Србија као главна балканска држава

[Ometač]

Србија као главна балканска држава
Владимир Ћоровић

С Милутином је Србија добила једног владара ретких особина. Његов велики
политички таленат, који га је показивао као правог потомка Немањиног, донео је
његовој држави неколико сјајних успеха. За његово време, сређена финансиски,
снажна војнички и добро вођена дипломатски, Србија постаде најмоћнија држава на
Балкану и знатно утиче на судбину целог суседства. Милутин је увек знао шта хоће и
имао је амбиција и потеза једног правог државника. Али, као што обично бива, он је,
идући за својим циљевима, гледао само своје интересе и био је себичан и
безобзиран до бруталности. Ради власти, коју не би испустио ни под коју цену, он је
газио преко свега; ни најрођенији му нису били поштеђени од свирепости, ако је
осећао да сметају његовим интересима. Јака личност, која је надилазила своју
средину, он је своју вољу често изметао у ћуд и од задовољавања те ћуди правио
понекад не само породична, него и државна питања. Његове очи, у индивидуално
рађеним портретима у Нагоричану и Грачаници, криве и мале, имају нечег лукавог и
пожудног, као две битне црте његовог карактера. Милутин је био велик владар, али
рђав као човек; Драгутин је, као личност, имао много више моралног осећања.

Милутинов пример, још више него Немањин, даје непосредан доказ, да државу јачих
размера не стварају људи сентименталних особина; ко и сувише води обзира о
другима упада у опасност да понекад помери своје. Српска црква, која је Милутина
поред свих личних грехова, и то за црквена схватања доста тешких, ипак прогласила
за свеца, учинила је то гледајући његове успехе и његово дело, које је неоспорно
било велико и трајно.

[Ometač]

Промена на престолу у Србији, после Драгутинове абдикације, није утицала на
спољашњу политику у Краљевини. Не знајући за Сицилијанско Вече и немогућност
Анжујаца да наставе балканску акцију по првобитном плану, Милутин је, веран
савезу с њима, продужио рат са Византијом и заузео је Скопље, оба Полога, Овче
Поље, Злетово и Пијанец. Ова освајања од 1282. год. остају стална српска тековина.
Скопље домало постаје један од главних градова Србије, у којој су превлађивала
сточарска и ратарска насеља уз нешто трговачких и рударских. Српско продирање у
вардарску долину, које је први започео Немања последњих година своје офанзиве,
за време Милутиново постаје главни циљ српске експанзије. Са југа су, у исто време,
с успехом почели акцију против Палеолога и Тесалци. На савезничке односе између
Срба и Тесалаца као да није утицало ништа то, што је Милутин вратио кући своју
прву жену, кћер тесалског деспота Јована. На вест о овим нападајима крену се сам
цар Михајло, да сузбије и казни освајаче. Легенда каже, како су уплашене избеглице
уверавале цара, да му неће остати ни сам Цариград, ако не сузбије опасног српског
нападача. Цар је око себе прибирао повећу најамничку војску, али га у сред
припрема задеси смрт у селу Алагама код Радоста, 11. децембра 1282. год. Кренута
војска, у којој је било доста Татара, пошла је ипак на Србију и допрла до Липљана и
Призрена. Један њен део пошао је и даље, жељан пљачке и плена, али је љуто
настрадао у набујалом Дриму, кад је покушао да га на коњима преплива.

[Ometač]

Иза цареве смрти српска офанзива, почетком 1283. год., обновљена је с већим
снагама. У акцији је учествовала војска и Милутинова и Драгутинова. Она је, у
смелом залету, допрла врло дубоко, све до близу обала Егејског Мора, код Атоса и
Кавале. Опљачкане беху читава струмска и серска област. Кад се Драгутин вратио
натраг, не могући да издржава ратне напоре, Милутин је ратовање наставио сам, иза
једног малог одмора, и 1284. год., помаган од суседних арбанашких великаша. Овог
пута он је заузео области дебарску, кичевску и поречку, а опустошио је крај око
Охрида; "није било кога да му се противи и да га укори", каже биограф краљев. Тако
су српска освајања у Маћедонији проширена с источног и на западни крај. Српске
државне границе помакао је Милутин овим срећним ратовањем до пред градове
Струмицу, Прилеп, Охрид и Кроју; највећи део Словенима насељене Маћедоније
дошао је под српску власт. Тежиште српске државне политике померило се према
истоку и југу. Рашка престоница и дежевски двор напуштају се и краљевска седишта
постају Приштина и Скопље. До Милутина Србија је гравитирала само према
Јадранском Мору; сад, овим новим освајањима, она се видно упућује према Егејском.
Док је Рашка претстављала српско средиште подручје, гравитација према Јадранском
Мору била је природна, тамо су водиле Неретва и посредно Морача и сви главни
стари путеви; Дубровник, Котор и Бар беху главне излазне тачке из унутрашњости.
Од Милутина средишња српска област постаје косовска висораван и подручје
Шар-планине; ту се стјечу путеви и правци и према југу, низ Вардар, и према истоку
према Брегалници, и према северу, низ Мораву, и према западу, одакле је добивала
своју главну етничку снагу.

[Ometač]

Син цара Михајла, цар Андроник II (1282.-1328.), слаб и поводљив владар, није
имао снаге да спречи српску експанзију, која је за ово кратко време показала снажан
полет и ненадане успехе. Он је највећи део своје активности провео у дефанзиви, и
то понекад више у ставу молиоца, него што би одговарало још увек поштовања
достојној снази Византије. У осталом, било је и врло тешко сузбити српску
експанзију. Од Немањина времена Срби нису предузимали офанзива великог стила,
које би прошле народну снагу, исто као што земља није страдала ни од једне теже
непријатељске најезде, која би је бацила за дуг низ година у назадак. Прикупљена
народна енергија тражила је да се искористи. Код брђанских елемената, као што је
био српски у рашким планинама, има те неодољиве тежње да избије на чистину, у
пределе лакшег живота. Војничком продирању претходило је етничко; до XII века
мешовито становништво Косова и Метохије бива у XIII веку готово у већини
славизирано, односно србизирано; чак грађански елеменат у оно мало градова
Метохије и Косова добија осетан проценат српског живља. Трговачки обрачуни у
Дубровнику и Котору у другој половини XIII и првој XIV века показују тај словенски
прираст у довољној мери. Српском наглом јачању највише је допринело брзо
развијање српске финансиске снаге. Експлоатисање богатих сребрених рудника, у
Брскову, Руднику, Трепчи, Брвнику и другим местима давало је владару велике
приходе, који су употребљавани добрим делом за набавку добра оружја и добре
најамничке војске. С развијањем рударства развила се и трговина, у којој понајвише
учествује млетачки капитал. Повећани трговачки промет јачао је, са своје стране,
државни приход. Добивши тако јача сретства, српска држава је сасвим природно,
могла доћи и до свог јачег израза. Српски замах овога времена није с тога
искоришћени успех једног подесног момента, него унутрашња потреба једног
ојачаног организма.

[Ometač]

Краљ Милутин је нарочито саблажњавао савремени свет својим поступцима према
женама. У том погледу за њ није било никаквих препрека ни обзира. Своју прву жену,
тесалску принцезу, која му је родила сина Константина, вратио је просто кући. Оженио
се други пут својом пријом, сестром своје снахе Катарине, Драгутинове жене,
Јелисаветом, коју је завео као калуђерицу. Од ње је добио кћер, којој је дао чудно име
Царица. И њу је отерао после кратког времена и већ 1284. год. венчао се са Аном,
ћерком бугарског цара Ђорђа Тертерија. Данас не знамо, да ли је овде била по среди
нека страст или какав политички рачун. Ђорђе Тертерије, чију су земљу Татари пленили
неколико пута и чију је врховну власт он признао 1285. год., није у овај мах био неки
значајнији политички чинилац. Тертеријева се политика састојала у то време у том, да
тражи споразум на све стране; можда је он гледао да придобије Милутина овом
брачном везом, из које је рођен Стефан Дечански.

[Ometač]

У браничевској области беху се осилила два бугарска великаша, браћа Дрман и
Куделин. У Ждрелу на Млави, у данашњој горњечкој клисури, беху се они утврдили,
одметнули од сваке власти и узнемираваху и српско и мађарско суседство. У
њиховој војсци налажаху се као полупљачкаши а полунајамници људи разних
народности, а понајвише Бугари, Татари и Куманци. Озлојеђени на њих Мађари су
почетком 1285. год. упутили против њих једну војску да их казни. Њиховом примеру
следовали су мало касније и Срби. Краљ Драгутин, као непосредни сусед, покушао је
сам да их казни, али им није могао учинити ништа, јер су се били одлично утврдили
у иначе тешко проходном кланцу. Драгутин је, по свој прилици претрпео пораз, јер
Дрман и Куделин пређоше одмах у нападај против њега и заузеше му извесне крајеве.
Драгутин позва Милутина на договор у Мачковце на Морави и замоли га за помоћ.
Милутин се одазвао. Уједињена српска војска ушла је потом у Браничево, потукла и
протерала пљачкаше и њихове господаре, и завладала читавом облашћу. Браничево
је предато Драгутину; тада је први пут дошло под српску власт и остало у њој цело
време после тога.

[Ometač]

После овог пораза Дрмана и Куделина решио се видински кнез Шишман, који је можда
имао неких веза с њима или полагао право на њихово подручје, да се обрачуна са
Србима. Изненада, не зна се тачно које године, продро је он све до Хвосна, а
намеравао је, међу осталима, да опљачка пећску архиепископију. Али ту је претрпео
пораз од српске војске, која је дохрлила однекуд с југа, и морао се нагло повлачити.
Срби су се дали у потеру за њим и гонили су га све до Видина. Шишман се с муком
пребацио преко Дунава, док су Срби заузели видински град. Са леве обале реке послао
је побеђени кнез људе, да моле краља за преговоре. Мир је склопљен на основи: да
Шишман призна врховну власт српског краља, а као јемство имала је бити Шишманова
женидба са кћерју једног српског велможе. Доиста, Шишман је доскора узео кћер
великог жупана Драгоша, а доцније његов син Михајло Милутинову кћер Ану, коју
доцније писци зову народски и Недом.

[Ometač]

Ово ратовање Срба по Браничеву и видинској области доведе их у сукоб с татарским
ханом Ногајем. Ногај, који је имао посебну област од подручја данашње Румуније, од
Железних Врата и Дунава, до иза Крима, у извесној још не утврђеној вези са Златном
Хордом у Русији, био је моћан господар и знатно је утицао на политичке прилике у
земљама северног Балкана. Пред њим је побегао у Византију бугарски цар Тертерије
и био замењен у власти војводом Смилцем, као новим бугарским царем под
врховном влашћу Ногајевом. У суседним руским областима његова се реч слушала
без поговора. Византиски цар Михајло Палеолог дао му је још 1273. год. своју једну
кћер за жену. С тога је, приликом царева спремања против Срба 1282. год., његовој
војсци дошао у помоћ и један већи татарски одред. Силни Ногај, који је имао раније
сукоба и са Пољацима и са Мађарима, био је спреман да напане и Србе, јер је он од
Срба освојена подручја, нарочито видинску област, сматрао као своју домену. За тај
нападај он је већ кренуо и војску. Милутин, кога су обавестили о Ногајевој снази,
уплаши се и понуди преговоре. Врло је вероватно, да је краљ том приликом дао
обавезе, да не мисли предузимати никакве даље акције у тим областима. Као залогу
за своју добру вољу упутио је Ногају као таоца свог сина Стевана са неколико друге
деце из властеоских кућа. Они су остали међу Татарима све до Ногајева слома и
погибије, кад је дошло и до распадања његове државе. Хронологија тих догађаја још
није утврђена; датуми се разилазе у крупној мери.

[Ometač]

Кад су настале међу Татарима међусобне борбе, одлучио се бугарски цар Смилец да се
ослободи њихове врховне власти. Да то постигне он се обратио за помоћ краљу
Милутину. Споразум између Срба и Бугара имала је да утврди брачна веза између
Милутинова сина Стевана и Смиљчеве кћери Тодоре. Али се Смилац није могао
одржати.

Њега је срушио с власти Тертеријев син Светослав у заједници с Ногајевим сином
Чеком (Чаком), кога је после Светослав дао убити. Шта се догодило после са Смилцем
није познато; сигурно је само то, да се Милутин није ради њега одлучивао ни на какве
оштрије мере; он је у то време био заузет крупним преговорима са Византијом.

[Ometač]

После погибије мађарског краља Ладислава (+1290. год.) настадоше у Мађарској
велике борбе око његова наследства. Сва се земља поделила у два табора: за
последњег Арпадовца Андрију III "Млечића", у пола однарођеног и непопуларног
"домаћег" принца и за анжујског принца Карла Мартела, сестрића краља Ладислава,
а сина краља Карла II. За анжујску страну беше добар део моћнијег хрватског
племства и с почетка и краљ Драгутин и његов син Владислав, њихови сродници. С
тога Владислав добија од анжујске стране 19. августа 1292. год. војводство целе
Славоније сем области које су већ припадале кнезовима Водичким и Франкопанима.

Међутим, мало после те награде, Владислав као да је дошао у ближи додир са
краљем Андријом; бар се, 1293. год., венчао са његовом нећаком Костанцом из
познате млетачке породице Морозини. Из смрти Карла Мартела (+1295.), напуљски
анжујски двор поставио је као свог новог кандидата Мартелова сина, Карла Роберта.
Драгутин овог пута није био за тог новог кандидата и правио му је сметње.

[Ometač]

У том мутном времену од 1290-1300. год., бан Павле Шубић, пошто је већ имао
Далмацију и један део Хрватске у својој власти, баца очи и на Босну. Он предузима
неке ближе непознате војне походе у босанске земље и 7. априла 1299. год. јавља се
први пут с новом титулом "господара Босне". Изгледа да је то била нека лична
узурпација Павлова, јер упада у очи да о Босни нема помена у повељи од 4. августа
1299. год., којом Карло Напуљски потврђује сва права и области Шубића. Ако је и
добио штогод од босанских земаља, то је с почетка могло бити само на западним
странама. На истоку, област Соли и Усора држао је краљ Драгутин, а у средишњој
Босни изгледа да се бар још тада држао Драгутинов зет Степан Котроман.

За време ових борби око мађарског престола краљу Драгутину није запала нека
виднија улога. Извесни подаци говоре за то, да је био на страни свог пашенога; то
показује, сем донекле држања његова сина, нарочито препорука напуљског двора
Драгутину и његовој жени, да помогну Карла Роберта, који се с почетка 1300. год.
спремао да пређе у Далмацију, а одатле у Мађарску. После се видело, да Драгутин
није испунио те наде, бар не с почетка. Исте 1300. године кнез Ђуро Шубић доиста је
и превео Карла у Спљет, а 1301. год. је умро краљ Андрија. Тако је Карло остао
једини претендент.

[Ometač]

Он је, природно, био обавезан Шубићима и за овај мах обасуо их је својом милошћу.
Њима за вољу, потврдио је њихову сроднику кнезу Хрватину и његовој браћи
босанску област доњих крајева. Сам бан Павле уступио је свој део Босне свом
млађем брату Младену 1301. год. Павлов син Младен, зван иначе и Младен II,
спомиње се 1304. год. као кнез "Трију Поља и читаве земље кливањске".

Мађарски епископат беше навукао на се гнев папе Бонифација VIII, што није помагао
његова кандидата Карла Роберта и што је и после смрти Андријине тражио краља за
Мађаре на другој страни. Да поправе свој положај, они дођоше на мисао, да
предложе папској курији борбу против јеретика у Босни, и то и духовну и физичку.
Као много пута раније, и сада је Босна имала послужити као вентил за опасну
напетост у Угарској. До борбе је доиста и дошло, само је она испала сложенија и
тежа него што се надало у мађарским круговима. У ту борбу уђоше и Шубићи. Год.
1302. стајали су један против другог босански бан Стеван Котроман и бан Младен
Шубић и то чак на међи босанске државе, у области око Дрине. Стеван се свакако
повукао у област свога таста, краља Драгутина. У јуну 1304. бан Младен је погинуо
од "неверних јеретика". Борбу је наставио његов брат Павле и имао је успеха; од
почетка 1305. год. он се зове "господарем читаве Босне", коју даје на управу свом
сину Младену II. Како се Карло Роберт држао тад потпуно уз Шубића, то је краљ
Драгутин охладио и према њему, поред свих сродничких веза и препорука, и чак му
правио неприлике на граници и међу великашима.

[Ometač]

Хумску земљу држао је чврсто краљ Милутин од 1284. год., кад је Драгутин, добивши
северне области, уступио требињски крај мајци краљици Јелени, и кад је Милутин
запосео остале крајеве хумске земље. У њима је он као намесника поставио свог
сина Констатина. Краљ Милутин је током 1303-4. преговарао с баном Павлом и имао
с њим чак и један састанак у Вруљи близу Макарске. Према Хуму Шубићи нису ништа
постигли, он је и даље остао неокрњен у српској власти. Краљ Милутин, видели смо,
наставио је политику свог оца и брата у погледу савеза с Анжујцима. Краљ Карло
беше упутио у Албанију свог сина Филипа Тарентског, да управља том облашћу. Али
Филип беше слаб да одолева византиским нападајима, који пред крај XIII века беху
постали прилично успешни. Он је око 1295. год. био изгубио чак и Драч старо
исходишно место анжујских потхвата против Византије. Од Византинаца га је
преотео и држао кратко време краљ Милутин. Год. 1296. град је био у српској
власти. Кад је и како упуштен не да се поуздано утврдити.

Грцима је било јасно, да треба одвојити Милутина од Латина, да би ове могли
сузбити с Балкана. Удружени Срби и Латини претстављају опасност чије се све
могућности не даду сагледати. С тога се у Цариграду одлучују, после неуспеха
њихове офанзиве против Срба, под вођством способног и хваљеног Михаила
Главаса, да Милутина задовоље признавањем уступања највећег дела оних области
које је освојио и да га тако, по могућности, придобију на своју страну.

[Ometač]

Као вођа посланства српском краљу би упућен крајем децембра 1298. год. Теодор
Метохит, доцније велики логотет, човек вешт и проницав, који је, идући пет пута у
Србију ради краљеве женидбе, сам забележио своје врло занимљиве утиске с
Милутинова двора. Из једног његова писма добро смо обавештени како је у Србији
постојала јака опозиција против споразума с Грцима; људи су говорили да је мир
потребан Византији, а не победничкој Србији. Један део Грка, као Котаница, који се
беху придружили Србима, бојао се краљева споразума с царем и радио је против
њега. Код неких Срба, којима је ратни плен и пљачка знатно увећао приходе, било је
опирања из чисто материјалних разлога. Краљ Милутин био је, међутим, лично
вољан да преговара. Као печат уговора имала је и опет да буде једна женидба. Цар
је раније био понудио краљу своју сестру, удовицу трапезунтског цара Јована II.
Краљ Милутин беше пристао, али се византиској дами није ишло у непознату и за њу
варварску земљу, а сем тога хтела је да остане у Трапезунту уза сина Алексија, који
се није слагао са ујаком. Да не би увређени краљ ради тог отказа прекинуо све везе,
до којих је Грцима било много стало, цар Андроник понуди сад Милутину своју кћер
Симониду, још младо дете од пет година. Овај четврти брак краљев, и то с дететом,
само је појачао опозицију Срба против тог споразума и код властеле и код једног
дела клира; незадовољства је било и код Грка. Опозицију цариградског патријарха и
његових једномишљеника цар је морао да ублажава другим уступцима и изјавом, да
је своју кћер просто жртвовао да изради отаџбини преко потребни мир. Сем тога,
било је и покушаја суседних владара, да се осујети споразум између Срба и Грка,
који би могао знатно изменити односе на Балкану. Стари савезници Милутинови,
епирски Грци, односно синови тесалског деспота Јована, наваљивали су на Милутина
писмима и порукама да не верује Цариграду и да, у тешњој вези с њима, настави
почети посао на рушењу цариградских властодржаца. С друге стране јављали су се
са својим понудама и Бугари. Удовица цара Смилца, пореклом Гркиња, иако већ у
роду с Милутином, као ташта његова сина, обратила се сада Милутину са предлогом
да је узме за жену и тако добије и Бугарску Царевину. Метохит казује, како
усплахирена удовица и њени помагачи "шаљу сваки час поруке и изасланике,
преклињу краља да има пре њих на уму и да се не узда у царева обећања, јер нису
искрена нити ће се остварити". Али Милутин оста непоколебљив.

[Ometač]

Брак са византиском царском кћери ласкао му је сујети, чинио му се као награда за
његове политичке успехе и дизао му углед према брату у питању краљевског
наследства. Год. 1299. дошло је до коначног споразума. Србија је задржала освојене
градове, тобоже као мираз уз цареву кћер, али се заклетвом везао краљ на ново
пријатељство и узајамно су дати таоци. На сред Вардара, после Васкрса 1299. год,
краљева трећа жена би, као да је какав кривац, предата Грцима, ради њихове веће
сигурности, а с њом Котаница и српски таоци. На истом месту предали су Грци
Симониду и своје таоце. Милутин је сам дочекао своју младу жену; кад је прешла
Вардар он је сјахао с коња и клекао пред њу. Брак са Аном раније је проглашен
незаконит, да би се Милутин, мимо црквене одредбе, могао венчати и четврти пут.
Тако је Стеван, Милутинов син из тог брака, посто одједном незаконито дете.

У Солуну, на састанку између Андроника и Милутина, то је пријатељство добило још
тврђу везу. У својој једној повељи манастиру Хиландару Милутин спомиње с
поносом, да је на мачу добио јужну Србију, али не без сујете истиче и то, како је
постао зет грчког цара, који му онда даде "онузи земљу у прћију".

[Ometač]

Ова промена Милутинове политике изазвала је незадовољство не само код
пријашњих савезника, него и у његовој рођеној земљи, и у самој његовој породици.
Краљица Јелена, мајка Милутинова, побожна старица није била задовољна ни са
краљевим политичким држањем, ни са његовим необичним браком. Милутинови
поступци показивали су безобзирност једне врло тврде, сујетне и себичне душе.
Грци су, изгледа, знали нешто о том јер су од Милутина изрично тражили да се на
уговор о миру закуне и Јелена. Милутин се извињавао мајчином старошћу и даљином
и тегобом пута. Ово тражење Грка да краљица мајка уз краља буде јемац мира
свакако је важан доказ за политички значај и утицај Јелене. Милутиново држање
оштро је осуђивао и његов брат Драгутин. Има вести, да је већ тада помишљао и на
оружан сукоб, прозирући очевидно и друге планове Милутинове, али се уздржао,
бојећи се помоћи византиске војске коју је Андроник за тај случај ставио на
расположење, немајући довољно потпоре у тада растрованој Мађарској и на другој
страни заузетим Напуљцима. Сем тога, и његов зет, Стеван Котроман, био је угрожен
од Павла Шубића, па је требало обратити пажњу и на те ствари.

Први, кога је погодила ова промена Милутинове политике био је Дубровник.
Млечани, врховни господари мале републике под Срђем, беху почели огорчен рат са
Ђеновом, савезницом Византије. Да помогне новој тазбини српски краљ је употребио
оштре мере против Дубровника, коме раније беше признао сва права и повластице
дотле уживане. Он је 1301. год. дао по Србији позатварати дубровачке трговце, а
Дубровчани на то заузеше Мљет и блокираше ушће Бојане. Дубровачки трговци из
Брскова тужили су се 8. маја 1302. својима на мору, како се, "у овој земљи зло
чини". Млетачким заузимањем дошло је 14. септембра 1302. год. до мира, по ком
краљ поново "створи милост граду Дубровнику".

[Ometač]

Са Милутином и новом политичком ситуацијом била је веома задовољна цариградска
дипломатија. Њој је савез са Србијом дошао у прави час. Да је, место споразума,
морала настављати рат са Србима или, из опрезности, држати у Европи веће
гарнизоне, она би имала у Малој Азији тешкоће, које би, можда, била у немогућности
да отклони, а камоли да савлада. Јер у ово време почиње брзо продирање Турака
према малоазиској обали. Ојачали као вазали селџучког икониског султаната, Турци,
под својим вођом Османом, рођеним 1258. год., постају активни већ од краја XIII
века. Још 1288. год. потукли су они Грке код Мелангине и пренели тамо своју
престоницу, потурчивши и саму варош у Караџахисар; а 1301. год. пала је у њихове
руке и Никомидија. После распада икониског султаната Турци почињу да стварају
нову малоазијску државу. То стварање могло је бити само на рачун Византије. После
ударца, који су 1301. год. код Бафејона задали Турци византиском
престолонаследнику Михајлу, та је опасност постала јасна за све државнике у
Цариграду. Цар Андроник, да би с више изгледа одолевао Турцима, узе под најам
једну јаку дружину шпанских ратника, "Каталане", који су дотле служили као
најамници у борбама по Италији. У борби с Турцима Каталани су с почетка имали
успеха, али већ после две године проведене у византиској служби они, пусти,
недисциплиновани и острвљени крвљу, обрћу 1305. год. своје оружје против својих
изнајмитеља, истина не без византиске кривице, јер, не беху солидни у плаћању. У
току тих борби, озлојеђени Каталанци превозе се у Европу, на Галипоље и после на
Касандру, и почињу одатле пустошење суседних области. Служили су једно време и
једним делом и као најамници код Бугара. Од њихових насртаја био је, негде 1307.
год., угрожен и манастир Хиландар, који је пожртвовано, с много напора, одбранио
игуман Данило, чувени писац житија српских краљева и архиепископа, захваљујући
добрим делом и помоћи коју му је послао краљ Милутин, у људима и новцима.
Биограф Данилов пише како "тада није било наћи ниједну стазу куд би се могло
мирно проћи, него борбе и ратнике". Краљева помоћ уништила је један део
пљачкаша, а други су се, после извесног времена, повукли у стару Грчку.

[Ometač]

Сем са Турцима у Малој Азији, Грци су имали великих тешкоћа и са Бугарима, са
којима се беху заплели у један дуг а не много срећан и сигуран рат, који су 1307.
год завршили са великим попуштањем. Краљ Милутин, пратећи пажљиво развој
догађаја, почео је сумњати у могућност одржања Византије као озбиљног политичког
чиниоца. Нимало сентименталан, он је с тога одмах ушао у везе с онима, који су
могли доћи у обзир као евентуални пријемници њених поседа. У првом реду беше то
анжујски двор. Обнова Латинског Царства беше поново стављена на дневни ред. Брат
француског краља Филипа IV, Карло Валоа, беше се оженио унуком латинског цара
Балдуина II и са њом добио у мираз титулу њеног деда. Помаган од брата и извесних
других елемената на западу, он се почео да спрема на рат и да тражи везе ради
нападаја на Византију. Напуљски двор пратио је све те припреме са симпатијом. Драч
је опет од 1305. год. у власти Филипа Тарентског, сина Карла II, који се спрема и на
даља освајања. Већ у лето 1306. год. покушао је Милутин, преко скадарског
епископа, да понуди савез Филипу. Био је, наравно, с обзиром на његову моћ, радо
примљен. 6. августа те године одредио је Филип свог канцелара, који је имао
примити заклетву од краља, а у јесен се и сам лично састао са Милутином. Краљ
Карло је одобравао те везе и потврдио је уговор. Сем са Филипом, Милутин је ушао у
везе и са самим Карлом Валоа. Марко Лукарев из Дубровника и Трифун Микаели из
Котора отишли су, као његови посланици, папи и "цару" Карлу у Француску, да и с
њим склопе савез. На француском двору се, природно, јавио интерес за српску
краљевину и један њихов човек, један доминикански калуђер, би упућен у Србију, да
је ближе сагледа и проучи. Његов извештај с тога пута, писан почетком 1308. год.,
очуван је и садржи занимљивих података, иако је писан са мржњом на краља
Милутина и ради њега намерно са неколико неистина.

[Ometač]

Српски краљ претстављен је као непоуздан, развратан и суров. Пишчеве симпатије су
на страни католицизма пријатељскијег краља Драгутина, који је још и у роду са
Анжујцима. Краљ Милутин се сад тобоже боји напуљског двора, јер би му краљ
Карло, као католик, могао отети Приморје, у ком је већина незадовољних католика; а
друго он се боји још и тог, да стварањем Латинског Царства не изгуби своје
тековине, које су га довеле до близу Солуна. Али се Карло Валоа није обазирао на
тај извештај. Он је 27. марта 1308. склопио савез са краљевим посланицима близу
Мелена. Главна тачка тог савезног уговора било је заједничко освајање Византиске
Империје "против Андроника који влада тим Царством и његових наследника". Тим
уговором Карло је потврдио Милутину као српски посед ове земље и градове, које је
раније добио од Византије и држао у својој власти: читаву област између Прилепа и
Просека, Овче Поље до Штипа, дебарску област до реке Маће и кичевски крај до
"Хокерије", који су сви, по тврђењу посланика, доносили краљу свега 5.000 флорина
годишње. Врло је важно за ове територијалне потврде, да их Милутин не тражи за
Скопље и Полог, које свакако сматра као неспорне у сваком случају; док се за Штип
каже у ратификацији уговора, да га краљ држи за се и за своје наследнике, "нити
желимо обавезати се претекстом поменуте заклетве (на уговор) да ћемо га
напустити". Тим уговором Милутин је обећао прећи у католичку веру и своју кћер
Царицу, рођену с мађарском принцезом Јелисаветом, дати за Карлова млађег сина,
исто Карла. На Милутина је свакако делова и успех анжујског принца Карла Роберта,
који је, иако некрунисан, већ током 1307. год. постао стварни господар Угарске.
Папа Климент V веровао је тврдо у то обећање и писао је на више страна (патријарху
у Градо и прокураторима фрањеваца и доминиканаца), да приведу у дело краљево
прелажење у римску цркву и да му, као знак папине пажње, предаду његову заставу.
С Милутиновим посланицима стигла су у Србију и два француска свештеника, као
цареви изасланици, да приме од краља потврду уговора. Милутин их је примио и
потписао уговор 25. јула 1308. год. у шатору код "Голих Хума". Много доцније, тек у
децембру 1313., потврдио је тај уговор и француски краљ Филип.

[Ometač]

Верујући у озбиљност тих планова Милутин је, одбацивши обзире према византиском
двору, још те исте године прешао у нападај. Кренуо је војску у старом правцу, према
Солуну и Егејском Мору. Од каталонских савезника Турака, који су с њима заједно,
пљачке ради, прешли у Европу, Милутин је узео у најам један део чета: 1.000
коњаника и 500 пешака. Вођа те најамничке војске беше неки Мелик или, како га
Данило зове, Мелекиљ, Турчин, који је, служећи хришћанске владаре, постао и сам
хришћанин. С том војском Срби нападоше и солунску област, али бише одбијени.
Разуздана руља најамника обрну се, после тога, против самог Милутина. Али их овај
савлада и оштро казни; Мелик би убијен, а његово братство разјурено и премлаћено.

После извесног времена Милутину је постало јасно, да је западни антивизантиски
план више дело авантуристичке фантазије, него реалних припрема. Његов страх од
нове најезде Латина на Балканско Полуострво показао се као неоснован. Успеси
Филипа Тарентског у Албанији беху незнатни и без већег утицаја на балканске
односе. Кад је то уочио, Милутину није дуго требало да промени своју политику и да
се врати својим грчким пријатељима. Кад је то извршио не да се тачно определити,
али свакако још 1309. год. У то време, 1309. год., папа Климент V прешао је у
Авињон и довео тим до пуног изражаја сукобе у римокатоличкој цркви, који су
владали између Талијана и Француза. Ти сукоби слабе углед папе и спречавају у
осетној мери, њихов рад већег политичког замаха.