Samozvani učitelji
Mislim da na polju duhovnosti ne postoji ništa što već nije otkriveno, ali ima i te
kako puno za upropastiti.
Lepo je kada čovek pomogne sebi, a još je lepše kada to znanje poželi da podeli
sa drugima. Primećujem da je problem u tome što svoja ''otkrića'' pripisuju samo
sebi. Pod ''otkrio sam'' podrazumeva se zapravo ''čuo sam'' ili ''pročitao'', a da se
pri tome ne pominje ličnost čiju smo knjigu pročitali ili govor čuli.
Nezahvalno? Neodgovorno?
Razlog ovakvog delovanja je, naravno, napumpani ego. Čim napravimo ma i malešni
pomak u radu na sebi, ego hoće da eksplodira od ponosa. Brže, bolje se hvalimo
svima oko sebe, pišemo knjige, održavamo seminare. Hvatamo se u koštac sa nečim
što nam nije baš sasvim poznato i preuzimamo odgovornost koju nismo sposobni da
ponesemo.
Umesto da u miru nastavimo da pomažemo sebi.
I da je to što ne pomažemo sebi jedina greška, ne bih ja o tome ni pisala.
O tome koliko je loše da slepac vodi slepca, razumnim ljudima valjda ne treba ni
pričati, ali svi smo mi skloni greškama ponekad. Sva ta obećanja da ćemo se osećati
bolje, da ćemo se izlečiti ili da se nikada nećemo razboleti, da ćemo biti srećni, uspešni,
pa i bogati; sve to deluje jako zavodljivo na naš um.
Savet:
Pitajte samoproglašenog učitelja, kako je i od koga naučio to što zna. Pohvalite ga za
uspeh koji je postigao i zahvalite mu na informacijama. To je sve što od njega možete
dobiti.
Ako mislite da bi to učenje moglo i vama da pomogne, potražite ga na izvoru.
Na izvoru su tradicije koje traju hiljadama godina. Traju ne zahvaljujući nekakvom čudu,
već zato što učenici uče od učitelja, a sami postaju učitelj tak kada njihovi učitelji
zaključe da su za tako nešto sposobni.
Odgovori sa citatom
Prvobitno napisano od slonce
