Иво Андрић

[Bisernica]

Kad sudimo o ljudima, njihovim postupcima i karakterima, treba imati na umu da ljudi, iz raznih uzroka koji ne zavise od njih,
ne mogu svuda, uvek i o svemu govoriti istinu. Jedni je ne vide, drugi je vide naopako, što je isto ili još gore, a treći prosto
nemaju snage za taj podvig, jer to za tu vrstu ljudi i jeste podvig za koji je potreban izvestan minimum snage koji njima nije
dat. Tražiti od tih ljudi ne samo da ne greše svesno i otvoreno protiv istine nego i da je ne zaobilaze i ne prećutkuju, znači
tražiti od prosečno razvijenih ljudi da budu - atleti.

Andrić, Znakovi pored puta

[причалица]

Dobro je i prirodno sećati se prošlosti i misliti na budućnost, ali živeti ma i delimično u budućnosti ili prošlosti – nezdravo je, čak i opasno. To znači kočiti i potkradati svoj sadašnji život, ne spasavajući ništa od prošlosti i ne čineći ništa za budućnost. Glavnim delom svoga bića, najboljim snagama srca i razuma čovek treba da je uvek i ceo u sadašnjem trenutku, koji je jedini pravi i jedini mogući život koji živimo.

Ivo Andrić

[причалица]

Kad stanemo da od ljudi i događaja oko sebe očekujemo mnogo više nego što oni mogu da nam daju, to je početak nemira i nereda u našem životu, a često i znak bliskog pada.

Ivo Andrić

[причалица]

Neverovatno je kako malo znamo o sebi, svetu oko sebe i životu koji živimo. Tek velike i nenadane sreće ili teški udarci i veliki gubici kazuju nam da je život čovekov mnogo bogatiji i složeniji nego što slutimo, da je sve u njemu dvostruko i višestruko, dvoznačno i mnogoznačno, sve, od naslade i radosti do bola i propasti, od najmanje sitnice pa do samog postojanja kao takvog. Sve se tu menja i ponavlja: više puta se čovek rađa, naizmence raste i pada, ozdravlja i boluje; više puta mre i umire, i vaskrsava; i sve to što mu se događa gotovo uvek je nepredvidljivo i stoga naizgled puno protivrečnosti, teško shvatljivo i neobjašnjivo, a kraj mu se gubi u magli, ćutanju i zaboravu.

Ivo Andrić

[Vltava]

Gledam primorski predeo pred sobom; pola pod senkom sivih oblaka, a pola suncem obasjan, sa dva-tri manja broda koji izgledaju kao zaleđeni u mirnoj površini mora, a plove ka otvorenoj pučini. Obale su tamnozelene od šuma, samo su pri dnu, sasvim uz more, bele kao da su čipkom opervažene, jer je tu morska so izjela zelenilo i nazire se gola kamena okosnica brega. I to je sve.

Nije teško opisati ovaj predeo, bar ovako površno, ali je teško i nemoguće ma i približno kazati nešto o mislima koje se u ovom trenu vezuju za njega.

"Znakovi pored puta"

[Bisernica]

...jer ništa ljude ne veže tako kao zajednička i srećno preživljena nesreća.I oni su se osjećali čvrsto vezani sećanjem na tu minulu nevolju.
Zato oni tako vole te uspomene na najteži udarac koji ih je u životu zadesio, i nalaze u njima zadovoljstva koja su mladim nerazumljiva.
Njihova su sećanja neiscrpna a oni su u ponavljanju tih sećanja neumorni; dopunjavaju se u razgovoru i podsećaju; pogledaju samo jedan
drugom u te staračke oči sa sklerotičnom, požutjelom beonjačom i vide ono što mladi ne mogu ni da naslute; zanose se sopstvenim rečima;
tope svoje svakodnevne brige u sećanju na veće koje su davno i srećno prošle.


Andrić - Na Drini ćuprija

[Bisernica]

Sva iskušenja, sva ispaštanja i sve patnje u životu mogu se meriti

snagom i dužinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovo pravo

područje. Dan je samo bela hartija na kojoj se sve beleži i ispisuje,

a račun se plaća noću, na velikim, mračnim i vrelim poljima nesanice.

Ali tu se i sve rešava i briše, konačno i nepovratno. Svaka preboljena

patnja nestaje tu kao reka ponornica, ili sagori bez traga i spomena.

Ivo Andrić

[Vltava]

Ne ruši sve mostove


Ne ruši sve mostove možda ćeš se vratiti,
nisi ptica ni leptir obalom što leti,
kada nema mostova uzalud je čeznuti,
uzalud je shvatiti, uzalud je hteti.


Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.
Ostavi bar jedan most između srca i mene,
u samoći je lakše neshvaćeno shvatiti
mogle bi te nazad nagnati uspomene.

[причалица]

LETNJI DAN, sav u mreži jakog sunca i dubokih senki, prolazi brzo, kao najlepša igra, uz smeh, ciku i povike dece koja se kupaju. Vedro je na nebu i na moru, vedrina prožima sve što čovek samo pomisli i svaku reč koju izgovori. Vedre su i treperave i nežive stvari. Svemu znam ime i mesto i ničem ne tražim razlog ni opravdanje.

[причалица]

Ni u julskim danima Sarajevo nije bez svežine. Osvane vedro i sunčano jutro. Ali čim odani i sunce odskoči, pojave se nad Bakijama i oko Trebevića beli oblaci, guste bele, srebrnaste i sive mase. I ti oblaci, pošto porastu do neke mere, stoje tako povazdan, nepomični i teški iznad varoši, koja je u punom suncu, i sami obasjani suncem.
Dokoni ljudi po baščama i čardacima, pijući kafu i pušeći duhan, imaju stalno pred očima te oblake kao bele svilene carske čadore koji u njihovoj mašti izazivaju pojave i prizore nejasnih pohoda i ratovanja i slike čudne, neumerene sile i raskoši.

[причалица]

Biti čovek, rođen bez svoga znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke, svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati i svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.

[причалица]

Mali ljudi, koje mi zovemo 'deca', imaju svoje velike bolove i druge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost.

[причалица]

Izvedite čoveka iz balkanskih planina na more, i vi ste otvorili jedan opojan praznik sa radosnim svitanjem i neizvesnim sutonom. Želja za morem izgleda da se sakupljala i rasla kroz pokolenja, i njeno ostvarenje u jednoj, našoj, ličnosti žestoko je kao eksplozija.

Izlazak jednog plemena na more, to je početak njegove prave istorije, njegov ulazak u carstvo većih izgleda i boljih mogućnosti. Taj odlučni čas u istoriji vrste ponavlja se svaki put u istoriji pojedinca pri prvom dodiru sa morem, samo u drugom obliku i manjem obimu.

[причалица]

Ko uspe da pronikne tišinu i dozove je njenim pravim imenom, taj je postigao najviše što smrtan čovek može postići. Ona nije više za njega ni hladna ni nema, ni pusta ni strašna, nego mu služi i nalazi mu se u svakoj nevolji, kao onom junaku iz narodne pesme vila, koju on uhvati za kose i posestrimi i obaveže zauvek. Ko uspe da zagreje i oživi samoću, taj je osvojio svet.

[причалица]

VEO

Hladno zvezdano nebo,
zapenjeno more i severni vetar.

Sam ne znam pravo gde sam,
kuda bih, ni koga čekam
u ovoj noći.

Okrenut leđima pučini, sporo odmičem
sve dalje u kopno.

Ali kad god se okrenem, vidim:
tamo, ivicom mora,
vitka i bela žena ide.
I stanem i gledam kako
njen veo vetar nosi.
Ne brzo, ne visoko,
ali sve dalje od mene.

[причалица]

Svet je uvek podjednako "odvratan", i da bismo živeli u njemu, potrebna je uvek ista doza zanosa, snage i strpljivosti; samo što mi u mladosti nalazimo dovoljno svega toga u sebi i zato nam život izgleda lep i podnošljiv, a kad ostarimo i zanosa nestane, snaga izda i strpljivost nas napusti, svet nam izgleda onakav kakav jeste.

[paculjkica]

Dan je bio tako lep, svež i sunčan,
da bi se na njemu moglo, kao na vazdušnoj lađi otploviti daleko,
negde gdje je vreme isto tako lepo, ali trajno.

[paculjkica]

Jeste li kad mislili na priče koje niko ne zna, na događaje koji su zakopani,
najpre u ćutanju pa zatim u potpunom zaboravu? - Jer istina je da ljudi vole i žele da mnogo govore,
ali je izvesno da ponekad mogu i moraju da ćute.
Najlepše i najstrašnije stvari ipak nisu nikad kazane!

[salel]

Misli koje se vraćaju žele da žive :

Za sreću nam tako malo treba a opet baš to malo nam najčešće nedostaje

[paculjkica]