
репортажи рата из 1876. године – приказао је шаренило слабо опремљене народне
војске:

„...Сва ова гомила са неједнаком одећом, са ишараним сељачким торбама, белим
влашким шубарама и гуњевима, са својим спорим, грађанским невојничким
покретима и држањем пре је личила на какво покренуто племе из сеобе народа него
на војску која ће до мало час грунути у бој. Само су гомиле укрштених пушака,
озбиљност гаравих топова и неколико чета стајаће војске давали логору још по мало
војнички изглед.”

[Ometač]

Громовито „ура” из шанца

У прве две недеље ратовања ниједна од српских армија није имала успеха пред
боље обученом и боље наоружаном турском војском. Турци су добили битку против
Черњајева код Великог Извора и прешли су у противнапад на источном и јужном
фронту. Црногорске јединице су оствариле неке мале успехе у борби с
херцеговачким Турцима, али све је то било сувише удаљено и ограничено да би
олакшало положај српске војске. Кнез Милан се горко јадао:

„Црногорци се шетају по Херцеговини, где нема Турака, уместо да марширају са
својом војском у долини Лима и Дрине на Фочу, да би заједнички са Србијом
радили.”

Средином јула Турци су заузели Књажевац и Зајечар и кренули у напад на
Алексинац. Пера Тодоровић оставио је упечатљиве слике ратних ужаса и невоља
који су погодили народ Србије:

„...Сва та села на левој обали Мораве, од наше границе па до под сами Алексинац
буктила су сад у пламену... Стока, пси, пиладија – управо све живо бежало је с
дреком из попаљених села. Призор је био ужасан. Што је хиљадама породица
читавог века текло, подизало и привређивало, све то прождире страшан пожар и до
сутра ће све бити гар и пепео... Кад сиђох у варош (Алексинац) видех дуге редове
рањеника где пешке, на колима и на носилима пролазе за болницу...”

[Ometač]

Српски војник с пушком „предњачом”, с којом се ратовало

[Ometač]

Сељачка војска помогнута руским официрима добровољцима ипак је у бројним
биткама Турцима пружила и озбиљан отпор. Срби нису познавали модеран начин
напада, али су знали да се бране. На Шуматовцу, важном вису испред Алексинца,
успели су да извојују победу. Турци су почели јуриш по подне 11. августа 1876. и
нападали све до вечери. Пера Тодоровић је био очевидац грозничаве борбе тога
дана:

„Пред очима ми се замагли и ја сам видео само како на сто корака пред нама промичу
црвени турски фесови, како севају бајонети, чуо сам час слабије час опет као бура
силно оно страшно: Алах! Алах! Алах! и чекао сваки час да се Турци сјуре у наш
шанац, да се борци дочепају за гуше и да сви колико нас је у шанцу изгинемо у овом
страшном покољу... У шанцу се само разлегла команда: ’картечом скора ватра,
плотуном скора ватра’ и ова се команда вршила ванредном тачношћу и брзином...
густи редови непријатеља проломише се; беле черкеске заставе укрстише се,
падајући заједно са својим барјактарима... Наш се шанац заори громовитим ура и
мене ово ура чисто као да пробуди из неког тешког сна...”

Захваљујући упорној и херојској одбрани у шанцу на Шуматовцу и српској
артиљерији с висова, Турци су били потпуно покошени. Њихови губици износили су
неколико хиљада војника.

[Ometač]

Након што је на захтев великих сила дошло до краткотрајног примирја, током
септембра, Србија је на подстицај Черњајева у октобру наставила рат. Код Ђуниса (вис
с кога се надзирало кретање између Алексинца, Делиграда и Крушевца) 17. октобра,
њена одбрана била је потпуно разбијена. Народна војска, односно српски сељаци су
пред турским топовима подлегли паници и дали се у бекство. Черњајев је након
изгубљене битке опоро јавио у Петроград: „Сви Руси изгинули, сви Срби побегли.”

Затим је оставио команду и с преосталим добровољцима напустио Србију. Поражена,
Србија је, након захтева руског цара код Порте, успела да добије примирје а онда да
потпише и мир с Турском. Миром је одржан статус status quo ante bellum (стање као
пре рата) без територијалних измена (16. 2. 1877). Црна Гора, са своје стране, није ни
стигла да званично закључи мир настављајући борбу након уласка Русије у рат.

[Ometač]

Кнез Милан Обреновић у парадној униформи, снимљен по окончању српско-турских ратова.

[Ometač]

Киша и снег нераздвојни другови

Поражена у рату 1876. године и материјално и финансијски потпуно исцрпљена
(6000 погинулих и још око 9500 рањених, 200.000 избеглица), Србија је ипак успела
да источно питање помери с мртве тачке. Децембра 1876. године одржана је
Цариградска конференција, на којој су велике силе од Турске захтевале аутономни
положај за Босну и Херцеговину и Бугарску, као и реформе у царству, уз надзор
европских држава. Међутим, Турску тајно подржавају Британија и Аустрија, и она
одбија ове захтеве, истовремено прогласивши нови, реформски устав. Након тога,
Русија је под притиском своје јавности ушла у рат против Турске (априла 1877.
године) обезбедивши претходно неутралност Аустроугарске, Немачке и Велике
Британије.

Али, ни руска царска војска није изашла лако на крај с Турцима. Након првих
успеха, руско напредовање је јула 1877. године заустављено код утврђења Плевне, у
Бугарској. Турци су више месеци упорно бранили овај положај који су Руси освојили
тек крајем новембра. У међувремену, односи између Русије и Србије преокренули су
се. Сад је Русија позивала Србију да поново уђе у рат, како би развукла турски
фронт. С друге стране Србија, исцрпљена (добар део муниције био је потрошен, а
државна каса празна) и поучена искуствима из претходног рата, дуго је оклевала,
тражећи претходно новац и оружје од Русије.

[Ometač]

Србија је у други рат против Турске ушла после више одлагања и доста касно – тек
почетком децембра 1877. године, три дана након што су Руси освојили Плевну. Овим
је учинак српске акције био знатно умањен у руским очима. Нови српско-турски рат
вођен је у врло тешким временским условима, уз маглу, снег и зиму. Учесник рата
Радомир Путник (каснији војвода) записао је: „Ладна киша, блато, снег, биваковање,
не под ведрим небом већ под ладном кишом или снегом, често без дрва, а понекад и
без уредне хране – ето то су нам били нераздвојни другови. Наши војници бејаху на
те неповољности осетљивији јер са оделом врло траљаво стајаху...”

Ипак, у новом рату српска војска показала се знатно успешнијом него у
претходном. За шест недеља ослобођени су Бела Паланка, Пирот и Ниш. Српске
војне вође – Белимарковић, Лешјанин и Хорватовић – утркивале су се за првенство у
ослобађању градова. Избијале су страховите свађе који официр и чије јединице су
заслужни што је неки положај пао или ко је први ушао у неко место. Док је пуковник
Лешјанин договорио примирје и преговарао с Турцима услове предаје Ниша, генерал
Белимарковић је, с друге стране, и даље водио нападе на положаје на Горици, код
Ниша.