Готово је сигурно да нема особе која, бар једном у животу, није пожелела да сазна
шта се крије у глави другог човека. Какве мисли се ту роје, шта смера и крије особа с
којом је суочен лицем у лице? Некада такво сазнање може да буде од пресудног
животног значаја, некада тек задовољење пуке радозналости или обична забава.
Ма шта да је повод, тешко је проникнути у туђе мисли. То могу само ретки, такозвани
„читачи мисли”. То су људи који постављањем питања непознатој особи успеју да
сазнају све што их занима, од тога колико има сати на часовнику који су они кришом
подесили на одређено време, до тога лажу ли или не. Присуствовати њиховом
„читању” на некој представи или учествовати у њој својеврстан је доживљај. Као да
нису обични смртници од крви и меса, као да имају посебну надареност да „виде”
туђе мисли или да користе магију и опсенарство, на чудесно једноставан и лак начин
откривају неизречене мисли.
Ипак, њихово „читање мисли” нема никакве везе с недокучивим способностима,
магијом или опсенарством.
- То је умеће засновано на изучавању психологије и добром запажању. Дакле,
својеврсна је научна вештина, и као таква, може да се научи - кажу научници. - Ко
год жели може то да савлада.
Учење и запажање
Кратко научно објашњење које разгрће велове мистерије, заиста делује охрабрујуће и
даје наду да уопште није тешко проникнути у вештину читања мисли. Ипак, да ли је баш
тако? Јер, мало је правих, врхунских „читача” у свету?
Мада све изгледа лако и једноставно у раду ових стручњака, да би успешно савладали
читање мисли потребне су године учења и рада. Чак деведесет одсто вештине заснива
се на психологији, а изучити науку о законитостима и развитку душевног живота
човека, особеностима његових црта личности, понашања и проживљавања осећања и
није баш тако лако.
Преосталих десет одсто отпада на запажање покрета сваког дела тела, промене боје
гласа, брзине дисања, погледа очију. Иако и процентуално и биолошки то изгледа
безначајно, јер способност уочавања има сваки човек - дакле, развијена чула слуха и
вида - способност посматрања мора да буду изузетно изоштрена. Да би се
поједноставило, она може да се упореди са способношћу мајке која тачно зна шта се
догађа с њеном бебом. Довољно је да чује њен глас и да је види, па да закључи да
ли је беба гладна, уморна, има ли грчеве, да ли јој је хладно, или је мокра,
уплашена. На њену непогрешиву процену утичу само њој „видљиви” знаци - разлике
у јачини и боји гласа бебе која плаче, гримасе на дететовом лицу, покрети тела, али
и неки општи показатељи као што је време када је дете јело, када је пресвучено,
његово здравствено стање, темпетратура ваздуха.
Временом мајке престају да се ослањају на ту своју способност јер дете почиње
говором да изражава своја осећања и потребе, па и њена чула природно отупљују.
За „читача” мисли нема предаха. Он непрекидно мора да вежба свој ум - да добро
запажа титрај сваког мишића на лицу, готово неуочљив покрет тела, руку, ногу,
прстију, скретање погледа, трептање, промену гласа, али и да памти чиме је која
реакција била изазвана. А све те промене настају и нестају великом брзином, у
просеку највише за три секунде. Само се снажна осећања „обликују” нешто дуже и
најуочљивија су на лицу. Гнев се изражава стезањем усана, угибањем обрва,
подизањем горњег капка. Страх обележавају подигнути горњи очни капци, укочен
поглед, размакнуте обрве и раширене ноздрве.
А савладавање непознаница људске душе, које предочава психологија, и добро
увежбано уочавање свих појава који прате догађаје у глави, тек су основни услов
развијања поступка да би се некоме заиста и „завирило” у мисли и сазнало оно што
је неизречено.
Немо казивање
- У обичном разговору мало може да се сазна о саговорнику ако га само слушате а не
гледате - каже Реј Хјуман, професор психологије на америчком Универзитету у
Орегону.
- Изговорене речи казују мало. Израз лица, покрети тела, глас, поглед употпуњују
речи и откривају много више.
Због тога су чула „читача мисли” подједнако усмерена и на то „немо казивање” и
идеомоторичке реакције, несвесно покретање мишића на телу, као када се кожа
најежи због непријатног звука гребања по табли или кад вода у устима
неконтролисано потече док се гледа у кришке лимуна.То су начини који се најчешће
користе и најделотворнији су. Али, важну улогу игра и окружење и време у коме се
испитивање обавља. То су најчешће велике сале пуне публике, пролазне или
замрачене просторије у којима испитаник не може да се усредсреди и управља
својим покретима. И брзина којом се постављају питања не пружа му могућност да
премишља, па даје брзе, искрене одговоре.
Разговор с испитаником почиње упознавањем и једноставним питањима на која следе
кратки одговори са „да” и „не”. Њих није тешко поставити. Произлазе из јасно
видљивих особина испитаника. Гласе, рецимо: „Јесте ли мушко?”, упућено мушкарцу,
или: „У браку сте?” , особи с бурмом на руци. Ма како смешно и неважно звучала ова
питања, одговори на њих дају испитивачу основна обележја личности с којом
разговара и јединствен су путоказ који ће му касније бити мерило тачности будућих
одговора. Јер, несвесно, у тим кратким одговорима испољавају се идеомоторичке
реакције. Одговор „да” прати климање главе, благо увијање рамена, веселост у
гласу, подизање горњих очних капака, а одговор „не” вртење главе, скретање
погледа улево. Недоумица и нелагодност огледају се у стезању или вртењу прстију,
накашљавању, док узбуђење прати убрзано дисање, раширене очи. А „читач” помно
прати и памти и „гласни и неми говор” свог саговорника и полако придобија његово
поверење. А онда, на основу прикупљених сазнања о особеностима личности успева
да открије скривене мисли, жеље и тајне саговорника.
Али, открити неизречене мисли може се и другачије - уређајима. Магнетна резонанца
одавно се користи у медицинске сврхе и открива тајне од животне важности. Сви
делови мозга могу да буду снимљени, и на сваком од њих могуће је видети да ли се
нешто догодило.
Томограф може да забележи готово сваку промену у раду мозга, па и лаж. Користе га
амерички психијатри и психолози с Универзитетске клинике у Пенсилванији.
Магнетни сигнали уређаја осетљиви су на кисеоник. Иако он с гвожђем у крвотоку
чини хемоглобин, уређај га забележи само када је његова присутност појачана и крв
богатија молекулима хемоглобина, а то настаје повећањем рада мозга, дакле,
приликом изговарања лажи.
На јапанским клиникама користе се посебни уређаји с магнетним сигналима који не
служе само за испитивање центра за вид, већ и да открију шта пацијент гледа. Да би
„препознали” и обликовали посматрани предмет потребно им је само 15 милисекунди.
И стручњаци Насе имају разне електронске уређаје који ишчитавају „неми говор”.
Иако о њима нерадо причају, откривају тек да су у питању уређаји који, уз помоћ
електрода, одгонетају нервне сигнале у устима претварајући их у речи.
Судећи по свему, ако се сви буду бавили изучавањем „читања мисли” и ако
стручњаци усмере своје изуме на ишчитавање могза, скривене мисли нико више неће
моћи да има. Ипак, иако изгледа да и човек и уређај могу да завире у свачију главу и
сазнају шта се у њој крије, научници тврде да људски мозак то никада неће
дозволити. Још недовољно испитан, крије у себи савршенство које надмашује и
вештину „читача мисли” и сваког уређаја.