Канцеларијска кафа
Бранислав Нушић
(Објављено у „Политици” 1909)
У нас има три квалитета кафе: прво домаћа кафа, друго кафанска кафа, и треће
канцеларијска кафа.
Иако смо ми мужеви дужни увек да хвалимо домаћу кафу, ипак знамо да су оне
друге две боље и претпостављамо их домаћој. То је онако исто као кад се муж
врати с пута о коме не би смео положити рачуна жени, па лежући у кревет
узвикује: „Бадава, ништа слађе од своје кућице и од свога кревета!”
Тако ми хвалимо и домаћу кафу, то јест ону што нам жена скува.
- Три у кафани да попијем, па ми није слатка као једна твоја - рекао сам ја већ
толико пута досад жени, зато да бих после двадесет минута још са кафанског
прага викнуо:
- Једну кајмаклију!
Али је надасве канцеларијска кафа. Ви већ сви знате за тај лепи српски народни
обичај да се у државним надлештвима по цео дан пије кафа и пуши турски.
Било их је министара или начелника, оних што су се на Западу навикли на меланж,
који су покушавали да војују против овог народног обичаја, али нису успели.
Чим су забранили кафу, осетили су огроман застој у раду. Просто се зауставио
цео државни точак. Бадава строге наредбе, бадава инспекције, бадава што старији
груне изненада у канцеларију млађега да види да ли ради. Сви раде, а државни
точак опет стоји.
- Ама, господине секретаре, ја сам вам од јутрос дао седамнаест предмета за рад
а ви сте до подне свршили једва један, и то... - примећује строго начелник.
- Па јесте! - одговара скромно секретар.
- Ја не знам шта вам је од неког доба?
- Право да вам кажем, господине начелниче, откако сте забранили кафу и цигару
у канцеларији, не умем да радим. Не умем просто да концептирам.
- То значи и сви остали?
- Сви. Ено их писари, сваки час излазе у чекаоницу да пуше, а практиканти и не
избијају из нужника.