Србија као главна балканска држава
Владимир Ћоровић
С Милутином је Србија добила једног владара ретких особина. Његов велики
политички таленат, који га је показивао као правог потомка Немањиног, донео је
његовој држави неколико сјајних успеха. За његово време, сређена финансиски,
снажна војнички и добро вођена дипломатски, Србија постаде најмоћнија држава на
Балкану и знатно утиче на судбину целог суседства. Милутин је увек знао шта хоће и
имао је амбиција и потеза једног правог државника. Али, као што обично бива, он је,
идући за својим циљевима, гледао само своје интересе и био је себичан и
безобзиран до бруталности. Ради власти, коју не би испустио ни под коју цену, он је
газио преко свега; ни најрођенији му нису били поштеђени од свирепости, ако је
осећао да сметају његовим интересима. Јака личност, која је надилазила своју
средину, он је своју вољу често изметао у ћуд и од задовољавања те ћуди правио
понекад не само породична, него и државна питања. Његове очи, у индивидуално
рађеним портретима у Нагоричану и Грачаници, криве и мале, имају нечег лукавог и
пожудног, као две битне црте његовог карактера. Милутин је био велик владар, али
рђав као човек; Драгутин је, као личност, имао много више моралног осећања.
Милутинов пример, још више него Немањин, даје непосредан доказ, да државу јачих
размера не стварају људи сентименталних особина; ко и сувише води обзира о
другима упада у опасност да понекад помери своје. Српска црква, која је Милутина
поред свих личних грехова, и то за црквена схватања доста тешких, ипак прогласила
за свеца, учинила је то гледајући његове успехе и његово дело, које је неоспорно
било велико и трајно.