Млади дани Иве Андрића: Човек мора негде да се роди
Иван Лончар
Иако виђено и доживљено небројено пута, чудо се ипак понавља сваког дана, али
увек ново и увек другачије.
Јутро је, и један седмогодишњи дечак, тиши и уреднији од остале деце, полази у
школу. Његова густа, тамна коса се сјаји и беспрекорно је почешљана, на раздељак.
Испред приземне камене куће, с баштом у којој доцветавају руже, тетка Ана му
пажљиво намешта белу крагну кошуље, љубећи га у бледуњав образ:
- Сине Иво, не нагињи се преко ограде ћуприје и не гледај у Дрину да ти се не
заманта!
Одсутног погледа, малишан ћутке клима главом. Али, ускоро сасвим заборавља
теткино брижно упозорење: пред његовим широм отвореним очима указује се у
измаглици и тишини он, везиров мост, у својој задивљујућој величини, складу,
чврстини и лепоти, „као чудна арабеска на зеленој води међу тамним брдима”.
Приближава му се без даха, поново опчињен свиме што та величанствена грађевина
изазива у његовом телу, мислима и машти.
На средини моста дечак прилази огради „широкој свега три педља”. Срце му куца све
јаче. Не чује дозивање другова да пожури. Наслања се длановима на глатки камен и
надноси главу над омамљујући понор испод себе.
Занемео, полуотворених уста, загледа се у смарагдну воду која тајновито шуми и
пени се дубоко испод непокретних стопала. И опет осећа ону чудесну, чак пријатну
језу дуж кичме. Неколико тренутака касније чини му се да непомично стоје и река, и
њене обале, и околна брда, а да он језди на мосту као на палуби огромне лађе, све
брже и све заносније. Тргне се, схватајући да је то само слатка и опасна варка.
Потрчи за друговима. У то јесење јутро 1899. године његове увек чисте ципеле
звонко одјекују по древном камену ћуприје.