Историја Срба - занимљивости

[Ometač]

Деспот Стефан Лазаревић (1389—1427) проглашен је за свеца 500 година после своје
смрти 19. јула 1927. године.

Српска народна изрека Прошао као Јанко на Косову потиче од успомене на Другу битку
на Косову из 1448. када су Османлије тешко поразили угарског војсковођу Јаноша
Хуњадија (Сибињанин Јанко у народној традицији).

Први телефонски разговор у Београду, а и у Србији, обављен је 14. марта 1883.
године, само седам година након Беловог проналаска телефона.

[Ometač]

Краљ Милан Обреновић је наложио да се метак, који га је промашио у београдској
Саборној цркви током Илкиног атентата 1882, обложи рубинима и брилијантима и да
му се од тог зрна олова направи игла за крaвату.

У војску Кнежевине Србије шајкашка капа тј. шајкача уведена је 1870. и потом све до
краја 19. века било је силом потребно терати прост народ да скине фес и носи шајкачу.

Кукуруз је почео да се гаји у српским земљама током османске владавине тако да је
један од назива за ову житарицу у народу био "турско жито".

[Ometač]

У периоду од обнове Пећке патријаршије 1557. до 1587. за патријархе су бирани
рођаци османског великог везира Мехмед-паше Соколовића и то овим редом: Макарије
(1557—1574), Антоније (1574—1575) и Герасим (1575—1587).

Љубомир Ковачевић, чувени српски историчар, био је једини српски министар чији је
син погинуо у Балканским ратовима. У складу са овом чињеницом парадоксално звучи
оптужба романтичарских и неоромантичарских историчара о издаји српског народа
коју Ковачевићу приписују.

У средњем веку су у Котору и Дубровнику глагољицу називали "ћурилица", а ћирилицу
"српским писмом".

[Ometač]

Према одредбама Рударског законика деспота Стефана Лазаревића (1389—1427) удатим
женама било забрањено да продају хлеб, со и воће. Ове делатности су биле
резервисане само за удовице које су се на тај начин издржавале.

Новац српског краља Стефана Радослава (1228—1234) највероватније је кован у Солуну,
престоници његовог таста Теодора I Анђела, епирског деспота и солунског цара.

Кнез Михаило Обреновић је за Вукову збирку народних приповедака записао бајку Чардак ни на
небу ни на земљи онако како ју је слушао од својих дадиља.

[Ometač]

Фудбалска репрезентација Југославије је на Прво светско првенство у фудбалу које
је било одржано у Уругвају 1930. године путовала поштанским бродом пуних 18 дана.

Исидора Секулић, српска књижевница, према Дејану Медаковићу, одбила је да
потпише Апел српском народу (документ из августа 1941. године којим је српска
елита требало да подржи колаборационистичку владу) са образложењем да је у
питању политички документ и да она, пошто жене у Србији немају политичка права,
не може да потпише документ политичке садржине.

У Београду је 1929. године живело 126.315 мушкараца према 99.755 жена. Ова
разлика била је посебно изразита у Топчидеру где је на 4.987 мушкараца долазила
671 жена. Ово се тумачи чињеницом да је добар део становништва долазио у Београд
на рад док породице нису водили са собом што је била битна карактеристика
београдксе демографије између два светска рата.

[Ometač]

Мелит из Сарда први је забележени хришћански ходочасник у Свету земљу иако је
пракса посећивања места живота и страдања Исуса Христа сигурно постојала и раније.
Мелит je Палестину посетио 160. године а касније је пракса ходочашћа постала широко
прихваћени модел исправног хришћанског понашања. Једна од најзнаменитијих
ходочасница из раног периода историје Цркве била је света Јелена, мајка цара
Константина Великог, за коју се у традицији везује проналажење Часног крста, једне
од најзначајнијих хришћанских реликвија. Интересантно је напоменути да иако широко
прихваћена и охрабривана пракса обиласка Свете земље никада није у хришћанству
доктринарно уобличена, попут доктрина које у исламу регулишу обилажење
муслиманских светих места Меке и Медине.

[Ometač]

Вук Стефановић Караџић је у толикој мери инсистирао да у Српски рјечник уђу само
оне речи присутне у живом народном говору да у њега није унео реч предговор којом
је насловио увод у дело али ни реч рјечник како је цело дело насловљено.

[Sandokan]

"Zanimljiva istorija Srbije" od ponedeljka u "Blicu"

| 22. 10. 2011. - 11:34h | Komentara: 0

Novi veliki serijal “Zanimljiva istorija Srbije” kreće od ponedeljka u "Blicu". Svakoga dana čitaćete o istinama, zabludama i nepoznatim činjenicama iz naše prošlosti. Da li su se Srbi doselili na Balkan u 7. veku ili su oni najstariji evropski narod? Da li su Srbi zaista krivi za izbijanje Prvog svetskog rata? Koliko volimo vođe i koliko bi nas bilo da nije bilo ratova? Ovo su samo su neka od pitanja kojima ćemo se baviti u ovoj seriji.
Istoričarka Dubravka Stojanović

Za neke ideje o položaju i ulozi Srba kroz istoriju mnogi krive udžebnike.



- Ono što je prisutno u školskim udžbenicima je mitska matrica u kojoj se prenose mitske ideje poput one da nema vaskrsenja pre smrti. Ili da su svi otišli zajedno u smrt, svesno se žrtvujući za otadžbinu. Na taj način se hvali ideja o kolektivnoj žrtvi i to u knjigama iz kojih deca uče istoriju - analizira za "Blic" istoričarka Dubravka Stojanović.

Ona kaže da pravljenje mitova nije karakteristično samo za naš narod.

- Gotovo svaki narod ima svoje mitove. Eto, na primer, na Blakanu svi imaju svoju veliku državu u srednjem veku, te je tako logično da svi vode poreklo i postoje još od srednjeg veka. I to zaista nije nešto neobično. Pitanje je samo na koji način politička elita tih zemalja, pa tako i naše, koristi takva verovanja svog naroda - objašnjava istoričarka Stojanović.

Ona ističe da svi žele da veruju da su bolji nego što jesu.
- To je kao da verujete u “zlatno doba” i nadate se da će ponovo biti tako - navodi Dubravka Stojanović.

Srbi su u srednjem veku jeli zlatnim viljuškama
Srednjovekvni grad Maglič

U srpskoj javnosti se tokom 20. veka učvrstilo uverenje da je srednjovekvna Srbija bila mnogo civilizovanija i bogatija od savremenih zapadnih država.

Kao važan argument u prilog tome spominjan je istorijski susret između velikog župana Stefana Nemanje i cara Fridriha Barbarose u Nišu 1189. godine.
Tada je vladar Svetog Rimskog Carstva navodno jeo rukama, dok je njegov srpski sagovornik koristio zlatnu viljušku.


O ovom susretu se, međutim, pouzdano zna samo da se dogodio, a viljuške su u danasnjem obliku stigle u Evropu tek u 16. veku.

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/284...deljka-u-Blicu

Naslov me obradovao, al kad Dubravku videh hvala, ali ne hvala ....

[Sarmica]

http://www.4shared.com/document/5HtP...a_Istorija.htm

[paculjkica]

НАЈБОЉИ СВЕТСКИ ИСТОРИЧАРИ: Шта су други писали о античким Србима

http://srbin.info/2013/12/11/najbolj...tickim-srbima/

[paculjkica]

Hrvatski istoričar Jakovina: Da Srbi nisu 1918. spasili Hrvate, Hrvatska danas ne bi postojala!


http://web-tribune.com/spektar/hrvat...stojala-video#

[paculjkica]

НАУЧНИЦИ ЗАПРЕПАШЋЕНИ: У Винчи имали централно грејање и уређене градске улице

Наше наивне претпоставке да стално напредујемо, често демантују свакодневни догађаји, али и научници који нас враћају у прошлост. Овога пута крећемо у легендарну Винчу, београдско приградско место где је рођена истоимена култура по којој смо познати у свету.

Саговорник нам је кустос Драган Јанковић, археолог који са много љубави прича о својим Винчанцима који су постојали на овом простору у доба неолита, пре више од седам хиљада година. Када га пажљиво слушамо, чини се да смо у многим својим навикама знатно лошији од њих…

КУЋЕ И КОМФОР

- Остаци кућа које ископавамо на налазишту показују да су у неолиту људи имали врло високу културу становања – каже Јанковић.

- То поткрепљујемо остацима кућа које су имале површину од 20 до 80 квадратних метара, имале су од две до пет соба, а на зидовима термоизолацију. Малтерисане су смесом од лесног блата и плеве. То је данас „хит материјал“ у градњи ексклузивних кућа. Тако се испоставља да су Винчанци пре толико много миленијума користили материјал којим се данас граде најскупље куће.

Житељи овог насеља су на кућном поду имали дрвене греде, између којих су, опет, наносили слој блата и плеве, а завршно, изнад њега стављали су слој глине коју би додатно углачали. Тако би добијали исполиране патосе које су лако одржавали.
- У кућама прављеним у доба од 5.300. до 4.300. године пре нове ере нисмо налазили огњишта, што значи да су они још у то време имали затворене пећи – додаје Јанковић све невероватније податке. – У свакој кући смо пронашли по једну пећ, а у некима чак и у свакој соби по једну, што говори да им нису служиле само за спремање хране, већ и за грејање.

Куће су прављене у низовима, стварајући својеврсне улице, и све су имале исту оријентацију, од североистока ка југозападу. Занимљиво је да су између њих постојали само уски пролази, широки око 1,5 метара, односно да куће нису имале окућнице, нити дворишта.

Ова чињеница, уз друге детаље указује на то да је Винча у неолиту била прво градско насеље. Њени житељи бавили су се и трговином. Остају нам питања која Јанковић ниже једно за другим: зашто су људи у неолиту имали вишу културу становања него у нека каснија времена, па чак и у средњем веку, иако су живели хиљадама година раније?
- То је за многе збуњујућа чињеница. Зашто је дошло до толиког пада код каснијих култура – пита се наш саговорник и нуди одговор.

- Објашњење је да током целог неолита није било већих сукоба, односно ратова, и да је цео тај период познат по најдужем трајању мира у историји људске цивилизације. То је доба од 6.500 до 4.300 године пре нове ере. Око 2.000 година није било рата!

Археолози ово поткрепљују чињеницом да су сва насеља из тог времена грађена на отвореним просторима, без икаквих озбиљнијих одбрамбених фортификација. Такође, током археолошких ископавања нису наишли ни на какве остатке оружја.
- У средњем веку, пет хиљада година касније, када гради кућу, човек првенствено размишља о заштити. Он је све подређивао одбрани од евентуалног агресора. А у неолиту, он је првенствено размишљао о комфору.
Говорећи о винчанској култури, не причамо само о овом јединственом насељу, као и насељима која су се простирала на значајном делу површине данашње Србије, већ и о једном сасвим нестварном времену, које многима није познато, а још мање им је јасно.
- Управо то време велики римски песник Овидије назвао је „златним веком људског рода“ – подсећа Јанковић. – Просто је фантастично да је у Античко доба постојала свест о том, њима далеком времену. Винчанска култура постојала је миленијумима пре Овидија, а писаних трагова које би Римљани могли да користе – није било. Ипак, постојала је јасна свест о томе да је некада постојало такво време током којег људи нису војевали и међусобно се убијали.

ДУХОВНА КУЛТУРА

Прастари Винчанци су били врло развијена духовна цивилизација. Према мишљењу научника, имали су своју митологију, а на основу археолошких налаза не може да буде уочена било која врста доминације. Није било ни матријархата ни патријархата, односно није постојала институционална доминација једног пола.
- Људи из неолита су освојили све вредности којима савремена цивилизација тежи: животу без рата и без доминације! Зато прича о њима није само прича из далеке прошлости, већ и прича наше будућности.
Наш саговорник отворено закључује да „ми тек треба да усвојимо неке вредности које су они већ тада освојили“.
- Мени је то на неки начин „дирљиво“ – колико савремени човек уопште не прихвата чак ни могућност живота без рата и доминације. Тако нешто модерни човек сматра утопијом.
- Међутим, ако је једном нешто постојало, онда то није утопија – изричит је Јанковић.- То је нада да је могуће да нешто слично поново заживи.

Логично је да се запитамо зашто су људи у неолиту живели без ратних сукобљавања, а наш саговорник наводи више разлога за то. Винчанци су почели да се баве и пољопривредном производњом хране, па су ловишта престала да буду стратешки простор, односно више нису била ограничени природни ресурс кога треба бранити. Ко год да је хтео да се бави пољопривредном производњом, могао је да искрчи одређену површину и да од ње направи обрадиву. Постојали су неограничени природни ресурси, па није било потребе за борбом за превласт над њима.

- Појављују се вишкови хране и других производа, а они омогућавају развој трговине. Логика оног времена била је да онај човек преко брда, као и онај преко реке, није могући непријатељ, већ је потенцијални купац. И апсолутно је добродошао.
Дабоме да би било погрешно идеализовати то време, и тадашњег човека, али су у том и таквом друштву очигледно постојале неке вредности које су данас нама недокучиве.

- Јасно је да је и у то доба било насилних људи, јер је то у бити човека као врсте – објашњава научник.
- Међутим, у њиховом систему вредности насиље је било готово неприхватљиво и они су успевали да маргинализују све оне који би насиљем хтели да дођу до оног што им не припада. А погледајте наш данашњи систем. И данас је у нашем систему вредности насиље званично неприхватљиво, међутим нисам баш сигуран да је тако. Данас су ратови постали легитимно средство за остваривање циљева.

НОВО, ЛОШИЈЕ ДОБА
Шта се догодило са овом културом и шта ју је одагнало са историјске сцене? Једно ново доба које је уследило после неолита.
- Носиоци винчанске цивилизације су први у свету топили бакар. А он је, опет, био толико вредан и скупоцен, да се њиме искључиво трговало. Вичанци су га посматрали као трговци, а не као технолози. И тада су отворили Пандорину кутију. Простори на којима се налазе рудници бакра постају стратешки простори, а бакар огроман природни, али и стратешки ресурс. То је довело до потребе да се контролишу простори на којима се налазе рудници. Тако настају сукоби, али и померања, односно сеобе ондашњих племена.
Полако креће бакарно, а за њим и бронзано доба и на свету је све више оружја. Метал и његова масовна производња омогућавају стварање огромне количине оружја и оруђа.
А мучено човечанство схвата да су отимачина и рат много бржи начин зараде. И ето, тако остаде до дана данашњег… А стручњаци се ипак надају да ћемо једном да досегнемо до оних вредности винчанске културе које су једном давно постојале.
Благо вама…
Пре неколико година стручна група италијанских археолога посетила је налазиште у Винчи, и тада су дуго разговарали са Јанковићем. Размењена су многа стручна знања, па ипак једна реченица је остала урезана у памћење нашег саговорника.
- Замислите, Италијани, на чијем простору се налазе најважнији остаци старог Рима, људи чији археолози увек имају препуне руке посла, после посете нашем локалитету рекли су ми: „Благо вама, ви имате Винчу! Завидимо вам.“
СВЕТСКИ ПУТНИЦИ
Трговачки путеви наших предака из неолита данас изгледају невероватно. Наш Винчанац одлазио је до Карпата, тамо узимао обсидијен, вулканско стакло, који је веома оштар и који је, када се разлиста, био изузетно оштро сечиво. Са њиме је одлазио пешице низ Мораву до Егеја и доносио накит, чије остатке данас археолози ископавају на налазишту, баш као и предмете из Средње Европе.
- Са Авале су доносили цинабарит, који је продукт руде живе и од њега су добијали црвену боју којом су фарбали тканине. А таква боја била је у оно време изузетно драгоцена.
НЕОЛИТСКИ ОСТАЦИ
Винча није једино налазиште из доба неолита у Србији. У Београду и његовој околини „успомене“ на житеље из овог доба, око пет миленијума пре Христа, остале су „посејане“ на Калемегдану, Бањици, у околини Младеновца и у Барајеву. Археолог Адам Црнобрња лоцирао је изузетно налазиште у Стублинама код Обреновца, које је вредно посебне приче, а са друге обале Саве, оваквих места има и у околини Јакова.
- Наши преци из Винче су први топили бакар – додаје Јанковић. – То откриће говори да прва металуршка револуција није настала на Блиском истоку, како се донедавно мислило, већ управо на овом, нашем простору.
РАШИРЕНЕ РУКЕ
Фигурине које су током протеклих сто година ископане на налазишту у Винчи изузетне су због много разлога. Све оне приказују ликове са великим очима, што означава пажњу и бригу, а готово све имају раширене руке.
У доба када ратови нису постојали, раширене руке симболизовале су срдачност и добродошлицу према свима који би „ушли у видокруг“ наших Винчанаца.

ВАСИЋ, ХАЈД И „ЛЕЈДИ“
Милоје Васић је наш први школовани археолог који је титулу доктора ове науке стекао у Немачкој. Управо он је одлучио да у Винчи започне ископавања 1908. године, где је открио ово спектакуларно налазиште.
Васић упознаје Британца Чарлса Хајда, који почетком 20. века у Бирмингему води свој часопис и који у то време слови као велики поборник слободе штампе. Будући да је био добростојећи, заинтересовао се за Васићев рад и решио да му помогне финансијски како би могао да допре до београдског неолита.
Посредник у овом послу била је Кетрин Браун, Енглескиња која је словила као велики пријатељ Срба, па је остало предање да је једна од најлепших фигурина које је Васић ископао управо због ње понела име „Лејди“.

izvor

[Padalica]

Veruje se da je ovo najstarija fotografija srpske vojske. Na njoj su pripadnici srpske konjice sa komandantom Kostom Vučevićem 1854. godine

[Padalica]

Naši neobični saveznici
Da li ste znali da su se na Solunskom frontu, u okviru francuskih snaga, borili i odredi vojnika iz VIjetnama?!

[Padalica]

Šta je kralj Milan rekao Rusima kad su hteli Bugarima da daju Niš



Počelo je srpskim ustankom u Hercegovini, a moglo je da se završi sa Nišom u bugarskim rukama. Tako su, barem Rusi i velikobugari hteli da bude. Srećom, umešala se Austrija, umešala se Nemačka, a umešao se i Milan Obrenović rečenicom koja je zlatnim slovima upisana u srpsku istoriju i to zaslugom Stevana Sremca
Bilo je leto 1875. godine, početak jula, kada je Hercegovinom odjeknula moćna nevesinjska puška, pre nego što se proširila na Bosnu, i uzdrmala sultanov tron u Carigradu.
Događaji su se potom nizali kao na traci: Srbija i Crna Gora ulaze u rat protiv Otomanskog carstva da bi pomogli braći preko Drine, potom Rusija ulazi u rat i oslobađa Bugarsku te primorava Osmanlije da u predgrađu Istanbula potpišu Sanstefanski sporazum i stvore Veliku Bugarsku. Austrija i Nemačka staju na stranu Srbije i primoravaju Rusiju i Tursku na Berlinski kongres.
Zašto su Austrija i Nemačka stali na našu stranu, i zašto protiv Rusije?
Zar nam Rusi nisu večito bili braća i prijatelji?
Zar će nas Germani braniti od braće Slovena?
Idemo redom. Prvo, ni Beč ni Berlin nisu stali na stranu Beograda iz ljubavi, jer tako nešto ne postoji u geopolitici; samo naivni ljudi misle da se spoljna politika vodi srcem: naprotiv, vodi se mozgom. Stali su na našu stranu jer nisu želeli da Rusija ima tako moćnog agenta na Balkanu, što bi Velika Bugarska svakako bila.


Rusija je pre San Stefana planirala da Velikoj Bugarskoj da nezamislivo veliku teritoriju: današnja Bugarska, plus Niš, Pirot, Vranje, Prištinu, Prizren, Povardarje, Ohrid, grčku Makedoniju, grčku Trakiju, i tako dalje… U pitanju je teritorija Bugarske egzarhije, pravoslavne crkve otcepljene od Carigradske patrijaršije pod sultanovim patronatom, i debelo proširene zahvaljujući obmanama lokalnog stanovništva u Makedoniji i istočnoj Srbiji te nameštenim plebiscitima.
Bio je to združeni rusko-bugarski plan, koji je predstavljao veliki šok za rusofilski nastrojene Srbe koji su to prestali da budu kada se pročulo šta se dešava. Iznenadni i snažni talas rusofobije je preplavio osvešćenu i iz slovenskog sna probuđenu Srbiju, koja je sve do tog trenutka bila ubeđena u bratstvo i jedinstvo sa tronom u Sankt Peterburgu (setite se samo sna Svetog Petra Cetinjskog o obnovljenom Dušanovom carstvu na čijem je tronu trebalo da sedi upravo ruski imperator).
Knez (od 1882. kralj; uzgred budi rečeno, podigli smo se na nivo kraljevine zahvaljujući dogovoru sa Austro-ugarskom da nećemo tolerisati podrivanje njihovog ustavnog poretka) Milan će se ubrzo okrenuti Srednjoj Evropi što se tiče spoljne politike (naša ekonomija je i tada, kao i pre toga, kao i sada, vezana gotovo isključivo za centralnoevropski prostor), ne želeći više da robuje pogubnoj slovenskoj sentimentalnosti koja je od samog početka bila imperijalistički instrument najveće nacije u našoj lingvističkoj skupini.

Kuća u San Stefanu u kojoj su Rusi Bugarima dali pola Srbije. Foto: Wikimedia Commons/A. Fabbretti

Rusi su naravno morali znati da će nas ovo posvađati sa Bugarima sa kojima smo sve do tog trenutka sarađivali; možda su zato sa ovim i pokušali, iako je još uvek bila živa ideja o zajedničkoj državi koju je sa Bugarskim odborom u Bukureštu potpisao knez Mihailo Obrenović desetak godina ranije. Zavadi pa vladaj: isto ponašanje kao i ono bečkog dvora.
Bilo kako bilo, šta god bio rezon koji je stajao iza ovakvog ponašanja ruske vlade, zanimljiva je anegdota koja se desila kada se pročulo šta Rusija planira da da Bugarima a na uštrb Srbije.
Naš čuveni pisac Stevan Sremac ovako je opisao šta je uradio Milan Obrenović neposredno pre San Stefana. On je naime odveo ruskog konzula do Ćele-kule u Nišu (grada koji smo mi oslobodili) i rekao mu:

Ćele-kula u Nišu. Foto: Wikipedia/(WT-shared) Kulmalukko at wts wikivoyage

“Evo, ekselencijo! Kada Rusi načine još jednu ovakvu Ćele-kulu od srpskih glava, i ovu moju povrh njih metnu, tek tada će Bugari dobiti Niš!”
I uspelo je. Rusi su odustali od davanja Niša Bugarima, ali su im ipak dali Pirot i Vranje. Posle Berlinskog kongresa sva tri grada će završiti u našim rukama, a Bugari će ostati u potpunosti kratkih rukava. Valja ovde naglasiti i da se Rusija 1914. godine iskupila za ovaj greh (i sve ostale grehe učinjene nam u poslednjih 200 godina), mada je diskutabilno zbog čega je tačno ušla u Prvi svetski rat. Ipak, poklonu se u zube ne gleda.
Inače, ako neko ne zna (a iskreno se nadamo da takav ne postoji), Ćele-kulu podigao je Husid-paša od 952 lobanje srpskih junaka koji su poginuli junački u Bici na Čegru, u kojoj je veliki Stevan Sinđelić opalio u punu burad baruta i time izazvao smrt 16.000 Osmanlija i nešto malo preostalih Srba. Namera Otomana je bila da time zastraše Srbe. Efekat je bio potpuno obrnut.
Francuski putopisac Alfons de Lamartin zapisao je 1833. godine pri poseti ovom spomeniku: “Neka Srbi sačuvaju ovaj spomenik! On će naučiti njihovu decu koliko vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po kakvoj su je cenu platili njihovi očevi”.