Србија као главна балканска држава

[Ometač]

Кад је исте те године папа проклео Млетачку Републику учинио је само то, да је један
од највећих чинилаца у балканској политици био излучен из сарадње с њим, и то,
наравно, на његову штету. Карло Валот, човек од више комбинација, мало после
савеза са Србима, беше, заједно с братом, ушао у преговоре да дође и до немачке
царске круне, која је, погибијом краља Албрехта (1. маја 1308.), остала без свог
носиоца. Доцније, он је потпуно заокупљен унутрашњим питањима Француске. На
промену краљеве политике можда су вршили известан утицај Млечани, који су били
огорчени на папу и Французе. Они као да упућују Милутина и на покрете против
Албаније, односно, против тамошње анжујске власти. У једном писму Млетачке
Републике краљу од 10. маја 1309. год., Урош се зове "краљ Србије, Хума, Дукље и
Албаније." То је први помен Албаније у титули српског краља. Тај назив можда није
употребила као прва српска канцеларија, него млетачка, али је њим обележена
видна линија у Милутиновој балканској политици и с тога је и важан и
карактеристичан.

Краљ Милутин није могао одмах предузимати веће акције у Албанији. Било је важних
питања и на другој страни. Требало је помагати, најпре, Византији у борби против
Турака. Једно турско оделење, као оно Меликово и од прилике исте снаге, беше под
вођом Халилом засело у Галипољу и по примеру Каталина вршило пљачке по читавој
Тракији. Византија сама није могла да их савлада; тек са српском помоћу они су
1312. год. били потпуно уништени. Из захвалности према Србима цар Андроник је,
међу осталим, поклонио Хиландару село Куцово. Ово је био први хисториски сукоб
између Срба и Турака, на европском тлу.

[Ometač]

Али није био и једини. Турско продирање у Малој Азији узимало је све више маха.
Нису ту били у питању мањи или већи пљачкашки одреди, него свесна експанзија
једне младе и добро огранизоване државе. Грчке војске нису могле да одоле турским
ударцима и претрпеле су више пораза. Грци су већ гледали Турке где се
приближавају Никеји и Бруси и где их опасују једним снажним ланцем. Византија је,
осећајући се сама слабом за борбу с њима, тражила савез на више страна. На Србе је
рачунала као на хришћанске и сродничке пријатеље. Краљ Милутин одазвао се
позиву свог таста, цара Андроника, и упутио је 1313. год једну српску војску, са
доста властеле, у Малу Азију, под вођством великог војводе Новака Гребострека.
Срби нису хтели да се подвргну грчкој команди, него су сачињавали посебно
оделење. Њихово ратовање у Малој Азији било је успешно; чак у Нагоричину, у
манастиру Св. Ђорђа, унесено је у црквени натпис како краљ "у то лето изби Турке",
док Данило говори о тамошњим српским победама у самим суперлативима.

У ово време краљ Милутин има и две тешке кризе у породици. Између њега и његова
брата Драгутина односи одавно нису били искрени и срдачни. Милутин је био
себичан и једном добијену власт очевидно није хтео испуштати из руку. Драгутин је
желео да престо осигура свом сину, а то је према таквом Милутину могао постићи
само силом. Сем тога, Драгутин је осуђивао Милутинов последњи брак и сам по себи,
и ради веза са Византијом. Безимени извештач од 1308. год. изрично каже, да је међу
браћом избио рат и разлаз ради неслагања у питању о престолу, који је трајао још и
те године.

[Ometač]

Византинци су, још приликом удаје Симонидине, дали Милутину нешто помоћних
чета да би се успешније бранио од Драгутина, за кога су знали да је непријатељ те
везе и политички и јер је она имала да подигне Милутинов престиж. Борбе у Босни
почетком XIV века између Шубића и Драгутинова зета Стевана и састанци Милутинови
с Павлом Шубићем у то време можда су с тим у вези. Ратовање између браће имало је
мањих и већих пауза. Једно посредовање познатог писца Данила између оба брата
забележено је у време кад је Данило био хиландарски игуман, по свој прилици негде
између 1305.-7. год. Кад је Милутин упутио своју војску у помоћ Грцима, Драгутин га
је напао поново. Српска властела, којој је Милутин натурио своју вољу и која је
осуђивала његове ћуди, прешла је у већини на Драгутинову страну. Милутина је из
врло тешка положаја спасло свештенство. Оно је зазирало од Драгутинових веза са
западом, док је Милутин, мада суров и безобзиран, задужио српску цркву обилатим
прилозима, зидањем и оправљањем многих манастира и јачањем свештеничког
сталежа. Вођа Милутину оданог свештенства беше познати биограф Данило, човек
вешт, окретан и с пуно знања, који је некако у то време постао епископ бањски.

[Ometač]

Њему је Милутин поверио своје велико благо на чување. С тим новцем, на дукате,
Милутин је прикупио најамничку војску, састављену од Турака, Татара и Осета, и
спремио се на прави рат. Али од тог домаћег рата плашила се цела земља.
Свештенство се живо заузе да се распра стиша и да дође поново до споразума.
Хиландарски игуман Никодим би упућен од оба краља и сабора српске земље у
Цариград, цару Андронику и патријарху Нифону, очевидно с мисијом, да тамо јави за
текст споразума и вероватно добије неку санкцију. Драгутин је овом приликом
проширио своју област и добио је Рудник; да ли је било још неких других промена
није познато. Као симбол измирења дошло је подизање манастира Бањске на
повлашћену игуманију, о чему је издат заједнички чувени Светостефански Хрисовуљ,
са учешћем оба краља. Псеудоброкар, непријатељски расположен према Милутину,
казује исход читава спора овако: Милутин је у борби остао побеђен. "А по том
Стефан (Драгутин), смиловавши се на крв свога брата, опрости му, и по својој драгој
вољи подели краљевину са својим братом." Пошто је умро Драгутинов син Урошиц,
то је други син његов, Владислав, имао наследити очеву област, а Милутин да остане
краљ Рашке као синовчев вазал. Ако је, под притиском, доиста пристао на то,
Милутин ни једног часа није помишљао да ту обавезу доиста и одржи.

[Ometač]

Други сукоб имао је Милутин са сином Стеваном, рођеном из брака са Аном
Тертеријевом. Како је био поништен краљев брак с његовом мајком, Стеван се,
одједном, обрео као незаконити син. Неки страни писци и зову га тим именом. Да је
то морало вређати младог принца и охладити његове односе са оцем разуме се само
по себи. Како је Милутин употребио Симониду полно још као неразвијено дете и
покварио јој материцу, то је било јасно да ће тај брак остати неплодан. Царица
Ирина, ташта Милутинова, жена врло амбициозна и предузимљива, обасипала је
Милутина разноврсним поклонима са нескривеном намером да његов престо осигура
једном од својих синова. Она је послала с тога у Србију, негде иза 1308. год.,
најмлађег сина Димитрија, али се тај наскоро вратио. Младом грчком принцу учинила
се српска држава сувише сурова. Да ли је после тога царица извела други, исто тако
неуспео, покушај са старијим сином Теодором, који је постао монфератски господар,
како то прича један грчки хроничар, није сасвим поуздано. Међутим, готово је ван
сумње да се утицај таштин на Милутина није ограничио на само то једно питање. Са
Симонидом је дошло и нешто грчке дворске пратње и она је сигурно уносила своја
схватања и навике у српски двор. Да то није могло проћи без протеста српских
дворских лица и властеоских породица не треба ни истицати посебно. Најогорченији
је био краљев син, Стеван, који је најновијом очевом женидбом изгубио највише.
Оглашен за незаконитог губио је изгледе на власт или суделовање у њој; а покушај
са Димитријем казивао му је, да то оглашавање није била проста формалност, него
да ће се из ње извући све правне последице. У Зети, где је био намесник очев, око
њега се почела купити незадовољна властела. Можда је ту било и опозиције
западњачког приморског елемента против византофилске политике краљеве. Који је
био непосредан повод Стевановом устанку није познато, као ни тачно време кад је он
избио. Милутин пожури с војском да угуши побуну. Пред очевом силом Стеван се
повукао иза Бојане. Данило прича, да је Милутин понудио тад сину преговоре и да је
овај, дирнут, отишао оцу и молио за опроштење. Кад га се дочепао, у Милутина није
било милости.

[Ometač]

Он је Стевана дао оковати, одвести у Скопље и тамо ослепити; онда га је,
убогаљена, послао у Цариград, свом тасту, заједно са женом и два сина, Душаном и
Душицом. Сва је срећа била за Стевана што очева наредба о ослепљењу није до краја
извршена. Крвник, који је имао да то учини, био је поткупљен и није пробо
несрећном краљевићу зенице. Бојећи се оца, Стеван је то крио за читава његова
живота и стално носио завој. У Цариграду, цар Андроник је имао саучешћа према
Стевану, коме је тамо умро млађи син, и са своје стране није чинио ништа, што би
отежавало судбину изгнаника и заточеника.

Не знамо како је краљица Јелена примила вести о овим стварима; можда их није ни
дочекала. Умрла је у дубокој старости 8. фебруара 1314. год. Пред крај живота
примила је у Скадру монашки чин, и то православни. Сахрањена је у својој
задужбини, манастиру Грацу, где је по љутој зими пренесена из свог двора, из
Брњака.

Мало после мајчине смрти разболео се и краљ Драгутин. Осећајући крај живота он се
покалуђерио и добио име Теоктист, пошто је од раније показивао извесне аскетске
склоности и осећао потребу да своје тело кажњава ради грехова младости. Умро је
12. марта 1316., наџивевши сина Урошица, а сахрањен је, не као и син му у његову
манастиру Ариљу, него у Ђурђевим Стубовима код Раса, у Милутиновој области.
Милутин је Драгутинову наследнику Владиславу оспорио не само право на врховну
власт у Рашкој, него и на очев део државе. Он је одмах упао с војском у синовчеву
област, ухватио је Владислава и бацио га у тамницу.

[Ometač]

Његову област, сем Босне, припојио је својој држави. С краљем Драгутином нестало
је у Босни и његова зета бана Степана. Степанова жена мора да бежи с децом из
земље, и то, судећи по том што су једни побегли у Дубровник, а други у Медведград,
у великој журби. Дубровник се после често хвалио, како је прогната баница на
његовом подручју нашла склоништа и заштите. Можда су с тим у вези Милутинови
нападаји на Дубровник 1317/8. год., који су обустављени заузимањем Млечића.

У Босни се, на рачун Котроманића, проширио бан Младен II Шубић, који их је, у
главном, и потиснуо, видећи да се после Драгутинове смрти нема ко заложити за
њих. Само бан Младен није знао да очува тековине свог оца. Осион и прек он је
изазвао против себе најмоћније хрватске племићске породице, као Франкопане,
Курјаковиће, Бабониће, Нелипиће, неке приморске градове као Трогир, и босанске
племиће Хрватиниће и Миховиловиће. Мађарском краљу Карлу Роберту, који се и
иначе носио мишљу да крши моћ великаша, добро је дошло ово огорчење против
бана Младена, и он се брзо решио да бана потпуно ослаби. Вероватно, да поправи
свој положај и добије нове присталице, бан Младен је довео у Босну за бана Стевана
II Котроманића, сина Стевана I. Дубровчани су се после хвалили, да је у том било и
њихове заслуге. Нови босански бан, који је био бистра глава и врло вешт политичар,
био је с почетка потпуно зависан од Младена, готово само његов намесник. Бан
Младен је, на пример, молио папу за дозволу да се Степан може венчати са кћерју
кнеза Мајнхарда Ортенбуршког, с којом је био у сродству. Папа се одазвао тој молби
писмом од 18. јула 1319. год.

[Ometač]

Питање о наследству Драгутинових земаља, које су биле мађарско лено, доведе до
сукоба између Мађарске и Србије. Краљ Карло енергично је устао против Милутинова
присвајања тих крајева. Он је, по препоруци папиној, створио против њега читаву
коалицију и организовао је нападе са више страна. Сем са севера из Мађарске,
против Србије се јавише непријатељи и из Далмације, које је водио Младен Шубић, и
из Албаније, где су Анжујци имали своју странку. Положај Милутинов беше прилично
тежак. Али је Србија већ била толико ојачала, да је из те борбе изишла не само без
губитака, него у неколико и као победница. Први су почели непријатељства
противници с југа. Српска властела из Стона, три брата Бранивојевића, почеше
одмах с нападајима на суседне области Шубића, гледајући у бану Младену отвореног
противника. Од 10. априла 1318. год. почео је он да се зове, уз све дотадашње
титуле, још и "главним господаром хумске земље". Милутин се, у истом духу борбе,
прозва "краљем Хрватске". У рату који се водио 1318/9. год. бан Младен је рђаво
прошао и добио је мир тек посредством Дубровчана, пошто је морао дати таоце и
међу њима и рођеног брата, омишког кнеза Гргура. У зиму 1318. год. знало се у
Риму, да је против Милутина устао и Филип Тарентски и читав низ арбанашких првака
под вођством три брата Мусакија. Папа Иван XXII соколио је 1319. год. одметнике и
борце против Срба и обећавао им своју помоћ. Покрет је изгледао доста широк. Као
непријатељи Срба помињу се многи арбанашки прваци као Павле Матаранго, Виљем
Аријанит, Владислав Гонома, два брата Блиништа. Али Милутин се одржа и на тој
страни. Мађари су напали на Милутина са севера, у Мачви и Београду. Једна војска
продрла је до Колубаре, а друга је на јуриш узела Београд и запалила га. Али нити је
прва могла да иде даље од Рудника, ни друга даље од Космаја. Краљ Карло је
позивао папу, да крене у акцију остале владаре католичког света, како би са
њиховом помоћу могао да продре до мора и освоји сву Милутинову државу.
Очевидно је, да он не би тражио ту туђу помоћ, да је сам имао довољно снаге да
изиђе на крај са Милутином. Папа, љут противник шизматичког краља, за кога каже
да је "у свему непријатељ хришћанске вере", развијао је доста живу делатност да
створи гвоздени обруч око њега. Поред писама упућиваних албанским главарима и
бану Младену, он је, после молбе мађарског краља, стао позивати и чешког и
пољског краља и друге неке немачке кнезове, да помогну Мађаре и католичку ствар
против "рашког неверника".

[Ometač]

Сви ти људи имали су, међутим, пречих брига код куће, а нису налазили ни довољно
разлога да се упуштају у ту далеку и по њих бескорисну експедицију. С тога, цела
ова акција оста без последица. У запису из 1319. год. на сребрном олтару што га је
дао поставити у храму Св. Николе, у Барију, штованом код Срба још од Немање,
Милутин је са извесним поносом дао забележити, да је господар земље "од мора све
до реке великог Дунава". Србија је, довољно јака и стабилна, с успехом могла
издржати ову знатну пробу оптерећења.

Јак и безобзиран у својим државничким акцијама, Милутин је такав исти био и у
породичним односима. Суров, циник, човек само своје воље. Од њега и његове
љубоморе пропиштала је и Симонида, која се све више развијала у лепу жену. Краљ
није више био млад да би освајао; а ни раније док је био млад, изгледа да никог није
обавезао својом љубављу. Невољен ни од ког, отуђен од најрођенијих, он је имао
незавидну јесен живота. Симонида је чак и бежала од њега. Искористила је мајчину
смрт, 1317. год., да се врати сама у Цариград. Отуд није нипошто хтела у Србију. На
претње Милутинове отац је силом натера да пође тамо. На путу, Симонида у Серезу
прими монашки чин само да се спасе од Милутина. Али њен брат, деспот Костантин,
који је добро знао шта би бесан Милутин могао да уради после тога на штету
Византије, раздера сестрину монашку ризу и предаде Симониду Србима, без обзира
на њен плач и јаук. Милутин је доскора, око 1320. год., под утицајем свештенства, а
нарочито архиепископа Никодима, опростио најзад сину Стевану и дозволио му да се
врати у Србију. Претварајући се да је потпуно слеп, Стеван је умирио оца и добио од
њега на управу жупу Будимље, где је повучен живео чекајући своје време.

[Ometač]

У Византији је цар Андроник од 1320. год. имао тешке кризе у породици и држави.
Те године умро је његов син и наследник Михајло, а заменио га је као наследник
престола његов син Андроник. Овај није марио свог тврдицу деда и нестрпљив,
одмах је зажелео да старца потпуно потисне с власти. У грчком друштву, склоном
сплеткама, у ком стари цар ни иначе није уживао много симпатија, он је нашао доста
одзива и створио јаку странку, која је била готова да одмах загази у борбу. На челу
унукових људи био је паметни и препредени доместик Јован Кантакузен. У пролеће
1321. год. дошло је у Византији до отворене борбе. Бугари су држали страну старога
цара. Милутин се колебао. У време озбиљне напетости он је послао свог изасланика,
калуђера Калиника, да позове натраг 2.000 куманских најамника, које је зет био
позајмио тасту за борбе на истоку. Калиник је ушао у преговоре с младим царевићем,
коме би српска помоћ решила цело питање и који је с тога живо желео. Милутин,
ником поуздан пријатељ, показивао је склоност да напусти таста, само је желео да се
претходно састане с младим Андроником негде близу границе и да се с њим погоди
за цену помоћи. Како се сукоб између деда и унука у лето 1321. год. привремено
смирио, а како се увиђавнијим људима у Цариграду чинило опасно српско и
бугарско посредовање у целом том спору, то је и питање о Милутиновој помоћи
било за извесно време одложено. У брзо потом Милутина је нестало за увек.
Изненада, 29. октобра 1321. год., он је умро у Неродимљу, по мишљењу лекара од
апоплектичког удара, једва коју недељу иза завршетка своје лепе Грачанице и пошто
му је стари таст, да га одобровољи, и из захвалности, уступио манастир Св. Николе
код Сера. По Милутиновој смрти краљица Симонида вратила се у Грчку и умрла је
као калуђерица у манастиру Св. Андрије.

[Ometač]

Милутин је дигао Србију до главне балканске силе. За његова времена српска држава
се нагло развила у свима правцима: и културном и економском и војничком. Њене
границе обухватиле су први пут браничевску област на северу, а трајно је у њен
састав ушла северна Маћедонија са Скопљем као новом престоницом. Мачва с
Београдом, дата Драгутину као мађарско лено, постаје све више српско подручје.
Милутин се не може огласити за великог само због његових оскудних моралних
особина; иначе, после Немање то је свакако најкрупнија политичка личност Србије
кроз цео XIII век, односно личност која је за Србију државнички највише учинила.
Једино је Свети Сава јача духовна вредност од њега. Напретку Милутинове државе
свакако је много доприносило и то, што се у њој усталила његова власт за скоро
четрдесет година, па се у тако дугом року могла доследније провести извесна
консолидација прилика и ојачати ауторитет централне власти поред свих њених
незгодних страна.

С Милутином је нарочито дошао процват црквене уметности и књижевности као јасан
знак општег полета земље. У његово време радила су три велика писца наше
књижевности: Теодосије, оригинални прерађивач врло популарне Доментијанове
биографије Св. Саве и писац службе и похвале Св. Симеону и Св. Сави; епископ
Данило, краљев политички помагач, вешт и као човек и као писац, који је дошао на
мисао да даде читав низ биографије српских краљева, својих савременика (краљева
Драгутина и Милутина и краљице Јелене) и српских архиепископа (од Арсенија); и
архиепископ Никодим, дипломата Србије у традицији Св. Саве, чији је велик
поштовалац, који је 1319. завршио свој важни превод типика Св. Саве Јерусалимског.

[Ometač]

Сам је Милутин тражио и помагао преписивање богослужбених књига и рад око њих.
Једно лепо еванђеље, рађено по његовој жељи 1316. год. и од њега поклоњено
Карејској ћелији Св. Саве налази се и данас, одлично очувано, у ризници манастира
Хиландара.

Нарочито је заслужан краљ Милутин за нашу црквену архитектуру. Он је од свих
наших владара највише подигао и обновио цркава и манастира, и то не само у
Србији. Наши стари летописи бележе, да је он владао 42 године и подигао 42 цркве.
Његове две најсјајније задужбине у земљи јесу: још и данас у целини очувана
Грачаница, последње његово дело, и од Турака разрушена Бањска. За ову другу
говорио је Андра Стефановић, познати стручњак у старој српској црквеној
архитектури: "По својим доста великим дименсијама, по техничкој савршености, по
лепоти размера, по богаству орнаментике, по архитектонским облицима
најсавршеније и најпрецизније изведеним, по лепо смишљеним и оригиналним
капителима, ову грађевину стављам на прво место од свих грађевина у романском
стилу подигнутих на српском земљишту. Колико је мени познато, сувремено
талијанско грађевинарство може показати примерке само већих дименсија од ове
старине српске, али се ова грађевина у свему осталоме може по техници и естетици
да равна са најсавршенијим талијанским грађевинама свога доба. И не само то, него
је техника тако савршена, да слободно могу рећи да ни данашња техника не би могла
показати што савршеније од ове грађевине, у погледу прецизности израде, лепоте
размера и лепо смишљене и органски изведене грађевине".

[Ometač]

Петокубетна у византиском стилу грађена Грачаница, зидана с укусно сложеним
редовима опека међу камењем, нема иначе друге спољашње декорације, али оставља
врло леп утисак оплеменошћу својих линија и размера и хармонијом целине. Њен се
облик данас често употребљава у модерној српској црквеној архитектури. Од других
цркава које је Милутин издигао и обновио у земљи важније су: Бородица Левишка у
Призрену (1306/7.), и Тројеручица у Скопљу; храм Јоакима и Ане у Студеници
(1314.), Св. Никита у скопској Црној Гори, Св. Константин у скопском граду и др.
Упада у очи повелик број цркава посвећен Св. Ђорђу: у Нагоричину (1313.,
живописан 1318.), на Серави, Св. Ђорђа-Горга, у Ораховици у Дабру. С мајком је
обновио из темеља католички стари манастир Св. Срђа на Бојани. Год. 1293. сазидао
је данашњу главну цркву у Хиландару, пошто је порушио стару Немањину; проширио
је конаке и читав манастир заштитио градом. Близу мора, на месту старе Самарије,
подигао је град с пиргом, Хрусију, да би бранио прилаз Хиландару од разбојника с
морске стране. Још и данас очувани високи пирг близу морске обале почео је већ са
врха да се руши. Сем у Србији Милутин је зидао и помагао цркве и у другим
крајевима. У Солуну је подигао цркве Светој Тројици, Св. Николи и Св. Ђорђу и
царски двор, а обдарио је цркву Св. Димитрија. У Серу је створио обитељ Св. Јовану;
у Цариграду је дао подићи једну цркву у чувеном манастиру Продрому. Милутин је
основао и у јерусалиму манастир Св. Арханђела као склониште за српске хаџије и
као афирмацију српске државе и на тој, у хришћанству тако штованој, старини. И ту
је пошао трагом Св. Саве, који је први подигао тамо мали манастир, откупивши једну
ћелију. Милутинова дарежљивост проширила се и до Синаја. Ту је, у славном
манастиру Богородичином, подигао храм Св. Стевану, коме је посвећена и Бањска. У
том манастиру постојала је, као и у Јерусалиму, лепа збирка српских рукописа од
XII-XVI века, која још није подробније проучена, али која је, срећом, прилично
сачувана. У Цариграду је Милутин подигао и једну велику болницу, с много кревета,
и купио за њено издржавање много села; сабрао је у њу веште лекаре и дао им
добру плату, да би стално били уз болеснике. У тој болници постала је наскоро
школа за учење медицине; или боље, она је добила карактер једне медицинске
клинике.

[Ometač]

Све те штедре поклоне могао је краљ Милутин да чини захваљујући својим великим
приходима од нових, добро искоришћаваних рудника. Теодор Метохит у свом опису
краљева двора казује, како им се Милутин претставио сав накићен. "Око тела имао је
више накита од скупоценог камена и бисера, колико је год могло да стане и сав је
трептио у злату. Цео дом блисташе свиленим и златном украшеним намештајем."
Грчко посланство, храњено обилато најразноврснијим јелима, добивало је храну на
златним и сребреним тањирима и посуђу. Краљ је посланицима поклонио "своје
најлепше хаљине, које је само један пут носио и опасао нас је појасима које је тек
један пут пасао." Често их је звао за своју трпезу. Оволика дарежљивост долазила је,
вероватно, нешто и отуд што је краљ хтео да се истакне пред грчким посланицима, у
часу кад се преговарало да постане царски зет, али је добрим делом постала и црта
његова карактера, омогућена лепим приходима.

У дубровачким књигама има нешто података о њиховом трговачком промету са
Србијом на почетку Милутинове владе. По рачунању Г. Чремошника 1282. год. роба,
коју су српски трговци, поглавито из Брскова, узели у Дубровнику на кредит, – у
колико су обрачуни очувани или уопште забележени – износила је 13.206 солида и
11 гроша. Било је свакако и робе која се узимала за готово или у размену и на
кредит који није уписан. Год. 1325. промет се знатно развио и износио је око
160.000 перпера годишње. Како је добар део српске трговине ишао и преко Котора и
Бара, то је сума промета свакако већа. Али и овако, према дубровачком делимичном
рачуну, види се лепо како је тај развој био доста брз и све већих размера.