Човек који је загадио планету

[Ometač]

Злочин без суда
ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ЗАГАДИО ПЛАНЕТУ
Горан Војиновић


Томас Миџли

Два изума једног човека имала су најпогубнији утицај на Земљину атмосферу. У
историји човечанства нико други није му по томе раван. А годинама је био слављен и
важио је за генијалног проналазача

[Ometač]

Почетком 20. века, кад је време аутомобила било у пуном налету, нова, бензином
покретана машина, почела је да досеже своје границе. Кад год би се повећала
компресија да би се добило на снази, долазило је до „лупања мотора”. Ипак, један
човек је закључио да кривац није био мотор, већ гориво. До тада се није знало да је
разарајућа бука последица повећања топлоте и притиска у мотору који су утицали да
се смеша ваздуха и горива сама пали, а не само онда кад свећице програмирано баце
варницу. Мотори би радили неправилно и често је долазило до оштећења. Снага
бензинског мотора није могла да се повећа, а искористљивост горива била је веома
ниска. То су биле неповољне вести за авионску и аутомобилску индустрију, нарочито
у светлу несташице горива која се очекивала по завршетку Првог светског рата.

Године 1921, после дугог низа неуспелих покушаја, промућурни амерички хемичар
Томас Миџли (на слици) пронашао је додатак, адитив за гориво, који је решио
питање лупања мотора и повећао искористљивост горива. И, мада је он постао
општеприхваћен у свету, оставио је црни траг на планети – у људским жртвама и
непоправљивој штети по природну околину.

[Ometač]

Од бутера до олова

У овај подухват Томас Миџли упустио се 1916. године кад је добио налог свог
послодавца, „Џенерал моторса”. Лупање је нарочито погађало авионску индустрију
где су снажне машине трошиле америчко гориво ниског квалитета. Већ извесно време
се знало да већа количина етил-алкохола, кад се дода бензину, спречава лупање.

Међутим, таква мешавина горива била је скупа, а није давала потребну снагу. Радећи
више година за истраживачки центар „Џенерал моторса”, Миџли је у својој
једноцилиндричној машини испробао све могуће супстанце на особине против
лупања. Пошто је испитао стотине, укључујући и невероватне кандидате као што су
камфор и истопљени бутер, Миџлијев шеф Чарлс Кетеринг присетио се да неки
црвени цветови могу да цветају и по снегу. Обојица су се запитала да ли то значи да
црвена боја омогућава веће упијање топлоте. Пошто при руци нису имали ниједну
црвену боју, у бензин су додали нешто јода који је љубичасте боје. На њихово
изненађење, он је готово сасвим утишао лупање. Нажалост, ни јод није могао да се
употреби пошто изазива корозију и скуп је, али овај исход био је охрабрујући.
Показао је да би то могла да буде и мала количина неке друге хемијске супстанце.
Међутим, кад су касније покушали с правом црвеном бојом, резултат је изостао.

[Ometač]

Тај неуспех није поколебао Миџлија. Био је уверен да изненадно сазнање ипак може
да га одведе на прави пут. На зид лабораторије окачио је периодну таблицу
елемената и кренуо у потрагу за једињењем жељених особина. Овај мукотрпни
поступак на крају се исплатио. Открио је адитиве различитих учинака, али већина
најбољих кандидата имала је неподношљив мирис. „Сумњам да би човечанство, чак и
кад би се удвостручила уштеда горива, могло да се помири с таквим смрадом”,
поверио се Миџли једном колеги из „Дипона”. Ипак, неколико њих остало је у игри.
Радило се о такозваним органометалима, течностима као што је и тетра-етил калај.

Лупање је готово сасвим нестало, а и њихов мирис могао је да се поднесе. Само је
још остало да се као метал испроба олово, кандидат који је много обећавао с
обзиром на изузетно ниску цену. Пошто су постојећа америчка нафтна поља била све
сиромашнија, а увозна нафта скупа, проналазак јефтиног адитива сигурно би донео
гомиле новца, велики профит.

Хемичари у Миџлијевој лабораторији припремили су 9. децембра 1921. године мању
количину тетра-етил олова (ТЕL), а затим је неколико капи убачено у мотор за
тестирање. Чак и мала количина ове јефтине течности сасвим је утишала лупање
машине. У ствари, олово је повећало температуру на којој се бензин пали, особину
горива која ће касније добити име октански број. Прича се да су тада Миџли и
његове колеге заиграли од среће.

[Ometač]

Узалудна упозорења

Али, олово има једну велику ману – нагомилава се у људским костима, крви, мозгу и
оставља штетне последице. Тровање оловом познато је од давнина, као и његове
пропратне појаве у виду грчева, халуцинација, напада, слепила, отказивања бубрега,
оштећења мозга, коме, па и смрти. Још горе је што, најчешће, до тровања долази
споро, па се ни последице тровања не испољавају одмах. Тровање оловом је
постепено, подмукло, а нека новија истраживања чак га доводе у везу с повећањем
криминала и смањењем интелигенције. И док је током 1922. године Томас Миџли
усавршавао свој ТЕL, свет изван САД је покушавао да се што пре отараси олова. Исте
године Лига народа (некадашње Уједињене нације) препоручила је да се боја с
оловом забрани за употребу у кућама. Мада су се све европске земље сложиле, САД
су одбиле предлог (звучи познато). Миџли је примио много писама угледних
научника из света који су покушавали да га одврате од даљег рада на том „грозном и
злом отрову”, тетра-етил олову. Према прорачунима, сваки галон (око четири литра)
оловног бензина ослободио би приликом сагоревања око четири грама олово-
оксида. Он би се све више нагомилавао дуж путева, тунела, па и у ваздуху. Али, сва
упозорења остала су узалудна.

[Ometač]

Пјер Дипон, председник „Џенерал моторса”, показао је да у његовом предузећу
(наводно) постоји свест о опасности од ТЕL, описујући га као „течност сладуњавог
мириса која је веома отровна ако се упија кроз кожу и скоро тренутно изазива
тровање оловом”. У децембру 1922. године Удружење америчких хирурга упутило је
„Џенерал моторсу” писмо исказујући забринутост да би олово могло да затрује
природу и постане претња по људско здравље. Одговор је стигао од Миџлија који се
припремао за зимовање у Мајамију где је требало „да удахне мало свежег ваздуха”, у
ствари да се излечи од благог тровања оловом. „Питању ТЕL загађења посвећена је
велика пажња”, написао је, „али, за сада нема расположивих података.” „Поред тога”,
додао је, „у некој уобичајеној улици биће вероватно тако мало олова да уопште неће
моћи да се открије.”

„Кућа лептирова”

Да би произвео и продавао свој нови, невероватни адитив за побољшање рада
мотора – који је назван етил (у називу је намерно изостављено олово) – „Џенерал
моторс” се удружио са „Стандард ојлом” и „Дипоном”. На чело заједничког предузећа
„Етил гасолин корпорејшн” постављен је Чарлс Кетеринг, а Томас Миџли добио је
место потпредседника. Њихов производ појавио се у продаји 1923. године (седам
година после првих огледа). Потрошачи су показали занимање за њега, али права
навала настала је после чувене трке у Индијанаполису кад су прво, друго и треће
место заузели аутомобили који су користили етил гориво. После је све кренуло
глатко и Миџли је очекивао велику, милионску добит.

[Ometač]

Међутим, убрзо пошто су фабрике почеле да производе етил, и радници су почели да
осећају штетне последице олова. Жалили су се на помућење свести,
дезоријентацију, погрешно просуђивање, неправилан ход. Велико постројење у
Дипвотеру прозвано је „кућа лептирова” јер су се радницима често привиђали
инсекти. Све више радника посећивало је лекаре, болнице, а био је и смртних
случајева. „Етил корпорација” пожурила је да за све окриви саме жртве! Чарлс
Кетеринг је тврдио: „Поставили смо чуваре у хале и они су открили да радници
прскају једни друге и бацају течност на оне које сматрају кукавицама. Они не
схватају с чиме раде.” Онда је Надлештво за рударство обавило испитивање за
„Џенерал моторс”, под условом да предузеће задржи право да пре објављивања
резултата изнесе своје „примедбе, критике и одобрење” за све што се нађе. У
огледима су издувним гасовима оловног бензина излагане разне животиње и
показало се да су све прошле „без било какве врсте озледа”. Неки стручњаци узалуд
су ставили примедбу да је оглед безвредан јер су животиње изложене само
пролазној струји слабооловног гаса, а не и нагомиланом олову. Објашњавајући смрт
једног радника и неповратно растројство неких других у једној фабрици етила,
главни хемичар изјавио је репортерима: „Ови људи су вероватно полудели јер су
превише радили!” Али, за само неколико дана умрла су четири радника те фабрике, а
тридесет шест је оболело од неизлечивих неуролошких оштећења.

[Ometač]

У међувремену, потпредседник „Етила” Томас Миџли обратио се штампи. Док је по
својим рукама прскао етил и удисао његову пару, изјавио је окупљеним новинарима:
„Не преузимам никакав ризик, нити бих био у опасности да ово чиним сваки дан.”
Репортери су то пренели својим читаоцима и забринутост је поново спласнула. Ипак,
пошто је потрошња етила у САД расла из дан у дан, Удружење хирурга покренуло је
низ јавних истрага. За узврат, „Етил” је добровољно и привремено повукао свој
производ с тржишта. Откривени су детаљи о више од десет смртних случајева и на
стотине озледа који су могли да се повежу с етилом, али као и до тада сви ови
случајеви приписани су непажњи радника. Није нађен ниједан чврст доказ за
опасност по здравље, али чланови комитета ипак су се оградили опаском да је
истрага трајала кратко и да би требало наставити даља истраживања.

Јавност је овакав налаз протумачила управо онако како се и желело – као доказ да је
етил чист и он се ускоро поново нашао на пумпама. Сваке године његова употреба је
расла, да би 1963. године етил и друге врсте оловног горива били заступљени са 98
одсто у укупној испоруци горива у САД (избацујући хиљаде тона отровног метала
кроз издувне цеви милиона возила). Богати и моћни произвођачи оловног бензина
имали су и заштиту државе. У једном тренутку успешно су потиснули јединог
произвођача безоловног бензина који је тврдио да је његов производ
високооктански, а да у себи нема опасних једињења. У помоћ оловном бензину
притекла је Државна трговинска комисија која је потврдила да није штетан.

[Ometač]

Случајно откриће


Др Клер Петерсон

И све би вероватно остало тако да није било једног „луцкастог” геохемичара – Клера
Патерсона.

Крајем четрдесетих година прошлог века, тада тек дипломирани студент Клер
Патерсон испробавао је нове начине да се измери старост стена, с крајњим циљем да
се тачно утврди старост саме Земље. Његов поступак заснивао се на мерењу олова и
уранијумових изотопа у узорцима стена. Али, сваки узорак стене који је испитао био
је загађен са око двеста пута већим садржајем олова него што је очекивано. Збуњен,
Патерсон је направио лабораторију која није могла да се загади и тако је открио да
је извор олова била сама атмосфера, ваздух који је удисао. До 1953. године масеним
спектрографом направио је довољно проба незагађених узорака стена како би могао
да израчуна да је старост Земље око 4,55 милијарди година – вредност која важи и
данас. Тек кад је завршио тај основни задатак, Патерсон је усмерио пажњу на питање
огромног садржаја олова у атмосфери. Пошто је закључио да је аутомобилско гориво
било узрок загађења његових узорака, др Патерсон је објавио радове који су
упозоравали на свеопшту присутност отровног метала и његов вероватно штетан
утицај на здравље.

Како би доказао повећање количине олова у природи, Патерсон је предложио нов
начин који раније нико није користио – да се узимају узорци са санти леда на
Гренланду и да се направе пробе на садржај олова за сваки слој, односно годину.

[Ometač]

Оглед је успео. Резултати су показали да је до 1923. године (када је етил почео да се
користи), у атмосфери било врло мало олова – а онда је његов садржај почео
неумољиво да расте. Године 1965, кад је оглед изведен, олова је било око 1000 пута
више него пре појаве етила. Патерсон је упоредио и узорке костију човека с онима од
пре пола века и открио да се и у њима количина олова повећала стотинама пута.

Прича се да му је после тога „Етил корпорација” понудила уносан посао у замену за
нешто повољнији извештај, али да је др Патерсон то одбио. Онда су почели да га
избегавају, односно да га више не укључују у пројекте које је плаћала влада или
велика предузећа. Није био позван чак ни на саветовање Националног истраживачког
савета посвећеног атмосферском олову. „Етил корпорација” имала је јаке
заштитнике, укључујући Врховни суд правде, неке чланове Јавног сервиса за здравље
и моћни Амерички институт за нафту. И поред тога Клер Патерсон остао је
непопустљив, а пораст свести у научним круговима и јавности на крају му је донео
победу – 1970. године усвојен је „Акт о чистом ваздуху”, што је значило постепено
избацивање оловног бензина из употребе. „Етил” и „Дипон” повели су парницу
тврдећи да мора да се докаже „стварна штетност”, а не само „значајна опасност”, што
је продужило живот оловног бензина за још једну деценију. Али, од 1986. године
етил и његови сродници више се не продају у САД, а садржај олова у крви
Американаца од тада се смањио за 78 одсто.

[Ometač]

Фреони

Међутим, последице олова у ваздуху могу још дуго да нас погађају. Сматра се да је у
шездесет три године дугој историји етила око седам милиона тона сагорело кроз
бензин (односи се само на САД). А пошто се олово не распада, свака његова честица
која је прошла кроз издувну цев још се налази негде у ваздуху или је пала на тло или
у море. Ни загађење није сасвим престало. Многе земље још нису сасвим прешле на
безоловни бензин (нарочито у трећем свету, па и код нас), а неки оловни бензини
још се користе у авијацији.

Ипак, поједини историчари сматрају да је Миџлијево тетра-етил олово било
неизбежно зло, да је овај додатак убрзао напредак машина, економије и да је чак
допринео победи у Другом светском рату. Други се с тим не слажу, наводећи да је
његов допринос пренаглашен и да успех дугује лукавој реклами и обмањујућим
истраживањим а. Али, његове мане још су веће. Етил је затровао планету подмуклим
отровом, а праве последице његовог прошлог, садашњег и будућег зла сагледаваће
се годинама.

[Ometač]

Што се тиче Миџлија, отац оловног бензина наставио је своју славну каријеру у
„Џенерал моторсу”. Само седам година касније измислио је хлорофлуорокарбоне
(ЦФЦс), познате под трговачким именом фреони. Године 1930. Миџли је од
претпостављених добио налог да покуша да нађе јефтино, сигурно и неотровно
средство за хлађење које би било погодно за употребу у кућним уређајима. Наиме, у
намотајима фрижидера требало би да се налази гас који може лако да се претвори у
течност која брзо испарава. Она тако може да извлачи топлоту из хране и избацује је
на задњој страни фрижидера. У случају да то средство процури не би требало да је
штетно за људе и храну. Први расхладни уређаји користили су амонијак и сумпор-
диоксид, који нису били безопасни.

Миџли је опет окачио периодну таблицу у својој лабораторији, а успех је стигао
много брже – после само неколико дана. Била је то чаробна супстанца: није
изазивала корозију, није имала мирис, била је хемијски инертна и није постојала
опасност да се запали или да оштети људско здравље и загади храну. Да би показао
сигурност фреона, Томас Миџли је пред новинарима удисао гас и затим би дувао у
запаљену свећу, успевајући да је угаси.

Погодности новог расхладног средства утицале су да фреони поред фрижидера нађу
примену у клима-уређајима и разним спреј-боцама. Употребљавани су и за
прављење стиропора и других пластичних маса пенасте грађе. Нашли су употребу и
у гашењу ватре, растварачима за чишћење и многим производима који су имали
потребу за гасом који не гори.

[Ometač]

Погубна заоставштина



Тек с почетком ере шпијунских сателита почело је да се увиђа колико је фреон опасан
за озонски омотач Земље. Као резултат дејства Сунца на горње слојеве атмосфере, три
кисеоникова атома удружују се и стварају један молекул озона. Озон је од изузетне
важности за живот на Земљи пошто делује као кишобран и онемогућава опасне
ÑƒÐ»Ñ‚Ñ€Ð°Ñ™ÑƒÐ±Ð¸Ñ‡Ð°Ñ Ñ‚е зраке да допру до нас. Ови зраци могу да изазову рак коже и разне
генетске промене, да оштете очи, униште биљке. Ако би до тла продрло превише
ÑƒÐ»Ñ‚Ñ€Ð°Ñ™ÑƒÐ±Ð¸Ñ‡Ð°Ñ Ñ‚их зрака, живот на Земљи престао би да постоји.

[Ometač]

Суштина процеса је да Сунчева светлост разара и молекуле фреона у горњој
атмосфери и ослобађа се хлор, који онда разграђује молекуле озона. А сав фреон из
одбачених расхладних уређаја и многобројних боца са спрејом завршио је у горњем
слоју атмосфере. Тако је настала велика озонска рупа изнад Јужног пола (површине
десет милиона квадратних километара) и нешто мања изнад Северног пола.

Током живота Миџли је слављен и добио је много награда за свој рад, јер се
сматрало да је донео велику корист човечанству. Он сигурно није ни помишљао да ће
се касније све окренути наглавце и да ће на крају остати упамћен као човек који је
нанео више штете природи од било кога у људској историји. Овај потпуни обрт није
доживео. Током Другог светског рата, кад је имао педесет једну годину, оболео је од
парализе. Није могао да покреће ноге, па је измислио направу, систем ужади који је
требало да му помогне да устане из кревета. У новембру 1944. године током једне
ноћи заплео се у своју направу и она га је задавила. Тако је његов последњи изум
усмртио самог ствараоца. Неки у томе виде изразиту симболику – да је Миџлијев
највећи допринос свету управо његова животна прича. Она сведочи шта све може да
се догоди кад лабораторијски успеси постану део великог посла. Нажалост, ни
судбина Петерсона није много боља. Човек који је заиста задужио човечанство умро
је 1995. године без заслуженог признања, заборављен од свих.