Кад је исте те године папа проклео Млетачку Републику учинио је само то, да је један
од највећих чинилаца у балканској политици био излучен из сарадње с њим, и то,
наравно, на његову штету. Карло Валот, човек од више комбинација, мало после
савеза са Србима, беше, заједно с братом, ушао у преговоре да дође и до немачке
царске круне, која је, погибијом краља Албрехта (1. маја 1308.), остала без свог
носиоца. Доцније, он је потпуно заокупљен унутрашњим питањима Француске. На
промену краљеве политике можда су вршили известан утицај Млечани, који су били
огорчени на папу и Французе. Они као да упућују Милутина и на покрете против
Албаније, односно, против тамошње анжујске власти. У једном писму Млетачке
Републике краљу од 10. маја 1309. год., Урош се зове "краљ Србије, Хума, Дукље и
Албаније." То је први помен Албаније у титули српског краља. Тај назив можда није
употребила као прва српска канцеларија, него млетачка, али је њим обележена
видна линија у Милутиновој балканској политици и с тога је и важан и
карактеристичан.
Краљ Милутин није могао одмах предузимати веће акције у Албанији. Било је важних
питања и на другој страни. Требало је помагати, најпре, Византији у борби против
Турака. Једно турско оделење, као оно Меликово и од прилике исте снаге, беше под
вођом Халилом засело у Галипољу и по примеру Каталина вршило пљачке по читавој
Тракији. Византија сама није могла да их савлада; тек са српском помоћу они су
1312. год. били потпуно уништени. Из захвалности према Србима цар Андроник је,
међу осталим, поклонио Хиландару село Куцово. Ово је био први хисториски сукоб
између Срба и Турака, на европском тлу.