Наши средњовековни градови

[Ometač]

С десне стране од градске капије, готово на половини растојања целокупне дужине
града, налази се „палата”, главна грађевина у утврди. Није поуздано да ли је она
била двор господара или палата архиепископа, већ помињаног Данила II. Укосо од
ње, око 2,5 метара од зидина, налази се црква посвећена св. Ђорђу који је у
средњем веку важио за помоћника и саборца у биткама.

Да би се нешто звало градом, подразумева се да мора да има све што је неопходно за
живот. Тако је у Магличу, на самом улазу у град, десно од капије, постојала већа
грађевина у којој се поред страже налазила и пекара. Преко пута је, по свој
прилици, био стан за заповедника страже који је, као и сви заповедници кроз
историју, врло водио рачуна о својој посебности.

Да град који је с три стране обгрлила река не остане жедан кад је густо, бринуле су
и две цистерне чија је вода, уз помоћ иловаче и шљунка - тада незамењивих филтера
- била за пиће. А у дну западног дворишта археолози су откопали две грађевине за
које се претпоставља да су служиле за коњушницу и коњушарев стан. Ко зна, можда
је и овде понекад умео да наврати крилати Јабучило, сам или с војводом Момчилом...

[Ometač]

Мада Маглич данас понајбоље изгледа издалека - „не, немој ми прићи, хоћу издалека
да гледам и памтим...” - кад недавно постављени рефлектори обасјају његове утврде
и куле, налик причи о својеглавом сазвежђу које се изненадно спустило и окрунило
земаљске мракове, ипак је права пустоловина кренути ка њему. Прво ваља висећим
мостом изнад ћутљиве и наоко лење Магарашнице. Е, ту би се уплашио и онај
филмски Индијана Џонс. Не због висине ћуприје нити њеног љуљушкања под
човековим теретом, колико зарад дасака којима је време безочно утиснуло свој
(не)сигурни печат. Крррц... па звиждук ветра... опет крррц. Ако се не стрмоглавиш у
(сопствену) историју, имаш прилику да горе, на брду читаш камену повест града која
је, након вишегодишњег брижљивог рада стручњака Завода за заштиту споменика
културе из Краљева, сад кудикамо читљивија.

Захваљујући брижљивом раду тимова стручњака, пре свега конзерватора, Маглич је
данас ипак лепо очуван и заштићен град. У њему се све чешће одржавају пригодне
културно-уметничке приредбе, са све бакљама, копљима, мачевима и штитовима. Уз
неизоставно појање песама из доба архиепископа Данила II, важне личности у причи
о историји града у ком и данас столују магле. За оне који верују да познавање
сопствене повести нуди извесност будућности можда није згорег подсетити да је,
ипак, важно знати да ли си из времена за собом изишао на штиту или са њим, тек
толико да ти магле не измреже оно што је пред тобом.

[Ometač]

ЈЕРИНА, ПРОКЛЕТА ГРАДИТЕЉКА
Ј. Р.



Пре тачно 580 година почели су радови на изградњи Смедерева. Једно од највећих
европских утврђења сазидано је за само две године

[Ometač]

У време кад је деспот Ђурађ Бранковић (1375–1456) ступио на престо, Србија није
имала ниједан већи град. Дотадашњи престони град Београд предат је Мађарима
одмах после смрти деспота Стефана Лазаревића, 1247. године, на основу једног
раније закљученог уговора.

Нови деспот знао је колика опасност прети његовој земљи од Турака. Очекујући
њихове нападе, он је хтео да их дочека колико-толико спреман, а за то му је била
потребна јака тврђава. Немајући другог излаза, Ђурађ и његови саветници одлучили
су да подигну сасвим нов град.

Избор је пао на Смедерево, дотле непознат градић на ушћу Језаве у Дунав. Било је
довољно политичких и војних разлога што је Смедерево изабрано за престоницу.
Пре свега, Ђурађ је рачунао да ће му, ако подигне град на Дунаву, на граници према
Мађарској, лакше доћи помоћ од хришћана у случају опасности. На другој страни,
деспот је Турке, од којих је добио одобрење за подизање смедеревског града,
убедио да ће овом тврђавом затворити Мађарима пут у долину Мораве.

То су били политички разлози који су деспота, веома способног државника, навели
да нови град подигне на Дунаву. Војни разлози такође су говорили у прилог
Смедереву – град са две стране заштићен водом могао би лакше да се брани.

[Ometač]

Тежак намет за народ

Времена су била тешка. Неверни Турци с једне, а Мађари с друге стране могли су
сваког часа да нападну Србију. Стога је требало журити и искористити привремено
затишје. Тако је дошло до грађевинског подухвата јединственог у историји српског
народа. Овај огромни утврђени град, један од највећих у Европи, сазидан је у
нечувено кратком времену – за само две године!

Деспот је сматран за веома богатог владара. Он је то доиста и био. Али више него о
новцу, радило се о радној снази и грађевинском материјалу. Материјал је нађен у
земљи, а хиљаде људи прионуле су на посао и подигле град који још сведочи о
њиховој пожртвованости и способности, као и о ваљаном устројству тадашње српске
државе.

Зидањем Смедерева народ је био тешко погођен. Заједно с кулуком, њега су
притисли и високи намети за подизање једног тако великог града. Мало ко је веровао
да стари деспот, притиснут тешким приликама, захтева толике жртве, па је узрок
невоља тражен на другој страни. Тако је дошло до веровања да је за све недаће
крива његова супруга, деспотица Јерина.

Она је била Гркиња, а њен брат Тома Кантакузен војсковођа у Ђурђевој служби. Кад
се приступило зидању тврђаве, обављао је и дужност главног надзорника радова. То
је у народу још више учврстило уверење да се град не подиже зато што је преко
потребан, него зато што то жели проклета Јерина, како су је они прозвали.

[Ometač]

Недостижна брзина градње

С припремним радовима и довлачењем грађе почело се 1428, а зидање је започето у
пролеће идуће године. Већ 1430. године, пре краја грађевинске сезоне, град је био
довршен. Другим речима, заједно с припремама, зидање града трајало је само две
године.

Ова џиновска грађевина имала је 170.000 кубних метара зидова. Ако се рачуна да је
за две године било 340 радних дана, сваког дана подизано је просечно 500 кубних
метара зидова! За сваки дан морао је да буде припремљен и сав материјал: пренет
камен, често издалека, направљен малтер, испечена цигла, ископани темељи и
постављене скеле. Просечно, сваког дана зидан је бедем висок пет, широк четири и
дугачак двадесет пет метара.

То је и за данашње појмове веома велика брзина, а пре скоро шест векова, кад су
неимари имали једино ручни алат, а грађевински материјал се довлачио само на
воловским колима, то је била просто недостижна брзина грађења.

Камен је био велика тешкоћа коју су деспотови неимари морали да реше. Пошто у
непосредној близини Смедерева нема камених мајдана, а радови нису смели да
чекају, употребљаван је материјал који је био у близини. Доста већ обрађеног камена
узето је из рушевина неких оближњих римских градића, али то није било довољно за
овако велику грађевину. Стога је камен довлачен из веома удаљених мајдана од
којих се најближи налазио код Велике Плане.

Како је пренета ова огромна количина камена? Осим колима, како се то наводи у
народној песми, предање вели да су људи и жене, сврстани у редове дуге неколико
километара, додавали једни другима камен по камен. На исти начин је, како се
прича, и Јерини преношен свеж хлеб из Смедерева на Авалу, док је тамо боравила.