Milutin Milanković

[kojica]

Почев од родоначелника Миланка, по коме је и стечено породично име,
Миланковићи су се више бавили сточарством него земљорадњом и највише
трговином крупном стоком. Затим, већ у трећој генерацији Миланкови потомци
стекли су највише, универзитетско образовање. Изгледа да би се понајпре у тој
чињеници и могао наслућивати одговор.Онај први Миланковић, Тодор (1769–1841)
који је у Бечу стекао диплому правника, вратио се у завичај, у Даљ, да би као
управитељ патријаршијског властелинства помагао своме народу.

Тодор је имао шесторицу синова од којих су петорица прионула на науке и на
универзитете. Урош, Тома и Георгије определише се за правне науке. Тома је по
завршетку школовања био „фишкал дијецезе пакрачке и главне пожешке вармеђе
присајединитељ” и доцније поджупан у Славонској Пожеги. Георгије се находио
као „славног доминијума у Даљу рентмајстор и адвокат”. Његов млађи брат Марко,
монах и учени теолог, постао је епископски протосинђел, „члан чесне
конзисторије” и професор Богословије у Сремским Карловцима. Умро је у чину
архимандрита манастира Ораховице не дочекавши, што му је било намењено, да га
хиротонишу за владику.

Најстарији Тодоров син Урош и најмлађи Димитрије заслужују посебан осврт.
Урош је по завршетку права стекао високо филозофско образовање. Своје
филозофске расправе писао је и објављивао на немачком и на српском језику.
Захваљујући њему, како је приметио др Миодраг Поповић, први пут су на српском
језику изложени принципи дијалектике. Његов савременик песник Сима
Милутиновић Сарајлија сматрао је да је дело Уроша Миланковића
достојно „словенске филозофије”.

[kojica]

Мајка Милутинова, Јелисавета, рођена Муачевић

И најмлађи међу браћом, Димитрије, школовао се, иако не на универзитету него у
војној академији. После завршене Терезијанске војне академије у Винер Нојштату
пред њим се указивала изгледна официрска каријера у богатој Хабзбуршкој
монархији, уређеној војсци и у једној од најкултурнијих држава Европе. Шта га је
навело да све то напусти и да, као двадесеттрогодишњи официр, пребегне из Беча
у Београд, може се само нагађати. Тај његов корак, који је проглашен
дезертерством, његова породица морала је да пропрати јавним одрицањем „преко
новина”.

А он? Најпре је у престоници вазалне кнежевине био писар у Управи града
Београда. Али под патронатом Илије Гарашанина и поготово од доласка на престо
кнеза Михаила напредовао је, корак по корак, све до положаја начелника Военог
попечитељства, професора Војне академије и начелника Ђенералштаба. Према
породичном предању помињу се и његове заслуге за развој оружарства у
Крагујевцу, па и то да је у Србији увео војну музику.

[kojica]

Каријеру му није омео ни породични удес када је остао удовац. У другом браку
ородио се с породицом Шупљикац и постао зет пуковника Јована, чији је рођени
брат био српски војвода Стеван Шупљикац, исти онај витез коме је лично
Наполеон Бонапарте указивао почасти за потврђено јунаштво.

На себи својствен начин Димитрије Миланковић био је личност која импонује. С
много разлога. Он је умео да задобије поверење већ остарелог књаза Милоша онда
када је важан државни посао успешно обављао између Београда, Беча и Брисела;
умео да буде десна рука Илије Гарашанина у смутним и надеждним временима; да
утеши бискупа Штросмајера жалосног што Хрвати немају своју историју; да буде
пријатељ и кореспондент песника Симе Милутиновића Сарајлије док се налазио у
Петрограду; да с последњим турским командантом Београдске тврђаве Али Риза-
пашом пријатељује делећи истоветно истанчан музички укус; поштовали су га као
команданта града Београда и ђенералштабног официра на коњу; као господственог
Србина на ладовању у Ројчу (Рогашкој Слатини), затим као најомиљенијег рођака у
загребачком дому „пресвијетлих” племића Мошинских; па да нарочито нагласимо:
као мудрог саветодавца свог синовца Милутина Миланковића, што му овај никад
није заборавио.

Можда првенствено зато што му је живот Димитрија Миланковића био толико
привлачан и занимљив, Милутин Миланковић му је у својим „Успоменама”, у
издању Српске академије наука и уметности, посветио једно значајно поглавље с
наглашеном благонаклоношћу.

[kojica]

Међутим, изгледало је да Милутин није баш рођен под срећном звездом. Од
најранијег детињства остао је сироче. С непуних осам година. Уместо са оцем
Миланом, живео је са Змајевим стиховима на његовом споменику. Запамтио је
ујака и поочима Васу Муачевића како га као добри дух прати и подржава све док
није докторирао у Бечу. Можда је и Димитрија Миланковића, свога деда Миту,
онолико заволео зато што је и сам, и на сличан начин, напустио Беч да би
наставио живот и каријеру у Београду, добро знајући као Србин где му је место.
Памтио и Дунав, као судбину, и свој Даљ, као неугаслу љубав, чувајући бар
успомену на родитељски дом који је неумитно ишчезавао. Вратио му се најзад,
последњом опоруком, да би почивао тамо где је највише волео и уз оне које је
толико волео. Први Србин бечки доктор техничких наука, пројектант, градитељ и
изумитељ, пионир у градитељству новим преднапрегнутим бетоном, коме је
указана и таква част да обнови зграду Политехнике у Бечу у којој је студирао;
затим математичар и астроном. Милутин Миланковић имао је кротку и мудру нарав
лулаша. Страсну иначе као што је уобичајено имају они који на тај начин уживају
дуван. Страсно је волео и музику. Обожавао оперу. И слава и научни успех. Али
шта све то значи у дану кад се роди син? Милутин Миланковић као да је само
чекао дан рођења свог јединца, и то зато да би му дао име Василије. Дао, дабоме,
по своме ујаку из Осијека Васи Муачевићу захваљујући коме је и успео да
постигне у животу све што је наумио и да се у науци, којој се посветио, вине
високо, толико можда и тако наизглед као да је до звезда.

[kojica]

И да се још нешто не заборави. Радости у његовом родитељском дому највише је
доприносила дечија граја његових двеју сестара – Милене, његове близнакиње, и
Видосаве, као и четворице браће – Љубише, Владана, Војислава и Богдана.
Тројицу браће је, нажалост, још у младићству однела онда неизлечива
туберкулоза. Остао му је само најмлађи Богдан (1885–1966).

Богдан Миланковић је на свој начин био особена и занимљива личност. Иако је у
Бечу окончао студије докторатом из романистике, у енциклопедијама уз његово
име пише да је био и музиколог и градитељ виолина. Изгледа да су његове
разнородне и вишеструке даровитости и определиле његов животни пут. Био је
професор у музичким школама у Сарајеву, у ком је живео, био и један од оснивача
Сарајевске филхармоније, музички критичар и аутор књига о музици. Осим тога
дугогодишњи управник Земаљског музеја у Сарајеву и дописни члан Српске
академије наука и уметности у Београду.

Имао је две кћери. Убавка Миланковић-Јањић (1922–1995) посветила се балетској
игри и кореографији, па је у Сарајеву основала и прву балетску школу. Старија
кћер Јелисавета Миланковић-Илић (1917–2003) била је један од најбољих
познавалаца грађанске баштине породице Миланковић и најбољи приповедач о
њиховој даљској постојбини.

[kojica]

Стефани, Милутинова праунука, последњи нараштај с презименом Миланковић.

У породици Миланковић уочљива је и извесна самосвесна својеглавост, као нека
породична одлика. Она, изгледа, није мимоишла ни Јована Миланковића (1869–
1936). Овај дипломирани правник и српски дипломата од каријере био је син
Димитрија Миланковића и Јелисавете, рођене Шупљикац. Иако је послат у Беч на
припрему доктората из своје струке, правних наука, своје усавршавање, па можда
делом и дипломатску каријеру, подредио је својој највећој страсти. Била је то
музика. Свирао је виолину. Као аматер завршио је „мајсторску” за виолину на
Бечком конзерваторијуму. Пријатељевао је и из свог задовољства музицирао с
многим музичарима у Бечу током дванаестогодишњег службовања у дипломатији,
па у Паризу и у Минхену, а у Варшави му је лично чешки композитор Јозеф Сук
доводио свој гудачки квартет да би музицирали у српском посланству.

[kojica]

Иако му живот није био песма, очигледно да је музика, на свој изазован и чудесно
привлачан начин, била изразито културно обележје дипломатске каријере Јована
Миланковића.

Јованов син др Душан Миланковић (1914–2006), завршивши правне науке на
Београдском универзитету и одбранивши докторску дисертацију из области
међународног саобраћаја и васионског права, између два рата и непосредно после
Другог светског рата био је у дипломатској служби да би се доцније окренуо својој
ужој, правној струци.

Уман, али изразито скроман, он је на концу својих сећања у књизи под
насловом „Моји Миланковићи из Даља” приложио и краћу биографију. Негде при
крају сасвим је кратко навео да „има две кћери и два унука”. А могао је навести,
али није, да је млађа кћер Вера композитор и професор на Музичкој академији у
Београду. Старија кћер Марија, која живи у Великој Британији, професор је
информатике на Универзитету Мидлсекс у северном Лондону. Удата је за Мајкла
Аткинсона, пројектанта информатичких система који се користе како на берзама
злата тако све до депоа петролеја. Марија и Мајкл имају двојицу синова: Хенрија-
Душана-Едварда, који је лекар специјалиста ортопед, и Џорџа-Јована-Милутина,
који је адвокат. Млађи Џорџ-Јован-Милутин ожењен је Београђанком Јеленом
Предић, доктором биохемије.

[kojica]

Породица Миланковић у башти куће у Даљу


Још би се штошта могло додати о потомцима Миланковићевих из Даља који су
данас и у Аустралији, и у западној Европи и другде по свету.


Змајева песма на споменику
Милану Миланковићу у Даљу

Стан’, путниче, стан’, човече,
Да му души даш
Један оченаш!

Стан’, путниче, стан’, Србине,
Спомену му дај
Један уздисај!

А молитва с уздисаји
Нек се здружује.

Ко је многим био много
За род дел’о све што је мог’о

То заслужује.

[Ometač]

ПУТНИК КРОЗ ПРОСТОР И ВРЕМЕ
Дарко Стојановић




„Наш разговор очима постаде све срдачнији и интимнији. Она је у својим дивним очима
имала недостижну емисиону станицу за такве телекомуникације, а ја у свом срцу
осетљиву пријемну антену”, изјавио је познати научник

[Ometač]

Описивали су га као Србина из Даља, „путника кроз васиону и време”, али опет,
ретко ко је успео да угледа или схвати величину његовог дела. Радио је као
грађевински инжењер, професор небеске механике и теоријске физике на
Београдском универзитету, потпредседник Српске академије наука и уметности, био
је научник светског гласа који је математички објаснио настанак ледених доба; био
је творац нове методологије у климатологији, отац климатског моделирања, први
Србин доктор техничких наука. Али, био је и много више од тога.

Године 1941, у шездесет трећој години, крунисао је свој животни пут, свој
целокупни рад на математичарској теорији климе и написао дело „Канон осунчавања
земље”. Тиме је, после 25 година рада на једној јединој теорији, престао да се бави
науком објаснивши да је сувише стар, те да велике теорије напросто не расту на
дрвећу. Својевремено од многих несхваћен, понекад и оспораван, снагом својих
научних радова, снагом своје воље и бистрином свог јединственог ума, Миланковић
је крчио пут кроз сваки отпор и на крају, кад се опростио од свих, свет је покушао да
му се одужи на једини одговарајући начин. По његовом имену названи су по један
кратер на Месецу и Марсу, као и једно небеско тело, а од 1993. године Европско
геофизичко друштво додељује медаљу „Милутин Миланковић” као велико признање
за достигнућа у области климатологије и метеорологије.

Иако је његов научни рад признат, о његовом личном животу мало се зна.

[Ometač]

Картање

Милутин Миланковић био је и геније. Рођен је 28. маја 1879. у Даљу и још од
детињства та ретка дубина ума била је јасно видљива. И, попут других великих
генија, и он је имао легенду о раном детињству која му је уцртала или, боље рећи,
обасјала пут. По узору на омиљено дело „Емил”, његов отац се трудио да га васпита
по свим правилима и начелима Жан-Жака Русоа. Међутим, за разлику од
Русоовљевог здравог и крепког Емила, Милутин је био слабашно и болешљиво дете,
страшно зимогрожљиво, ни налик на своју браћу и сестре. И тако, док су се они
играли у дворишту, на ливадама или се зими клизали по леду, док су вежбали на
гимнастичким справама и јачали своје тело, Милутин је, дрхтећи сам у дубини
спаваће собе, вежбао своје вијуге. Читао је бројне књиге, градио своје кућице,
решавао ребусе. А кад би наступила ноћ и кад би сви отишли на починак, ни тада се
његов ум није смиривао. Док је гледао у таваницу, у његове очи сливале би се слике
неких далеких, непознатих предела, дубине васионе, знање далеко и тешко докучиво
и он је размишљао како да то одгонетне. Та гимнастика мозга, како ју је назвао, више
него ишта помогла му је и развила способност памћења, расуђивања, апстрактног
размишљања које красе све великане. То су били извори његове духовне снаге,
дубина његовог младог ума. Али, још дуго је лежао по собама и бивао болестан
размишљајући о свачему, не знајући којим би путем желео да крене.

Онда је, сасвим случајно, дошло до коначног преокрета. Једне вечери, пошто није
могао да заспи, отац се сажалио и, у намери да га успава, научио да игра карте. Већ
следећег дана Милутин је победио старије у тој вештини.

– Јао, наопако! – зајаукала је мајка, убеђена да ће јој син постати ништа друго до
опаки картарош. Међутим, отац није био забринут. Штавише, то га је само нагнало на
размишљање да треба да научи сина да броји. Непун сат му је објашњавао
децимални бројни систем, фантастичан свет непоколебљиве законитости. А кад је
завршио, у Милутиновом животу више ништа није било исто. Хиљаде му нису више
биле стране. Ни милиони, ни милијарде нису му више били непознаница. Од тог
тренутка математика је ушла у његов живот и више никада није изашла.

[Ometač]

Љубав

Милутин Миланковић је имао и романтичну душу. Године 1902. завршио је студије на
Техничком факултету у Бечу, а већ 1904. постао први Србин доктор техничких наука.
Међутим, прави живот тек га је чекао.

Док је радио у Бечу у грађевинској струци његово име је први пут заблистало.
Пројектовао је вијадукт у Алпима, водовод и канализацију у разним градовима широм
Аустроугарске монархије, а пословни успех пратиле су и одличне материјалне
погодности. Кад би му дошло да се мало одмори од напорног дана, да пусти у срце
опојна осећања, одлазио би у оперу или уживао у чарима монденског бечког живота.
Да, вредно је радио, али се и лепо проводио. Излазио је у ресторане, у приватне и
јавне салоне, а где год би крочио, ко год би имао прилику да упозна његову
романтичну природу, образовање, свима би одмах било јасно да у његовим очима
сија другачији сјај и да, кад бог дели даровитост, неки добију и репете. Девојке су га
салетале као да је најдивнији паун, а мајка га је у својим писмима непрестано
молила да се не ожени Швабицом. Он то никада није крио, мада се увек трудио да
остане прави џентлмен:

„И зато нећу крити да сам, нарочито у мојим младим годинама, био лако поводљив,
несталне а и заљубљиве природе. Због тога је моје младићко доба било
испреплетано разним странпутицама. И о њима ћу говорити у оној мери у којој се та
тема сме претресати у озбиљном делу које, истина, не тражи да буде уврштено у
животе светаца, но ни не жели да личи на мемоаре авантуристе.”

Па ипак, живот му је био права правцата пустоловина прожета осећањима и тајнама
науке, љубављу која му је засладила бројне тренутке. С њом се први пут срео у
старијим разредима реалке. Звала се Ђулијета, а само изговарање њеног имена
звучало је као симфонија. Без сумње, од првог погледа на њену лепоту био је
начисто омађијан. Све књиге које је прочитао, богата знања која је имао, све то
одједанпут је ишчезло и више му није могло помоћи. Онда је нашао нови дар –
писање. Своје сећање на њу изразио је речима:

„Наш разговор очима постаде све срдачнији и интимнији. Она је у својим дивним
очима имала недостижну емисиону станицу за такве телекомуникације, а ја у свом
срцу осетљиву пријемну антену”.

[Ometač]

И тако, они су се месецима гледали. Једног дана, после једне такве „изјаве” и после
дубоког продорног погледа, Милутину је изненада прокључало срце. Дах му се
прекинуо, а зенице се рашириле. „Затрептах под његовим топлим зраком и осетих
блаженство које се не може речима описати.”

Али, у дубини срца више није стрепео. Доживео је оно што је одувек сањао и
сматрао највећом срећом. „Под дејством тог осећања заборавих на све остало.
Мислио сам само о Ђулијети, дању и ноћу, у кући, на улици и у школској скамији.”
Из тог дивног сна који је непрестано трајао и треперео у његовим мислима као
звезда, тек понекад би га пробудио глас неког ученика који се налазио пред таблом
и замолио га да му шапне одговор.

Срећа није дуго трајала. Љубав је сама избрисала трагове свог постојања. Недуго
затим, Милутин је једног поподнева приметио у трамвају како поглед његове драгане
прелази с њега на месаревог сина. Срце му се одмах скупило и отишло у пете. Али,
после тог разочарења, схватио је да је његова „антена” подешена да хвата разне
фреквенције. Љубави су се ређале, а његово велико срце је волело и било вољено,
патило или је изазивало патње.

Тачно је да љубав увек некако измиче нашој вољи. Међутим, да није било тих дивних
дечачких снова, да га хладне дунавске воде поред којих је одрастао и које је
особито волео нису пратиле и привлачиле целог живота где год да се налазио, у
Бечу или Београду, да му није вечито недостајао тај топли женски загрљај какав је
био и његове гувернанте Зорке која га је научила шта су екватор, полови и
меридијани, можда никада не би жудео да одгонетне тајне ледених доба.


Миланковићев кратер на Месецу, пречника 46 километара

[Ometač]

Случај једног гусана

Пре свега, Милутин Миланковић био је сасвим обичан човек. Он није био некакав
луди научник или неуравнотежена егоистична личност која гази путевима успеха не
осврћући се за собом, гледајући на друге с висине. Томе у прилог говори и његово
искуство у Бечу кад је радио на патентима. Намах је схватио да је свет пун оних који
живе од туђег зноја и, како то није могао да издржи, окренуо се науци која је за
њега имала неискварен, општи значај за човечанство.

Сви су се чудили кад је изјављивао да су рад и доколица једно исто. До бесвести су
трљали чела кад би га затекли како се излежава на отоману или у баштенској мрежи,
питајући се како успева да заврши толико тога а да се стално одмара. Други су се,
пак, смејали. Кад би видели његово уснуло лице поред хрпе довршених страница,
говорили су да је све то само добро смишљена шала којом жели да прикрије и
забашури свој тајни, даноноћни рад. Милутин би им на то узвраћао да он одиста
много ради за столом, али да је све то само рачуница, обичан рутински рад,
математика која му је одувек добро ишла од руке. Али оно главно, она искра која у
уму запали идеју, јавља се само у лежаљци и на отоману.

С подсмехом је гледао оне који су његове теорије називали случајним открићима,
док је њему успевало да тумара небеским пространствима кад су падале бомбе, или
да лута прошлошћу, или одгонета будућност шћућурен у тмини затворске собе у којој
је провео кратко време на почетку Првог светског рата. Да, није разумео оне који су
сматрали да се идеје рађају случајно или мешањем божје силе, него да су плод
мукотрпног рада. А да ли се он одвијао за столом или на неком другом месту, то је
већ била дужа прича.

[Ometač]

И можда се шалио кад је говорио да се стално одмара. Али, да којим случајем
Милутин Миланковић није толико уживао да лежи на отоману или у лежаљци, да се
неке од његових теорија нису родиле док се шетао авлијом у пратњи свог љубимца
гусана, можда математичка теорија настанка ледених доба никада не би угледала
светлост дана, а ми никада не бисмо могли да се дичимо да је један научник светског
гласа у ствари наш рођени Србин из Даља.

Но, свет му је подарио кратере на Месецу и Марсу, небеско тело и медаљу „Милутин
Миланковић”, док код нас, осим бисте у САНУ и Геомагнетском заводу, недавно
именованог булевара у Новом Београду, не постоји већа улица или достојан
споменик, али пре свега не постоји достојно сећање. Постоје једино људи у
удружењу „Милутин Миланковић” захваљујући којима је овај текст и написан.

Али, нек се заврши његовим давно изговореним речима од којих можемо доста да
научимо:
„Своје детињство проживех безазлено, своју младост лакомислено, али сада гледам
на своју прошлост критичким наочарима. Сва је срећа што их онда нисам натицао на
нос, то би ми загорчало много лепих часова”.

[причалица]

U Pop Lukinoj ulici broj 1 u Beogradu otvorene su prostorije Udruženja „Milutin Milanković“

Udruženje „Milutin Milanković“, koje se bavi očuvanjem nasleđa Milutina Milankovića, zvanično se uselilo u novi prostor u Pop Lukinoj ulici broj 1 u Beogradu na dan rođenja svetski poznatog naučnika, 28. maja, uz podršku Centra za promociju nauke.

U prostoru od 200 kvadratnih metara postavljena je multimedijalna izložba o čuvenom naučniku. Udruženje za cilj ima promociju naučnih dostignuća Milutina Milankovića, a u svojoj stalnoj postavci, koja je sada dostupna najširoj publici, ima predmete vezane za život ovog naučnika.

Milutin Milanković, astronom, geofizičar, klimatolog, matematičar, inženjer, pronalazač, doktor tehnike, univerzitetski profesor i književnik, pođen je u Dalju, 28. maja 1879. Posle studija građevinske tehnike, Milanković 1904. godine postaje doktor tehničkih nauka. Od 1905. do 1909. radio je kao građevinski inženjer u nekoliko bečkih firmi. Primenom njegovih šest patenata izgrađeni su brojni objekti na području tadašnje Austrougarske monarhije.

Pred sam početak rata u Jugoslaviji, 1941. je završeno štampanje njegovog najznačajnijeg dela ”Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba“, u kome je obradio problem klimatskih promena na našoj planeti. Ovaj Milankovićev rad izazvao je veliko interesovanje u svetu nauke i bio proučavan kao tema koja zadire u više naučnih disciplina. U svom bogatom stvaralačkom životu Milanković je predložio, između ostalog, i reformu gregorijanskog i julijanskog kalendara, koja je vodila izgradnji jedinstvenog, do sada najpreciznijeg kalendara (Milankovićev kalendar). Ova reforma, koja je jednoglasno usvojena 30. maja 1923. godine u Carigradu, i pored svih svojih prednosti, kasnije nije primenjena.

Prostorije udruženja otvorio je predsednik SANU Nikola Hajdin, a otvaranju su prisustvovali i predstavnici brojnih institucija, organizacija i medijskih kuća koji su do sada podržali rad udruženja.

Centar za promociju nauke pomogao je opremanje prostorija Udruženja, pružajući podršku očuvanju nasleđa ovog svetski poznatog naučnika.

http://www.nationalgeographic.rs/ves...lankovica.html