Maratonci trče počasni krug

[PRCKO]

LAKI: Sam je kriv. Došao je jutros da naruči za dva. Pa bar da mu je žena normalnog rasta. Krakatijeg i dužeg stvorenja nismo sahranili.
AKSENTIJE: Koliko je dugačka?
LAKI: Dva metra i dvadeset.
AKSENTIJE: Ha, ha, ha ... A da to nisu dve žene, samo nastavljene!
LAKI: Može biti!
(Začu se zvonce u dvorištu. Laki izlazi, a Aksentije baca četku.)
AKSENTIJE: Nisam ni ja lud da crnčim ko mazga.
(Laki se vraća. Uzima poveću, crnu svesku. Aksentije nastavlja sa radom.)
LAKI: Mnogo dosadan čovek ... Dao bakšiš da požurimo. Pet komada.
AKSENTIJE: Samo toliko? Da se nije prebakšišio! E, evo mu ga na! Što ću farbati i drugu ruku.
LAKI (beleži u svesku): Rak, crtica ... Znaš, od 1946. još uvek vode srčani bolesnici. Sumnjam da će ih ko stići. Mada rakaši vidno napreduju. Već se bore za drugo mesto.
AKSENTIJE: Na kom su mestu automobilske nesreće?
LAKI: Ti to meni...
AKSENTIJE: Ne. Pitam ozbiljno.
LAKI: Na šestom. Beže za jedan bod ispred otrovanih ... Pa izvini: ti meni — ja tebi.
(Ulazi Milutin. Nosi flašu šampanjca.)
MILUTIN: Pravi francuski šampanjac!
LAKI: Vala, i zaslužili smo.
(Laki vadi kristalne čaše. Milutin otvara flašu, naliva piće.)
MILUTIN (podiže čašu): Hajde, da ova kuća dočeka i dvestoti rođendan! Da ga i onda proslavimo u ovom sastavu: na golu Aksentije, bekovski par Laki — Milutin, half linija — Mirko...
AKSENTIJE: Taj još sedi na klupi za rezerve.
MILUTIN: Neće dugo ... Hvala Pantelija! (Zapeva.) Da nam živi naš delija — Topalović Pantelija!
LAKI: Nije ni sanjao 28. jula 1872. da će njegova deca proslaviti sto godina radionice »Dugo konačište«.
MILUTIN: Za sto godina smo izradiii samo 50 sanduka, a prodali 19.842. E majku mu, da se poklopilo sto godina radionice sa 20.000-tim prodanim sandukom. Ali nije moglo, zdrava godina. Zračak nade je bio od ovih boginja, međutim kurve sprečiše. Tu je moglo da odapne bar desetak hiljada. Nemamo sreće.
AKSENTIJE: Nemamo sreće. U nekim zemljama od kašlja pocrkaju stotine, a kod nas epidemija nije odnela ništa.
LAKI: Za sve je kriva medicina. Kad čujem da je neko dobio Nobelovu nagradu iz medicine, samo mi se smuči. Kako su krenuli, naći će lek i protiv prirodne smrti.
MILUTIN: Još nešto: mi moramo voditi računa o reklami. Danas reklama sve prodaje. Zato sam rešio da naše sanduke obeležavamo sa, na primer: »Dečji 850«, »Mladalački 110«. »Švaler 501«, »Penzionerski 00« ... Kao što se prodaju automobili.
(Laki i Aksentije pljeskaju.)
LAKI: Bravisimo, tata!
AKSENTIJE: Sine, ponosim se tobom!
MILUTIN: Gospodo, zahvaljujem ... Kao da čujem Pantelijin očinski glas: »Deco moja, ****m vas šašave, daleko ćete vi dogurati!«
LAKI: A sad ćemo zapevati njegovu pesmu.
AKSENTIJE (odmah živne i isprsi se): Ja ću da povedem. Samo tiho, pijano.
(Aksentije zapeva »Što se bore misli moje«. Milutin i Laki prihvatiše pesmu... Začu se zvonce u dvorištu. Laki viri kroz prozor.)
LAKI: Samo mi se milicija priviđa. (Izlazi.)
AKSENTIJE: Slušaj Milutine: Mirka moramo vratiti u naše redove. Ja ću ga prisiliti da otera onu beštiju. Ako treba, radi ove kuće, uzeću je »na svoju dušu« ... Kad si se ti bio zaljubio u onu aždaju i vešticu, onu iz Zemuna, ja sam je jedne noći...
MILUTIN: Ti si je ... Tata?
(Laki se vraća. Unezveren je. Seda na prvu stolicu. Jedva diše.)
MILUTIN: Šta je, Laki?
LAKI: Pronašli su ga... Sinoć su ga seljaci pronašli...
MILUTIN: Koga su pronašli?
LAKI: Onog čoveka što smo pregazili.
AKSENTIJE: Što si ga ti pregazio. Budi tačan.
MILUTIN: Je l to bila milicija?
LAKI: Nije. Njegova majka. Došla je kod nas da naruči sanduk ... Muka mi je ...
(U radionicu se uvoza Maksimilijan. Starac ljutito treska zvonce.)
MILUTIN: Šta ćeš ti ovde?! Zagušiće te prašina! Vozaj se u parku ispred kuće! Beži! Nemoj da nam smetaš! Šta hoćeš... (Gleda pokrete Maksovih usta.) A šta će ti nove cipele? Vidiš da i ja nosim stare. Aha, treba ti kad ideš u crkvu da se ne sramotiš. Dobro, sad me pusti da radim. (Lakiju ljutito.) Govorio sam ti da ga dublje zakopamo. Nisi hteo da me slušaš. Sad se drži kako znaš!
(Maksimilijan i dalje treska zvonce.)
MILUTIN: Nemoj da nas mučiš! Kupićemo cipele!
LAKI (viče starcu na uvo): Hoćeš cipele! A da ne bi i avion! Da malo odletiš tamo — gde ti je odavno bilo mesto! Tresi, tresi!
(Zgrabi naslon kolica; izgura starca iz radionice. Aksentije podivlja.)
AKSENTIJE: Zašto si izbacio moga oca?! Je li, ubico?! Zašto si izbacio ...
MILUTIN: Tata, nemoj da vičeš, smetaš nam. Ovaj sanduk mora biti gotov do dva. Prihvati se posla.

[PRCKO]

AKSENTIJE (zgrabi jedno dleto; preteći ih posmatra): Dosta ste vas dvojica maltretirali celu kuću! Dosta ste se igrali sa nemoćnima. Dosta je bilo! (Brzo odlazi do telefona, diže slušalicu). HALO! Molim vas gospodina Prodanovića. Vi ste? Ovde Aksentije Topalović. Želeo bih da prijavim jednu stvar. Znate, ja znam ko je ubio onog radnika na putu iz Zemuna. To su uradili moj sin i moj unuk. Da, oni! Pre četiri dana su ga zgazili kolima, a onda su ga odneli i zakopali ... Da, ovde su. Zadržaću ih, gospodine Prodanoviću. Vi znate da će ih Aksentije zadržati. Samo požurite. Dovedite što više ljudi, ovo su životinje. Do viđenja, gospodine Prodanoviću! (Spusti slušalicu i brzo odlazi do vrata. Preteći drži dleto obema rukama. Štake je naslonio uz vrata.) Ko pokuša da pobegne, iseću ga na komadiće! Opominjem vas da mirujete ... Vi ćete moga oca da izbacujete ko kantu đubreta. Dušmani. Bando. Ubice. Zlikovci. Hajde, kad ste takvi junaci, udarite na mene, pa da vam malo prospem crevca! Šta je? Kreč? Usrali ste se? Imate hrabrosti da udarite samo na starog i nemoćnog čoveka. Što ne krenete na mene? Ej, bre, pobiću vas na spavanju ko mačiće ... (Milutin i Laki se smeju, odmahuju rukama. Aksentije bezvoljno tresne dleto o pod.) Uvek upropastim stvar s Prodanovićem ... Kad sam blesav... Nikako da zaboravim da on više nije žandarmerijski kapetan i da ovo više nije njegov kvart... Ali drugi put ću vas prijaviti na pravo mesto, pravom čoveku. Čuo sam da sin Prodanovića radi na istom mestu.
MILUTIN: Tata, bolje bi ti bilo da se prihvatiš posla.
LAKI: A što se tiče prijavljivanja, nismo ni mi mutavi ... gospodine Arsenik. Uzimaj četku ili — tutanj.
(Začu se zvonce u dvorištu. Laki se ukoči.)
LAKI: Ko je opet? Tata, vidi ko je.
AKSENTIJE: Oćeš da ti kažem ko je?
LAKI: Ko si ti, da mi kažeš?
AKSENTIJE: Znaš ko sam ja? Ja sam ti prvi svedok optužbe.
MILUTIN: Laki, vidi ko zvoni.
(Laki viri kroz prozor... Vraća se zadovoljan, raspoložen.)
LAKI: Ide Bili Piton.
MILUTIN: Bili? Sigurno dolazi da traži pare. Pustite ga meni, ja ću mu smrsiti konce.
AKSENTIJE: Igraćemo poker! Odlično! Baš sam se zaželeo dobre partije.
(Aksentije iz džepa izvadi špil karata. Laki izađe u dvorište. Milutin i dalje zamišljeno farba.)

[PRCKO]

3. MEĐUSPRAT ILI »PLANOVI«
VREME: 2.8.1972. Oko 23 časa.

MESTO: Međusprat u nekom velikom soliteru. Stepenice, nekoljko saksija sa cvećem i »kanal« za lift. Svetlo je upaljeno. Lift miruje.
PRISUTNI: Kristina i Đenka Đavo. Sede na stepenicama. Đavo puši i pljucka. Kad Kristina podigne glavu primećuje se poveća modrica ispod oka... Đavo je nemoćno posmatra.
ĐENKA ĐAVO: Šta mi to radiš ... Dokle ćeš da me mučiš ovako, Kristina, molim te, nemamo vremena. Reci nešto. Njima ne treba više od deset minuta do »dragstora« i natrag ... Vidiš sama da se sa njima više ne može. Dosadni su, brate. Teški i mutavi ... Mirko te neće sledeći put samo šamarati. On je kukavica, a takvi ljudi su najopasniji. Oni najlakše ubiju ... Eto, obećao sam ti da više neću krasti. I neću. Radiću pošteno, koliko danas može tako da se radi... Vidiš kakav sam: pipni ruke. Pipni slobodno. Jake su? Šta kažeš? Čist kamen ... Kad skupim lovu otvoriću samostalnu automehaničarsku radionicu. Inspektor, koji me je hapsio deset puta, dao je reč da će mi pomoći. I njima je dosta da me jure i zatvaraju. Ubio bi se da me ponovo strpaju u ćorku ...
(Svetlo se ugasi i međusprat ostade u mraku. Svetluca žar cigarete.)
ĐENKA ĐAVO: Hajde, Kristina, reci nešto... Imam ja prijatelja zlatara, sa kojim sam godinama »radio«. Jeste, nije bilo baš pošteno, ali, šta se može. Takva mi prošlost. Važno je da on meni duguje novac i još nešto mnogo veće: dve godine zatvora, koje sam zaradio zbog njega. Sad će da se isprsi. Ima da da koliko mu tražim. On zna da sa mnom nema zezanja. Poješće ga prvi mrak...
(Svetlo se upali. Negde u prizemlju čuje se galama. Lift proradi.)
ĐENKA ĐAVO: Ako te bude ponovo tukao, ja ću ga opametiti. Biće dunst plav... U nedelju te čekam, oko podne, kod »Konja«. Dotle ću sve srediti: i stvari, i lovu, i pasoš. Idemo nas dvoje da se zezamo po Italiji. Pusti ludaka i njegove urođeničke planove. On nije normalan čovek... U krajnjem slučaju, on je doseljenik u naše poznanstvo ... Moram ti priznati nešto. Hoću sa tobom da budem fer. Pre mesec dana njegov mi je otac dao lovu da vam »pomrsim račune«. Tako je rekao: da se raziđete milom ili silom, a ja da to »sredim« kako znam i umem. Ja sam lovu uzeo, ali, sve ovo što radim, ne radim zbog tih pišljivih para. Ja bih platio da budem s tobom ... Ako mi ne veruješ, sutra ću mu vratiti sve, do kinte ... Međutim, koliko ih ja znam, a znam ih vrlo dobro, ti moraš pobeći iz te kuće. Što pre. Ako možeš, još noćas...
(Đenka zagrli devojku. Ljubi je ... Nestade svetla.)
ĐENKA ĐAVO: Je li, da ti nisi ljubomorna na Olju? A? ... Nisi, naravno da nisi. Ja sam sa njom samo zato da bih mogao biti sa tobom. Nisam je pipnuo. Ona zna da te volim. Sve sam joj priznao ... Draga Kristina ...
(Tišina ... Čuje se samo Đavolovo šaputanje i neko meškoljenje. Iz prizemlja dopire galama. Svetlo se upali. Njih dvoje stoje priljubljeni uza zid. Kristina je na jednoj stepenici više. Đavolove ruke su ispod njene bluze.)
ĐENKA ĐAVO: Možda su njih dvoje? Nemoj da se plašiš, neće nas tražiti po stepenicama. Reći ćemo da smo ih čekali, a onda krenuli prema »dragstoru«. Nemoj da se plašiš, ne sme te pipnuti. Ubiću ga.
(Svetlo se ugasi.)
Spusti tašnicu ovde ... Pomeri se malo ... Još samo malo ... Tako, draga Kristina ...
(Čuje se pomeranje nogu... Posle nekoliko trenutaka svetlo obasja hodnik: Kristinina haljina podignuta je do struka. Đavo se pripio uz devojku. Osvrće se ... Ona je zadigla njegovu majicu; miluje ga po ledima. Ćuteći čekaju da se svetlo ponovo ugasi... Hodnik ostade u mraku.)
ĐENKA ĐAVO: Pomeri se ovamo . .. Tako ... Pričaj mi nešto ... Volim da mi neko priča... ili recituje ... Strašna si... Ti si čudo od ženske ... Draga Kristina ...
(Svetlo obasja ljubavni par. Sa gornjeg sprata se čuje razgovor.)
MUŠKI GLAS: Ključ nije kod mene.
ŽENSKI GLAS: A gde je? Uvek ga negde zaboraviš.
MUŠKI GLAS: Nije kod mene! ... Aha, vidiš, da je kod tebe u tašni. ****m li ti godinu i sa alamunjom!
ŽENSKI GLAS: Nemoj, Mile, vikati, čuće komšije.
MUŠKI GLAS: Boli me dupe za komšije.
(Glasovi nestaju iza vrata koja se otvaraju i zatvaraju. Svetlo se ugasi... U mraku se nastavlja ranije prekinuta ljubavna igra.)
ĐENKA ĐAVO: Podigni nogu... samo malo ... Tako ... U ovom soliteru ih ima ko Kineza... Šta nas briga... Tako, draga Kristina ... Volim te ...
(I dok igra i dalje traje, čuje se zujanje lifta.)

[PRCKO]

4. U KUĆI ILI »KAKO STVARI STOJE«
VREME: 3. 8. 1972. 18, 32 časa.
MESTO: Radionica Topalovićevih.
PRISUTNI: Aksentije. Milutin i Laki. Familija vredno radi: čiste dva sanduka. Radionica je u velikom neredu: razbacane daske, stolice, alat... Uvozava se Maksimilijan. Starac zadovoljno pokazuje nove cipele. Laki ga besno gleda.
LAKI: Ko mu je kupio cipele?
AKSENTIJE: Ja.
LAKI: Samo bacaš pare.
AKSENTIJE: To su moje pare! Odneo sam ih Biliju na pokeru. Mogu da radim šta oću... A danas ću ga očerupati ko kokošku. Danas ću mu uzeti i gaće ... Gde je? Trebo je već...
(U dvorištu zalaja pas. Laki se prenu, ostavi dleto. Odlazi i viri kroz prozor... U radionicu ulazi Bili Piton: krupan, dežmekast čovek, izuzetno elegantno odeven. On se nakloni familiji.)
BILI PITON: Dobro veče, svima želim dobro i tiho veče. Možemo li da nastavimo sa pokerom?
AKSENTIJE: Naravno! Sklanjaj sanduk ... Evo karte ...
BILI PITON: Gospodo, primite moje saučešće. Ne znam, nije mi jasno, zašto mi prošli put niste rekli da je moj dragi prijatelj preminuo ...
MILUTIN: Zaboravili smo.
BILI PITON: Vi nešto krijete od mene? ... Eh, život je u suštini besmislen i trivijalno apsurdan. Danas sam bio na »terenu«, kad, imam šta videti — Pantelija preminuo.
MILUTIN: Pa, ima li šta na terenu?
BILI PITON: Sranje! Milutine Topaloviču, verujte mi, verujte mojoj napaćenoj duši, sve je to trivijalna sirotinja. Još koriste kartonske kutije za zakopavanje. Posao mi sve teže ide. Nema vajde od sirotinje ... Zato sam, eto, došao ponovo da vam reknem reč prijateljsku: 50%, fifti-fifti, ili nam se putevi dele i razilaze prema dalekim, plavim horizontima gde cveta cvet planinski.
LAKI: Razgovaraćemo. Sedi.
(Sedaju za sto. Aksentije deli karte ... Maksimilijan se dovozava iza Bilijevih leđa. Gleda mu karte... Signalizira sinu šta Bili ima.)
MILUTIN: Bili Pitonoviću, sve ćemo srediti. Ideš li? ... Ovako je prijatnije uz ... Tata — tri pa jednu...
BILI PITON: Milutine Topaloviču, prava reč vam je vrlina najveća. I zato moja duša ... Idem. Dve karte ...
AKSENTIJE: Otrovaću džukelu ovih dana.
MILUTIN: Zašto tata?
AKSENTIJE: Po celu noć skarliče ispod moga prozora. Čudi me da niste podigli bodljikavu žicu oko kuće. Neće vas ništa spasti ... Džukela je bogina ovih dana. Ne sme čovek da izađe u dvorište, odma kezi zube i oće da ujede. Vukodlak, bre!
LAKI: Deda, ako dirnete psa, imaćete sa mnom posla.
AKSENTIJE: Ti ćeš mene da udariš? Pa znaš li ti, seronjo dronjavi, da su ove ruke sablju lomile! Na metak sam išao golim šakama! Zgromiću te! Sad ću te ...
LAKI: Tata, on ponovo počinje. Udariću ga ...
MILUTIN: Meni nemoj ništa da pričaš.
AKSENTIJE: Udri, pa ćeš videti na koga si krenuo!(Ustaje, naginje se prema Lakiju.) Hajde, šta čekaš? Ne smeš? Usro si se? Nije ovde srce kukavice, ovde je srce lava! Neka se sutra zarati, ja bih ovim štakama i neprijatelja i saveznika podjednako! Ja kad udaram, ne gledam koga bijem! Iz dana u dan čitam po novinama: »neprijatelji i problemi«. Kakvi neprijatelji i kakvi problemi, ***** im materina!
MILUTIN: Tata, molim te ...
AKSENTIJE: Kakvi problemi?! Oni hoće jedan deo, oni hoće drugi deo, oni neće zajedno, oni hoće gore, oni hoće sve sebi, oni neće ništa što drugi hoće ... Dokle se to neće i hoće?! Dokle, majku mu ****m! Pa valjda se i ja nešto pitam? Šta je ova zemlja? Je l ovo neka hoćarija i nećarija! Zar su junaci živi samo u narodnim pesmama?! Zar nema niko više muda da strelja stotinak i da to prenosi televizija u boji! Da se vidi krv!(Malaksalo seda.)
MILUTIN: Tata, tata, gotov si... Deli karte.
(Maksimilijan veselo zvecka zvončićem. Kao da je srećan.)

[PRCKO]

MILUTIN: Otac ti je nešto preterano veseo?
AKSENTIJE: Jeste. Sinoć je sreo na Kalemegdanu svog starog prijatelja iz srednje škole. Zveckali su dva sata o školi, ludorijama i ženama. Kad zveckaju o ženama, onda prosto polude: tresu zvonca, čuje se do Avale ... Prijatelj mu ima srebrno zvonce. Iz imućne familije ... A gde je Olja sa njegovim lekom? Olja!!
LAKI: Bože, Bože, al je starost gadna.
(Ulazi Olja. Donosi lek.)
OLJA: Evo, evo ... Nemojte se ljutiti na mene, ja često ne razumem šta gospodin Maksimilijan želi.
BILI PITON: Poštovanje, moj naklon gospođice ...
AKSENTIJE: Sigurno da neće ono što ti Laki traži svakih pola sata. Tu stvar je on dobijao, na zlatnom poslužavniku, od najvećih dama Evrope. Moj otac je jebo u Beču za vreme njegovog najvećeg uspona, u Parizu, dok je bio centar sveta, u Moskvi, za vreme najvećih pesnika, u Londonu, za vreme kraljice Viktorije... Moj otac je jebo zastrašujuće: kao orkan! Ostavljao je za sobom uplakane i ucveljene grofice, baronice, princeze. Što on nije ubio u krevetu, to se posle samo poubijalo od žalosti za njim. Harao je Evropom, u crnom fraku, sa zlatnim monoklom i dijamantskim štapom ... Da se sto puta rodite, ne bi imali takvog oca, jer ga ne zaslužujete. Moj otac je živa evropska legenda!
(Aksentije ljubi ruku ocu.)
AKSENTIJE: Srećniji sam što mi je on otac, nego što sam mu ja sin ... Tata, kupiću ti još jedne cipele!
BILI PITON: Gospodin Maksimilijan zaista lepo izgleda.
MILUTIN: Bili, vreme je da pređemo na stvar. Šta si hteo da kažeš sa onim: 50% ili fifti-fifti?
BILI PITON: A vi čiča Aksentije? Kako zdravlje?
AKSENTIJE: Ako mene pitaš, onda bolje da me ništa ne pitaš. Ja znam ko si ti, ti znaš ko sam ja, pa, prema tome, bolje da ćutimo ... Već sam ti rekao: da sam ja bio vlast 1948...
BILI PITON: Vi i dalje mislite da sam ja za njih? Nisam Aksentije Topaloviču, nisam, dobri moj. Daleko im lepa kuća. Nisam, verujte mojoj napaćenoj duši.
LAKI: Je li, Bili, šta si rešio?
BILI PITON: Deda Maks se drži baš onako ...
LAKI: Bili!
BILI PITON: Molim, Laki? Nešto si me pitao?
LAKI: Ostaješ pri tvojih 50%?
BILI PITON: Da, toliko. Ni paru manje.
LAKI: A šta misliš, da to nije malo bezobrazno s tvoje strane?
BILI PITON: Nije, druže Laki. I molio bih te da obratiš pažnju na visinu tvoga glasa. Ne volim kad se neko dere.
LAKI: Stvarno? Ne voliš kad se neko dere? Vidi, molim te? A možda bi više voleo da te neko bije kao vola, pa da se ti malo dereš! Da te neko premlati, pa da ti posle nije do života!
MILUTIN: Laki, smiri se!
LAKI: 50%! Fifti-fifti?!
BILI PITON: Gospodine Milutine Topaloviču ja ne mogu, verujte mi iskreno, ja ne mogu u ovoj atmosferi da reknem dobru i mirnu reč. Moja duša je duboko povređena.

[PRCKO]

LAKI (šeta po radionici): Sećaš li se našeg dogovora od pre dva meseca? Šta smo se onda dogovorili? Je li?
BILI PITON: Za dva meseca je dinar pao toliko da ga ni najbolji vid ne može pronaći, druže Laki. Sa padom dinara pao je i naš dogovor... A i čuvar groblja se promenio. Milutine Topaloviču, vi znate kakvom se ja riziku izlažem. Vi znate koliko ja plaćam dva grobara koji mi iskopavaju sanduke. Moja duša je povređena vašim surovim rečima. Hoćete da ja vadim sanduke i da vam ih donosim budzašto. Ja da izvadim, a vi samo da ga malo očistite, dofarbate, izglancate i ponovo prodate. Pa to je eksploatacija. To je kapitalističko izrabljivanje poštenih i radenih ljudi! Mene krvavo koštaju ljudi koji kopaju noću. Plaćam njih, plaćam čuvara groblja i jednog ludaka, koji spava na groblju i sve zna, da me ne bi prijavio. Da ne vadim fleku sa prstenjem, zlatnim zubima i cvećem koje moja deca, moja sirota deca, uveče prodaju po kafanama, bio bih poslednji slepac. A siromašna su naša groblja. Nema tu nešto vredno da se skine sa pokojnika: prstenčić, lančić, zubić ... I to je sve loše, talijansko zlato. Bože moj, kako je lepo raditi u bogatim zemljama. Tamo spakuju čoveka sa milionima. Dva posla i obezbeđen si za ceo život. Eh, sirotinjo, sirotinjo, i bogu i meni si teška. Vi ovde radite ko gospoda. U poslednjih dvadeset godina niste izradili nijedan novi sanduk. Samo čistite sanduke koje ja izvadim i donesem. I još se bunite. I to vam je teško ... Noćas će stići dva nova.
MILUTIN: Da nisi slučajno dirao Panteliju?
BILI PITON: Jesam. I njega sam ...
LAKI: I njega si izvadio?! Odmah da si ga večeras vratio tamo gde je bio!
MILUTIN: Laki, bez dernjave. Što da propada onako dobar sanduk. Pred svetom smo ga sahranili kako valja. Donesi ga.
BILI PITON: Milutine Topaloviču, ja vas poštujem kao rođenog oca, koga sam rano izgubio. Vi razumete moju napaćenu dušu, koja jeca i bolno vapi za dobrim čovekom. Dozvolite da vam poljubim plemenitu ruku.
MILUTIN: Ostavi se ćorava posla. Nismo pobožni.
BILI PITON: Ja jesam ... Nego, kako bi bilo da i vi počnete sa prodajom odeće? Vidite na meni ovo odelo: dobar štof, klasičan kroj, diskretan dezen. Mogli biste da otvorite neki butik.
MILUTIN: Videćemo ...
BILI PITON: Razmislite dobro. Mogao bi vaš Mirko toga da se prihvati. On je mlad, a to je sad posao mladih. Butik: »Dugo konačište«.
AKSENTIJE: Nemojte da uvlačite njega u te vaše prljave stvari. Mirko će se vratiti na bogosloviju. To sam ja rešio i tako će biti. On će mene da sahrani uz svu pažnju i veliko poštovanje. To mi je želja ...
(Bili Piton pogleda na sat-lančaraš. Ustaje, uzima svoje stvari.)
BILI PITON: Zakasnio sam. Čekaju me moji ljudi već pola sata. Vraćam se u ponoć sa robom. Onda ćemo nastaviti partiju i razgovor ... Razmislite i za Mirka.
AKSENTIJE: Je si čuo šta sam ti rekao?!
BILI PITON: Bože, Aksentije Topaloviču? Bože, kako ste staromodni. Vi nemate pojma šta se danas traži. Vreme vas je načisto pregazilo.
AKSENTIJE: Ma, more nosi se u pičku materinu! Ti ćeš mene da učiš! ****m li ti ...
(Gađa ga pepeljarom. Bili beži prema vratima ... Pas laje.)
BILI PITON (proviruje kroz vrata): »Jeste li mi rod, siročići mali, il su i vas možda jadi otrovali« ... il ste pregazili Lazara Savića iz Kragujevca!
(Bili nestaje u dvorištu, praćen besnim lajanjem psa... Familija se začuđeno zgleda.)
LAKI: Kako je saznao za pregaženog! Ko mu je rekao?
MILUTIN: Pacov grobarski. Da mi njega noćas ...
AKSENTIJE: Ja ću ovo pašče noćas da pridavim. Gotovo je.
LAKI: Ti psa, ja tvoga oca, pa smo kvit!
(Aksentije zgrabi poveću turpiju.)
AKSENTIJE: Šta si rekao? Ti moga oca da otruješ? O, ****m ti sunce žarko!(Odlazi do telefona, okreće brojeve, diže slušalicu.) Halo! Halo! Ovde Aksentije Topalović! Javljam vam da su ovde ubice onog mladića. Ovde su. A sad je izašao Bili Piton, veliki kriminalac. Sve prodaje sa groblja. Uskoro će otvoriti prodavnicu za mrtvace. Sad prete da će otrovati i moga oca. Molim vas da što pre dođete. Ja ću ih zadržati...(Osluškuje... A onda primeti da je gajtan presečen.) Znači, prekinuli ste vezu?!
MILUTIN: Jeste, tata. Kao što vidiš.
AKSENTIJE: Znači, stežete obruč oko mene. Opkoljavate me? Ali malo ste se zajebali. Ja sam lukaviji od vas!
(Aksentije iz jednog sanduka izvadi staru pušku.)
LAKI: Tata, upali televiziju. Počeće film.
MILUTIN: Šta se daje?
LAKI: »Tačno u podne«. Dobra stvar.
AKSENTIJE: Ruke uvis! Uza zid! Tamo!
(Milutin upali »minivoks« televizor. Začu se spica filma »Tačno u podne« ... Vraća se i seda do Lakija. Aksentije spušta pušku kad vidi da ga ne slušaju.)
MILUTIN: Čini mi se da sam ovo gledao.
LAKI: Ovo bi mogao da igra i Aksentije.
(Aksentije se šunja, otvara prozor, nišani nešto napolju. Verovatno psa? Opali, ali se samo začu škljocanje obarača. Puška je prazna. Milutin i Laki se grohotom nasmejaše.)
AKSENTIJE: Laki, samo se ti cerekaj. Imam ja još pet kila onog otrova. Sutra će cela kuća da poleže, ja vam kažem ... Ima da popadate ... ko snoplje ... posle leda ... To neki dobar film ...
(Aksentije sve pažljivije gleda u ekran. Seda na klupicu. Maksimilijan se već uveliko pridružio Milutinu i Lakiju. Familija napeto, uzbuđeno, prati filmsku priču... Iz dvorista dopire zavijanje psa.)

[PRCKO]

5. U POTKROVLJU ILI »ODLAZAK«
VREME: 3. 8. 1972. Prošlo je 23 časa.

MESTO: Već viđeno potkrovlje u porodičnoj kući Topalovićevih. Mnoštvo stvari spremljeno je za put: dva velika ruksaka, uvijeni šator i mape, delovi garderobe... Prostoriju obasjava slaba svetlost iz ugla.
PRISUTNI: Kristina se šminka... Mirko ulazi iz hodnika. Zatvara vrata za sobom. Odlazi do prozora i viri napolje ... Nervozan je ...
MIRKO: Vidiš, Đavola opet nema ... Dosta mi je njega ... i ljudi u ovom gradu. Ulice postaju sve uže, a ljudi je sve više. Uskoro će se ovde jesti, kidati, daviti... Ovo više nije grad, ovo je džungla. Ali, sad je svršeno, draga Kristina. Gotovo je, jednom zauvek ... Sumnjam da ćemo se ikad više vratiti... Dosta smo nas dvoje živeli u ovoj pacovskoj jazbini, među nakazama. Znaš, džukela je jedva dočekala da je pustim na ulicu. I čim je izašla, pobegla je urlajući od sreće. Nije se nijednom okrenula ... Auto sam izgurao do kapije. Sačekaćemo još koji minut ...
(Mirko iznosi stvari u hodnik ... Šapuće.)
Draga Kristina, stani kod prozora. Ako naiđe Đavo reci mu da ide na prstima ... Nisi mi rekla gde ste noćas bili do dva sata? Ja to moram znati pre nego krenemo. On mi je rekao da ste tražili mene i Olju po ulicama ...
(Kristina proviruje kroz prozor na kosom krovu ... Mirko šeta.)
KRISTINA: Mirko ...
MIRKO: Ćuti, molim te. To je priča za budale i idiote ... Nešto si uznemirena. Nervozna ... Znam šta hoćeš da mi kažeš, ali tu sam priču već čuo i video ... Zašto si se sad šminkala dva sata? Molim? Za mene? Za mene si se šminkala, a znaš da ne podnosim kad se mažeš ko neka uličarka. Vidi na šta ličiš ...
(Mirko je hvata za ramena i odvlači do ogledala.)
MIRKO: Pogledaj se ... Na šta to ličiš? Oću ja po svetu da idem sa kurvom? Oćeš da nam dobacuju i nude novac? Oćeš da izigravam makroa?... Sve mi je jasno.
KRISTINA: Mirko ...
MIRKO: Ćuti! Ni reči! Dosta mi je tvojih priča. Nas dvoje smo se dogovorili kao ljudi: kad dođe vreme da se raziđemo, onda da to i lepo kažemo. A ne iza leđa, kurvinjski... To je podlo, draga Kristina. Veoma podlo ... Njega ću noćas ubiti.
(Iz džepa vadi veliki »skakavac«. Oštrica noža iskoči i blesne.)
Neće se više nikad ponoviti ona scena kod Olje u stanu. Neće Mirko više stajati i gledati dok se vas dvoje vatate i žvalavite ... Nikad više. A to ste radili i sto puta ranije, samo sam se ja pravio da ne znam. Dogovorili ste se da i on pođe sa nama, pa da me negde usput ubijete ... Gde ste bili noćas? U parku? U soliteru? U podrumu ... Ja sve razumem kad mi se lepo kaže. Meni je jasno da ti moraš, po nekim statistikama, da se tucaš 4.000 puta u životu. To mi je jasno, ali si mi to morala reći! Morala si reći: Mirko, tvoj svet je težak. Dosadio si mi. Nosi se sa tim tvojim ludačkim planovima. Oslobodi me jednom. Ti me u ovoj jazbini držiš kao zatvorenika. Plašiš se da me izvedeš iz kuće, u kojoj je samo mrak. I ja bih te pustio na ulicu. Ti bi otrčala kao onaj pas što je otrčao. Ne bi se okrenula. Ne bi, draga Kristina. Ja sam tebe i tebi slične odavno pročitao. Ja vas leđima osećam i vidim. Evo, čim zatvorim oči, istog trenutka mi se mota film: plešete, muzika svira ... on ti provlači ruku kroz kosu ... ljubi te ... Ti se ne opireš, a ja čekam da me pozoveš: Mirko! Ja bih utrčao i ubio ga ... Morao sam da kleknem. Pozlilo mi je, vrtelo mi se u glavi, krv mi je penila i kapljala na oči... Slušaš li ti mene? Dokle ćeš da gledaš kroz prozor? Dokle ćeš da ga očekuješ? Molim, promrmljala si: »Oh, bože.« To si rekla? Jesi, nisam gluv i nisam glup! Govoriš »Bože« a misliš na Đavola. Znam te ja. Pročitao sam te odavno. I sad si se osmehnula. Misliš, samo ti mene čitaj dok ti ne pobegnem. Je li tako? A? Dosta! Ni reči više Kristina! Ni reči! Zaveži jednom kurvo prokleta! Zaveži jednom i prestani da me mučiš! Prestani da mi krv piješ i život uništavaš! ... On dolazi! Zato se ti smeškaš! On ide! Dogovorili ste se da me noćas ubijete i pobegnete mojim kolima! Nećete! Nećeš kurvo!... Nećeš... Ja ću vas ... Kristina!!!
(Mladić se grčevito savija nad Kristinom. Njena majica postaje crvena. Iz predsoblja dopire bat koraka... Mladić skoči, držeći spreman nož. U sobu upadaju: Laki, Milutin, Aksentije i Bili Piton. Mirko pokušava da izađe, ali ga otac zadržava.)
MIRKO: Pusti me! Ja moram da ga nađem!
LAKI: Mirko, smiri se ... Mirko ...
MIRKO: On je pokušao da me ubije. Opkolite kuću, ne sme da pobegne! Držite ga ...
(Začu se zvonce. Svi se uznemiriše. Laki se prvi pribra: podiže Kristinu, iznosi je iz sobe.)
LAKI: Tata, uzmi mu nož. A ti, Bili, idi i vidi ko je. Ako je milicija, obavesti nas.

[PRCKO]

(Laki, noseći Kristinu, i Bili izjuriše u predsoblje. Milutin zagrli Mirka; polako mu uzima nož i odvodi ga do kauča. Mladić malaksalo seda ... Gleda ukočeno, tupo, izgubljeno... Vraća se Bili.)
MILUTIN: Ko je?
BILI PITON: Neka devojka. Traži Mirka.
LAKI (ulazi): Je li milicija?
BILI PITON: Nije. Neka devojka. Rekla je samo, da prenesem Mirku, da su Đavola uhapsili. Neće moći da putuje sa njim ... Pucao je na nekog zlatara. Misli da ga je ubio.
MILUTIN: Ništa novo. Čak me je i razočarao. Ja sam očekivao da će pobiti pola Beograda.
MIRKO: Gde je Kristina?
LAKI: Spava ... u sobi... Samo ti miruj.
MIRKO: Tata, video si sam ... Đavo je ubio Kristinu. On je bio tu ... a onda je zgrabio nož ... Ne, ja ga moram pronaći. Sad, odmah! Ja ga moram ubiti! Neće se izvući... Pusti me! ...
(Laki i Milutin zadržavaju mladića, koji se trese i plače. I Bili je priskočio.)
MILUTIN: Mirko, smiri se. Ja sam malopre ubio Đavola.
LAKI: Jeste, Mirko, tata ga je ubio.
MIRKO: Jesi?
MILUTIN: Jesam, jesam.
MIRKO: Bravo, deda ...
MILUTIN (tiho Lakiju): Idi donesi rakiju. Vidiš da će poludeti. Brzo.
(Laki otrča. Aksentije se prvi put pomeri.)
AKSENTIJE: Naše dete. Malo je slab sa živcima, ali je naš. I ti si takav bio, Milutine.
BILI PITON: Mirko Topaloviču, sine moj, smiri se. Ja znam da je tvoja duša napaćena i povređena, ali se moraš smiriti.
MILUTIN: Dođi kod prozora ... Diši, samo diši...
(Laki se vraća, noseći flašu rakije.)
LAKI: Laki je doneo svome sinu dobru kapljicu. Moramo proslaviti Đavolovu smrt. Hajde, Mirko, trgni... Znam, znam da ne piješ, ali trgni. Nema više Đavola ... Tako ... Još malo ...
(Mirko pije iz flaše. Napijaju ga... a onda i sami piju: flaša kruži iz ruke u ruku. Ubrzo svi postaju raspoloženiji i veseliji.)
MIRKO (mirno, opušteno): Tata, znaš, ja sam ubio Kristinu. Morao sam. Ona me je varala sa Đavolom.
AKSENTIJE: Varala te? Kristina? Kučka prokleta. Varala te sa Đavolom, a ovde se pravila poštena. Nije mi dozvolila ni da je uštinem. Neka, neka si je ubio. Tako sam ja i moju ženu — ko mačku. Nema tu cile-mile ...
MIRKO (nategne iz flaše: pripito obrisa usta): Znate, dragi moji, ja sam dugo razmišljao i na kraju uvideo da je našoj porodici i našoj radionici potreban obrazovan, školovan čovek. Ja skromno mislim da sam to ja!
(Aplauz prisutnih.)
MIRKO: Istina, ja nisam završio fakultet, jer nemam srednju školu, ali sam se pripremao. Zato, ako vam je potreban direktor, sposoban i pametan čovek — tu sam!
(Aplauz prisutnih.)
LAKI: Bravo! Najzad si se opametio! Eh, majku mu, što je nisi ranije ubio!
MIRKO: Samo, odmah vam moram reći: ako hoćete da me slušate — sve uzimam u svoje ruke! Ja ću imati glavnu reč!
LAKI: Naravno! Tvoja prva i poslednja! Znao sam da ćeš kad-tad pristati.
MIRKO: Dosta! ... Slušajte: prvo, mi moramo osvojiti evropsko tržište! Moramo postati pojam poslovnosti i efikasnosti!
(Mirko se penje na stolicu i drži fanatičan govor, koji ostali prihvataju sa ovacijama.)

[PRCKO]

MILUTIN: Opraštam ti sve pare koje si mi pokrao!
MIRKO: Zaveži, deda! ... Mi moramo osvojiti svetsko tržište! Mi moramo imati veći profit od najvećih tvornica automobila! Smrt je jedini siguran i večiti posao! Sve može da izumre i da nestane, jedino će smrt večito biti živa i besmrtna! Iz godine u godinu, budućnost smrti je sve perspektivnija! Drugovi i drugarice ...
AKSENTIJE: Bez drugarica. One su pokojne.
MIRKO: Nemoj da me prekidaš!
LAKI: Deda!
MILUTIN: Tata, udariću te.
BILI PITON: Dozvolite mu da rekne mudre reči.
AKSENTIJE: Duboko se izvinjavam.
MIRKO: Vi vidite, niste ćoravi, koliko ljudi gine u svetu, po raznim rarištima. Vi vidite koliko ljudi umire od raznih izlečivih bolesti i od gladi! Mi se moramo probiti i sve te ljude uzeti pod svoje! Dosta je bilo sitnih poslova u Beogradu! Mi smo prevazišli ovaj grad i ovu zemlju! Mi smo sposobni da sahranimo ceo svet! Došao je pravi trenutak za veliki svetski posao!
PRISUTNI: Živeo!!!
MIRKO: Ova kuća će postati strah i trepet za konkurenciju! Mi ćemo zaposliti sve one koji u ovoj zemlji nemaju posla! Neće niko više ići da radi u Nemačkoj, Švedskoj ...
PRISUTNI: Živeo!!!
MIRKO: Od danas se menja firma ove kuće! Ono sranje od firme »Dugo konačište« zameniće ogromna svetleća reklama »Topalovich und Welt«!
PRISUTNI: Živeo!!!
(Mirko skoči sa stolice, okružen uzvikanim i razdraganim ljudima.)
MIRKO: A sad vas pozivam da se provozamo po gradu! Od danas se gazi samo napred!
(U sobu bojažljivo ulazi Olja. Devojka nosi čašu vode i lekove.)
OLJA: Gospodine, vaš lek ...
AKSENTIJE: Beži s tim!
MIRKO: Stani! Sad ću vam pokazati da je Mirko sposoban da spava sa svakom ženom! Čuo sam kako pričate da sa mnom »nešto nije u redu ...«
(On navali na Olju. Obara je na pod. Ostali ga okružuju. Pijano se smeju. Posle nekoliko trenutaka, Aksentije zadovoljno uzviknu.)
AKSENTIJE: Gospodo, ovako ubijanje odavno nisam video! Ovo je prvi put, posle velikih podviga moga oca, da neko **** sa toliko snage i znanja! Mirko je na najboljem putu da nasledi čukundedu Maksimilijana! Ponovo će drhtati evropski dvorovi i evropske gospođice! Ovo je čudo! Ovo se rađa jednom u istoriji čovečanstva!
(Aksentijev hvalospev »pokriva« potmulo brujanje automobilskog motora. Rad mašine postaje sve jači i zaglušljiviji.)

[PRCKO]

6. ULICE BEOGRADA ILI »GAZI GA«!!!
VREME: Ista noć kad je Mirko ubio Kristinu.
MESTO: Ulice Beograda.
PRISUTNI: Laki za volanom porodičnog automobila. Mirko sedi do njega. Na zadnjim sedištima su: Milutin, Aksentije i Bili Piton. Društvo je raspoloženo, veselo. Pevaju: »Što se bore misli moje«. Farovi automobila su dugi i jaki... Laki menja brzine.
MILUTIN: Gas! Neka se raspadne!
MIRKO: Do daske!
(Kola uleću u krivine. Ljudi se grčevito drže.)
LAKI: Malo smo se zaneli!
MILUTIN: Nemoj da ga žališ! Gas!
MIRKO: Tata, vidi ga! Vidi onog bogalja! Zgazi ga!
LAKI: Da gazim?!
BILI PITON: Gazi, Laki Topaloviču, gazi!
LAKI: Pazi! ... Ala se usro!
(Smeju se i osvrću.)
MILUTIN: Skočio je kao zec! Trči na obe noge!
LAKI: Idemo preko Bulevara Revolucije!
MILUTIN: Zar ne može brže?!
MIRKO: Pusti mene da vozim! Gnjaviš mnogo!
MILUTIN: Uzmi, Mirko, krntiju pod svoje! Ti vozi!
MIRKO: Sad ćete da vidite kako se upravlja!
(Laki i Mirko menjaju mesta za vreme vožnje... Mirko odmah dodaje gas. Motor ječi i urla.)
MILUTIN: Tako je! Tako se vozi! Tako!
AKSENTIJE: Mirko! Vidi onu ženu! Gazi je! Zaslepi je farovima!
(Farovi automobila postaju toliko jaki da je nemoguće gledati u pravcu kola... Svetlost prisiljava »pešake« da obore glavu ili rukama zaštite oči. Takva svetlost i strašna buka ostaju do samog kraja. Ljudi u kolima dobacuju i smeju se.)
MILUTIN: Potkači onog majmuna! Mazni ga! Tako! Tako!
AKSENTIJE: Onaj pobeže! Drži ga!
BILI PITON: Vidite Crnca! Gazite ga!
LAKI: Mi smo rasisti!
MILUTIN: Mi gazimo belce! Njih je više!
MIRKO: Onaj nam preti! Preti, preti, ko te ****! Ako se vratim prosuću ti creva po ulici!
LAKI: Gas!!!
SVI U HORU: Gas!!! Gas!!! Gas!!!
Kraj
Beograd, 1972.