Наши средњовековни градови

[Ometač]

Наши средњовековни градови-утврде, данас тек неми камени сведоци нама још
загонетне прошлости, нису се, како тврди већ помињани Александар Дероко, угасили
због тога што их властела, као што је то било на Западу, није више могла држати, већ
због тога што су их освојили Турци. Они су неке старе градове задржали само као
утврђене постаје ради обезбеђења саобраћаја и лакшег управљања освојеним
подручјима, док су друге, ако их већ нису порушили приликом освајања, једноставно
напуштали. А онда су мештани поверовали да су нашли прави бесплатан мајдан за
добијање камена...

По свој прилици, и Сокоград је поделио судбину старих градова који у новом
времену више ником нису били потребни осим, наравно, околном становништву као
прикладан и приручан материјал за куће и воденице... Ипак, постоји нада да ће у
скорије време Сокограду изнад Сокобање умногоме бити враћен некадашњи изглед.
О томе сведочи и нацрт сокобањског архитекте Вукашина Милетића који је пре
неколико година проглашен за најбољи с надом да ће убрзо бити и опредмећен.

У међувремену соколови су постали права реткост и око Сокограда и изнад
Сокобање, једино се још гнезде у месним проспектима, легендама, песмама и
топонимима старих насеобина. Можда им недостаје рука с одговарајућом рукавицом
за некад омиљен лов средњовековне властеле или су данашњи голубови
дружељубивији с обзиром да прилично слободно слећу на рамена и мештана и
гостију.

[Ometač]

Ужице



На кљуну врлетног брега
Петар Милатовић



Кад се данас из Ужица магистралним друмом крене према Златибору, Шаргану и
Мокрој Гори, с десне стране, на врху стеновитог гребена, готово надохват руке,
назиру се остаци некад моћне и значајне утврде. Камени трагови обрасли су ситним
растињем и тешко је одгонетнути како је све то некад давно изгледало.

[Ometač]

Слику града коме је глава међу облацима а ноге у вировима реке можда понајбоље
илуструје догађај који се збио 2. октобра 1737. године. После пораза од Аустрије,
потпомогнуте оружјем и вером Срба да је слобода куцнула и на њихова врата, Ужице
је постало важан погранични град Турске која је изгубила готово цео Београдски
пашалук. И ваљало га је бранити и одбранити.

Аустријске трупе артиљеријском ватром напале су град 30. септембра, а српска
милиција тукла је браниоце с леђа. За наредни дан био је предвиђен јуриш на
бедеме и већ су биле припремљене лествице за пењање на зидове, као и материјал
за попуњавање рова и израду једне врсте моста према главној градској капији.
Догађаји су, пак, кренули другачијим током и то, како у изузетној књизи -
монографији „Ужички град” пише наш уважени археолог др Марко Поповић, иначе
рођен у Ужицу, захваљујући умешности и храбрости тројице Срба чија имена
историја, нажалост, није упамтила.

Они су се налазили у граду с турском посадом која је бројала око 200 глава, и ноћу,
после првог дана борбе, крадомице су се конопцима спустили низ бедеме, право код
нападача. Поверили су им бројно стање бранилаца, али и да утврђење не може да се
освоји на јуриш све док се не провале градске капије, од којих је она унутрашња,
главна, била обложена гвозденим плочама и са задње стране појачана барикадом од
камења. Сами су се понудили да их провале ћускијама, а можда и минама. Тако је и
било. Али, ни Турци се нису дали, па су жестоко напали гађајући их камењем с
бедема све док нису смртно страдали у дубоком рову испред капије.

[Ometač]

Аустријанци су у међувремену искористили прилику и довукли топ који би гађао
спорна гвоздена врата и тако омогућио продор у град. Међутим, кад су видели да је
ђаво однео шалу, Турци су одлучили да се предају под часним условима.

Цела ова прича управо у тим тренуцима добија оправдање зашто се баш она
угнездила на самом почетку овог текста. Наиме, чим је истакнута бела застава, два
турска официра узјахала су ужад и њима се спустила низ градске бедеме да уговоре
услове предаје. Примио их је лично фелдмаршал Скендорф, главнокомандујући. Кад
су се сагласили шта је чија обавеза, један официр остао је у логору као талац а
други се, заједно с царским тумачем и документом о предаји написаним на немачком,
поново дохватио ужета којим су га извукли у град. Истим путем враћен је и текст на
турском језику. Тек тада је посада отворила капију и предала се...

Ужице ни на небу ни на земљи, и на небу и на земљи.

Кад се данас из Ужица главним путем крене према Златибору, Шаргану и Мокрој
Гори, с десне стране, на врху стеновитог гребена, готово надохват руке, назиру се
остаци некад моћне и значајне утврде. Камени трагови обрасли су ситним растињем
и тешко је радозналом намернику одгонетнути какав је ту, некад давно, био град.
Уосталом, вековима су се туда провлачили трговачки каравани, али тутњали и војни
походи од Врхбосне, данашњег Сарајева, до Београда и даље.

[Ometač]

Повест о настанку Ужица (име, по свој прилици, настало по топографским одликама
места јер је ту уска клисура Ђетиње окружена стрмим висовима) запретено је у тами
векова. Зна се да је први поуздан податак о постојању насеља под тим именом
забележен у једном дубровачком документу из 1329. године. Не зна се, пак, поуздано
ко га је и кад саградио. Постоје само посредни извори.

Први податак који недвосмислено упућује да је град, с три стране окружен дубоком
клисуром Ђетиње а с четврте високом и стрмом стеном, постојао још у другој
половини 14. века историчари су нашли у књизи објављеној много касније. Реч је о
делу Мавра Орбина „Краљевство Словена” из 1601. године у коме овај учени
Дубровчанин описује судбину жупана Николе Алтомановића и помиње Ужице као
место његовог трагичног краја.


Водена кула била је важан део утврђења – цртеж на основу замишљеног изгледа с
пресеком из књиге „Ужички град” др Марка Поповића.

[Ometač]

А прича о жупану Николи умногоме је и прича о почетку краја средњовековне Србије
Немањића. Након слома врховне власти последњег цара Уроша, област око Ужица
припала је моћној породици Војиновића чији су се поседи пружали од залеђа
Дубровника па све до Рудника. Њу је наследио жупан Никола Алтомановић, синовац
великог жупана Војислава, и после пораза Мрњавчевића на Марици, 1371. године,
постао најјачи обласни господар на простору некадашњег Царства. „Био је велики
јунак на оружју и спретан, али дрзак, непостојан у својим делима и вероломан, лако
се лаћао оружја и започињао рат са свим владарима својим суседима...”

Али, ни суседи нису седели скрштених руку, посебно кнез Лазар и босански бан
Твртко који су у помоћ позвали и угарског краља Лудвига. Бежећи пред толиком
силом, жупан Никола узалудно је тражио уточиште у својим утврђеним градовима,
попут Клобука код Требиња и Конавла. На крају се улогорио у Ужицу, својој
последњој одбрани, што је повесничарима доказ да је овде утврда већ постојала
много пре јесени 1373. године, чак и да постоји могућност да је изграђена у време
шестогодишње владавине овог младог жупана. Тада је град опседнут и нападнут
ватром, по свој прилици запаљивим стрелама. Браниоци су се предали, а дотад
силни велможа Никола је заробљен, ослепљен и погубљен. Град је припао кнезу
Лазару, али се о њему из тог времена и времена његових наследника мало или
готово нимало зна...

[Ometač]

Попут мноштва збивања у нашој прошлости, и повест о Ужицу умногоме је утемељена
на подацима из турских времена. Али, ни ту није све јасно, не бар оно с почетка
њиховог управљања градом над Ђетињом. Није, на пример, поуздано ни кад су
освојили Ужице: да ли се то десило у време пада Деспотовине, 1459. године, или
нешто касније. Зна се, међутим, да у то време Турци нису много бринули о
утврђивању тек освојених области. Журило им се да границе одмакну што даље
према западу.

Најзначајније податке о Ужицу у време Турака оставио је, 1664. године, за историју
наших крајева често незаобилазни путописац Евлија Челеби(ја). Мада у неким
запажањима - како су утврдила не тако давна археолошка истраживања - претерује,
опис је у суштини тачан.

„То је леп град на обали реке Ђетиње, а лежи на врлетној и високој стени као град
Токат. Зидан је у облику четвороугла, а тврд је као да га је градио Шаддад. Његов
опсег износи три хиљаде и стотину корака. Унаоколо има четрдесет једну кулу, а по
бедемима четири хиљаде грудобрана. Градске зидине високе су четрдесет аршина, а
како се са све четири стране налазе стрмените вратоломне стене и провалије као
паклени понор, нема ни са једне стране опкопа. Иако са западне, северне и јужне
стране има узвишења која надвисују град, та су брда толико удаљена да је са њих
немогуће извршити јуриш на град, а између брда налази се провалија дубока као
најнижи ступањ пакла... Стога се ни на какав начин град не може напасти минама,
нити набацивањем земље. У наше време не би могао да одоли жестоким ударцима
гвоздених кугла, него би се брзо срушио. Али му се јуришем не може ни на који
начин приближити јер лежи на кљуну врлетног брежуљка, а са остале три стране
опасан је реком Ђетињом... Кад бисмо при опсади овога града градске зидине тукли
из топа, његови би се становници повукли у тврде камене пећине, те пушчаном
ватром не би дали да се приближи граду. На оном месту куда тече Ђетиња, неимар је
подигао високу и велику кулу и спустио са града у Ђетињу осамдесет хвати дуга
ужета намотавши их на чекрк тако да непријатељ не може да примети кад се из
Ђетиње извлачи вода...”

[Ometač]

Распевани Евлија је баш претерао кад је реч о броју кула, пошто их тада - опет за
сведока позивамо археологију - није било више од пет до шест. Није било ни толико
грудобрана, нити су зидине биле толико високе, зидан је у облику троугла и није био
већи од две хиљаде квадратних метара. Све остало је, међутим, тачно, посебно суд о
стратешким особеностима положаја града, односно могућности одбране.

Турски попис из 1560. године први је сведок о броју и саставу градске посаде која је
тада бројала 37 мустахфиза-посадника. Међу њима налазили су се диздар
(заповедник тврђаве), ћехаја (заменик заповедника), двојица сербуљака (десетара),
као и три верска службеника који потврђују да се у тврђави налазила и џамија. о
одржавању града бринули су, пак, хришћани из вароши која је полако расла уз
зидине. Град на брегу првенствено је служио за одржавање реда и мира у самој
вароши и околини и није се претерано водило рачуна о даљем утврђивању. Све док
западне границе Турске нису почеле да се, пред налетима аустријских трупа,
померају натраг. Тада је Ужице поново добило на значају.



Ужички град, цртеж с приказом опсаде из 1737. године налази се у Ратном архиву у Бечу.

[Ometač]

Обнављају се главна кула, цитадела, уређују се бедеми, ојачава капија, гради се
Водена кула, јединствена међу утврдама на нашем тлу. Висока око 43 метра, с осам
спратова које је повезивало 168 степеника, она се спуштала у корито реке да би кроз
њу на чекрк могла да се извлачи вода, али тако да то непријатељ приликом опсаде
не може да види. Унутар зидина граде се и зграде за смештај посаде, складиште
муниције и стовариште хране.

У условима ратовања хладним оружјем била је то практично неосвојива тврђава. Уз
довољно хране и воде извлачене из реке, могла је дуго да одолева. Међутим, муке
настају кад се на бојишту појаве опсадни топови чијим гвозденим куглама бедеми града
не могу да одоле. Таква је, уосталом, била и судбина већине не само наших
средњовековних градова.

Великим турским поразом код Беча 1683. године кренуло је ослобађање покорених
хришћанских народа. Један за другим падају многи утврђени градови а опасност се
приближава и Ужицу које почетком 18. века постаје главно војно упориште на југозападу
Београдског пашалука. Овде је, због посебног положаја, било немогуће утврдити град
новим бастионима, па Турци одлучују да изграде такозвано спољно утврђење не би ли
тиме онемогућили непријатељу да поседне узвишења најближа граду и на њих постави
своју опсадну артиљерију.

[Ometač]

Узалуд. Како је већ речено на почетку овог текста, град је потписао предају 2.
октобра 1737. године. О губицима турске посаде нема сачуваних података, док је
аустријска војска имала 220 погинулих или рањених војника, међу којима је било и
око 30 Срба. У град је смештена посада од 200 војника, углавном Немаца и нешто
Срба. Закратко. Јер, освајање Ужица било је последњи успех Аустријанаца у овом
рату. Већ 1. марта наредне године град је са 6000 војника опсео зворнички Мехмед
капетан. Тек након тронедељних борби Турци су из Зворника довукли два велика
опсадна топа који су одлучујуће утицали на даљи ток борбе. Наиме, већ првог дана
град је доживео велика разарања и браниоцима је једино преостало да се, уз колико-
толико часне услове, предају и повуку.

Ужички тврди град сад је мало наликовао себи јер су бедеми и куле тешко
пострадали. Ваљало је обновити и додатно, за неке нове битке, утврдити град. Ни
након обимних археолошких истраживања урађених осамдесетих година управо
минулог века, не зна се поуздано колико су трајали ти радови и шта је све током тог
18. века, кад градска утврда добија свој коначни изглед, урађено. У сваком случају,
одбрана Ужица је ојачана, али ће време и догађаји који су уследили показати да ни
то није довољно, да је доба тако грађених утврда неповратно прошло.

Али, зато расте варош уз утврду и средином 18. века Ужице има положај шехера,
великог муслиманског града, с 21 махалом, 488 домова и, по свему судећи, 14
џамија. На срећу мештана, град је мимоишао аустро-турски рат из 1788-1791. године.

[Ometač]

Тек што су одједрили ветрови тог сукоба, букнуо је Први српски устанак, а 30. јула
1805. године устаници су свом силином напали ужичку варош и запалили је са свих
страна тако да, како су сведочили очевици, ниједна кућа није остала цела. Преживели
су спас потражили иза камених бедема, где се већ налазило и мноштво заточених Срба.
Убрзо су се, у знак предаје, на врховима бедема забелеле заставе. Постигнут је
споразум да се из града истерају дахије, да Турци староседеоци остану и у тврђави и у
вароши али да се не мешају у српске послове, а да у име одштете устаницима плате
5000 дуката „тек да виде како се данак плаћа” и да дају 80 коња који ће бити
раздељени старешинама и војсци.


Овако данас изгледају остаци некад моћне утврде.

Ово својеврсно двовлашће није, наравно, било без мноштва несугласица, чак
отворених жестоких окршаја у којима је тешко рањен и Милош Обреновић. И
Карађорђе је месец дана учествовао у опсади града и онда продужио даље,
новим изазовима. У опседнутом граду, с мноштвом избеглица, Турци су, изморени
глађу, почели да једу и коње. Ништа им није помогло и средином јула 1807.
године су се предали. Тако је за устаничку Србију ослобођено Ужице постало
главно војно упориште у даљим ратним подухватима према горњем Подрињу и
Босни и ту се понекад налазило неколико хиљада војника.

[Ometač]

Ваљало је, пак, пред предстојеће догађаје обновити и утврдити бедеме, али то је из
више разлога било готово немогуће. Зато је руски инжењерски мајор Василије
Антонович Грамберг, задужен да учини све што може на побољшању система одбране
у устаничкој Србији, предложио да се на суседном брду Караула подигне спољно
утврђење које ће штитити и утврду и варош. Уз то, град је опремљен додатном
муницијом и наоружањем а у магацине је, почетком јуна 1812. године, допремљено
50 тона жита. За команданта града поново је постављен војвода Милош Обреновић.
Занимљиво је да је то време кад се, управо овде, чине први покушаји да се у Србији
уведе стајаћа војска.

По слому устанка 1813. године, Ужице је поново у рукама Турака. Град то остаје и
након Друге српске буне, кад су у читавој Србији Турци у утврдама а домаће
становништво испод или око њих. Пошто су сукоби скоро свакодневни, Турци
обнављају бедеме и куле и то су последњи радови на утврђивању Ужичког града.

Крајем септембра 1862. године у Ужице је стигла комисија за исељавање Турака из
Србије договорено неколико дана раније на конференцији великих сила у Канлиџи.
И не само то. По том договору било је предвиђено и да се, заједно с оближњим
градом Соко, поруши и утврда над Ђетињом. У извештају од октобра 1862. године
Илија Гарашанин овако је обавестио претпостављене: „Ужице је очишћено од Турака
и Град овдашњи разрушен!” Изгледа, међутим, да је град био само делимично
онеспособљен за употребу јер је тек крајем зиме наредне године, у присуству
енглеског и турског комесара, Ужички град разорен и онеспособљен као војно
упориште.

Данас је то омиљено излетиште храбријих мештана, али и оних који воле да на врху
овог брега, бар накратко, отплове у прошлост уверени да ће онда лакше одгонетнути
будућност.

[Ometač]

Маглич


Тамо горе, где магле столују
Петар Милатовић

На стрмом купастом врху, с три стране опкољена реком, ова камена утврда из даљине
векова спада у ред наших најбоље очуваних средњовековних градова. И данас, кад
долином Ибра тутње реке људи и машина, мало је оних који, у немој неверици, не
застану пред величанственим призором

[Ometač]

Љубитељи природе, односно ботанике зову је Долина јоргована, они склони
шашољењу наше повести пре ће рећи да је то Долина краљева или Долина векова. И
сви су у праву. Долина Ибра, клисура коју је избушила само наоко мирна река, прави
је драгуљ и природе и историје. Сред ње, ни на небу ни на земљи, с главом у
облацима а ногама у води, сместио се Маглич, један од наших најбоље очуваних
средњовековних градова. Његов положај не само што му је олакшавао одбрану од
непријатеља, већ га је спасао и од судбине многих наших средњовековних градова:
због и данас тешко приступачног подручја, није постао мајдан грађевинског
материјала.

Име, наравно, није добио случајно. Опет су се, у неком немом договору, уортачиле
природа и историја. Природа га, мало-мало, умота у свој паперјасти плашт, а из
измаглице времена дошепесају ни до данас посве одгонетнута питања ко га је, кад и
због чега подигао.

У роману „Опсада цркве Св. Спаса” Горан Петровић о њему овако пише:

„Како и само име предњачи, бедеме Маглича магла је често запоседала. Осим да
брани крунидбено место (манастир Жичу - прим. П. М), да намерницима и обданици
пружа уточиште од мракова, град је и подигнут не би ли магла имала где да седи.
Право говорећи, није се одатле ни мицала. Преко целе године - гладно је глодала
вршје зидова, па су они повремено поправљани додавањем тесаних блокова. За ових
радова, маглу је ваљало привремено уклонити, те би се према горе управљале
дугачке чакље, са вишеструким, болним кукама. Отерана, немоћна да се врати, магла
се махнито вила по околини, гневно гризући видик свакога створа... По окончаној
доградњи, посада је спуштала оне чакље и магла би поново слетала да столује у
своме гнезду од камених бедема...”.

[Ometač]

Мало је или нимало поузданих података о томе ко је, кад и због чега подигао камени
град који се угнездио на стрмом купастом врху огранка Столова који припадају
масиву Копаоника. И они оскудни подаци које су ишчепркали наши повесничари као
да су саткани од праменова магле. Али, кренимо редом.

Први помен о Магличу налази се у житију архиепископа Данила II (поглавар српске
цркве од 1324. до 1337), великодостојника који је завршио здања Пећке
патријаршије и обновио Жичу, те био духовник краљева Милутина и Стефана
Дечанског. Славећи свог учитеља, његов биограф оставио је потомству податак да су
„и у Магличу граду позната дела његових трудова”, те да је он у њему подигао
„прекрасне палате и остале ћелије”, да „...и ту, у цркви Св. Георгија, у граду томе,
утврди божанствени закон, да се у њој наизменично свагда, обилне у њој оставши
божанствене књиге и све остале црквене потребе...”.

Драгоцен податак, само што нам ни он не помаже довољно да растерамо маглу о
добу кад је Маглич заиста подигнут и ко му је неимарио. Јер, уважени архиепископ је
све то о чему тако живописно беседи његов биограф подигао у време кад је тврђава
већ постојала. Неко је, дакле, пре Данила безбедно столовао око 150 метара изнад
Ибра, с три стране заштићен реком која ту прави полукруг, а с четврте петнаест
метара дубоким ровом.

[Ometač]

Ако народно предање оставимо увесељавању народа да је и овај град подигла
„проклета Јерина” - у чије се опипљиве трагове нашег средњовековног трајања и
данас заклињемо - једно време владало је мишљење да је Маглич подигао краљ
Стефан Првовенчани. По тој претпоставци, хтео је том утврдом да брине о заштити
царских лаври, Жиче и Студенице. Ни ова прича није дуго пила воду, чак ни ону из
Ибра, јер је, с обзиром на свој положај, овај камени град могао да брани само један
од манастира, пре свега Студеницу. Ствар је јасна ако се зна да се Маглич тада
налазио на северној граници средњовековне Србије, откуд су Монголи волели да
ударају.



И управо су се те хитроноге степске скитнице, којима је било мало пространих
азијских путохода, макар посредно, угнездиле у маглом оперважену историју
Маглича. Наиме, с приличним поуздањем, сматра се да је он изграђен после
монголске најезде 1240. године. Двадесетак километара севернија Жича већ је била
мета многих насртљиваца (посебно Мађара) на младу српску државу, која је за
својим простором трагала према југу, па је седиште архиепископије одјездило према
Пећи. А Маглич је имао и те како важну улогу да брани те северне границе
краљевине.

[Ometač]

Ако су оскудни подаци о времену настанка Маглича, историја не шкртари кад је у
питању опис средњовековног живота у околини. Зна, и потврђује, да је овде врило
као у кошници. Поред осталог, ту су подигнути многи значајни манастири:
Студеница, прва велика владарска задужбина; Жича, првобитно седиште
архиепископа, поглавара српске самосталне цркве, потом две Павлице, па Градац,
задужбина Јелене Анжујске, жене краља Уроша I.

Ништа необично ако се зна да је туда пролазио један од најважнијих путева који су
од Београда ишли према југу. Чешки историчар Константин Јиречек, незаобилазан у
одгонетању доброг дела наше прошлости, сведочио је да је „важан пут полазио из
Београда на југ... Из долине Груже може се узаним кланцима, кроз које је Ибар
продро, доћи у долину Рашке, пошто се прође поред манастира Жича и Студеница и
поред тврђаве Маглича”.

Уз то, у то време готово цела област Копаоника била је прекривена рударским
коповима, те му отуд и име. Каравани с товарима сребра хитали су горе-доле,
понајвећма према Дубровнику. Осниване су и насеобине трговаца, прави мали
градови у којима се богато живело. А како је то онда било, можда је понајбољи
сведок Милан Милићевић, наш историчар и књижевник, који је крајем 19. века,
неколико столећа после пропасти српске средњовековне државе, прибележио „да се
у народу шире чудне приче о ‘Латинима’ који су некад искоришћавали унутрашњост
рудника, о богатству пропалих вароши и о богатству њихових становника...”

[Ometač]

Невероватно је али истинито, и нама припадајуће, да се о Магличу највише зна кад су
у њему столовали Турци. Истина, не зна се кад су га потпуно посели - да ли у време
пада деспотовине, 1459. године, или нешто раније - али се зна да, за разлику од
многих других градова, Маглич нису порушили. Као у важном стратешком упоришту,
одмах су се сместили у њему и претворили га у средиште своје војно-феудалне и
административне организације овога краја. Тако је знаменита српска средњовековна
утврда постала седиште нахије.

Поуздан је податак да се 1516. године у њему налазила турска посада од двадесет
људи на челу с диздаром, командантом тврђаве, а да је неколико околних села
служило као феудални посед, тимари. Срби су се, истина закратко, поново нашли с
ону, некад своју, страну утврда Маглича, 1689. године, кад су се дигли на устанак
верујући да ће аустријске трупе заувек истерати Турке с тих простора. А тридесетак
година доцније педантни Аустријанци на једној својој карти забележиће „замак
Маглич”, а онда само село Маглич.

По Маглич, а и околне Србе, важна је 1815. година, време Другог српског устанка. Да
би спречили да Турцима опкољеним у Карановцу (данашњем Краљеву) стигне помоћ
из Новог Пазара, устаницима је у помоћ прискочио војвода Радосав Јелечанин и
направио бусију близу „старе градине српске Маглича”. Наравно да је њих било
десет пута више него наших, да је борба била неравноправна и да је пружен снажан
отпор. Устаници су се, на крају, повукли иза зидина Маглича, одолели нападачима и
„срећно и весело наставили борбу за слободу”...

Како су утврдили повесничари, било је то последње важно помињање Маглича у
историји овог краја. Остале су легенде које бојажљиво виркају из маховином
обраслих зидина, оно кад маглама досади да столују на обронцима Столова....

[Ometač]

Феликс Каниц: „У једној сељачкој кући у Магличу”, цртеж из 1860. године.


Данашња приповест о ондашњем Магличу била би много сиромашнија да нису
сачуване белешке многих путописаца. Онако узгредне, без историјски утемељених
података, оне ипак дају бар овлашну слику града који се, усамљен у простору и
времену, замонашио у варљивом памћењу људи.

Тако Јоаким Вујић, човек позоришта и путописац, у свом делу „Путешествије по
Сербији” (1826) о Магличу оставља овакав траг:

„...После дођем у село Маглич, гди пређем опет реку Ибар, пак попнем се на једну
високу камену планину. И на верху ове планине јест један стари порушени град, који
се равним именом Маглич зове. Овде ништа примјечанија достојно нисам могао
приметити нити својствено дознати тко би овог порушеног града могао основатељ
бити...”.

Милан Ђ. Милићевић био је нешто детаљнији, па у књизи „Кнежевина Србија”, 1876.
године, бележи ово:

„...Град је овај на једној узаној косици, која се спушта са Столова, тако да се над
њега наднело брдо Мали Сто, а опасује га са две стране Ибар, а с треће пак речица
Магарашница. Маглич је имао седам кула, од којих су три окренуте Ибру. Замак је
овај јамачно грађен да може затворити пролаз из моравске долине у Рашку... Ако је
ово име постало од магле, онда је баш право, јер људи који су ту дуго живели
причају да Маглич свако јутро притискује магла...”

Права је грехота што Феликс Каниц, нама добро познати аустријски археолог и
путописац, није крајем 19. века оставио неку потпунију белешку о свом виђењу
Маглича, али је можда драгоценије што имамо ликовно сведочанство са тог простора
и из тог времена (1860), попут цртежа-скица „Град Маглич на Ибру” и „У једној
сељачкој кући у Магличу”.

[Ometač]

Исказано речником телеграфије, у који су уденути пажљиви откуцаји рада екипа
научника, зна се да је Маглич подигнут на земљишту које је веома тешко за зидање.
Основа града је неправилан вишеугаоник - 110 метара дугачак, а на најширем месту
40 метара широк. Укупна површина града, коју граниче спољни зидови, износи 2190
квадратних метара, а обим тих зидова, заједно с кулама, износи 270 метара. Његову
унутрашњост деле два дворишта - западно и источно. Прво је мање и равно. То је,
углавном, слободан простор. Двориште према истоку „закрчено је разним
грађевинама, од којих су црква Св. Ђорђа и палата најзначајније и највеће”.

Тврђава је опасана са седам кула и једном главном - донжоном. Зидови су дебели
око два метра, али су при врху много ужи. Све куле, осим главне, високе су десетак
метара. Главна, донжон кула висока је око 20 метара. Испред ње је ископан ров
дугачак око 15 метара и отприлике исто толико дубок.

Град има само једну капију, и то са северне стране, која је висока три а широка два
метра. У унутрашњости града има неколико грађевина од којих су неке боље
очуване, а од неких се препознају само основе.


Данас се једино висећим мостом преко речице Магарашнице може до остатака некад
моћног града.