Сведочанство које је потресло Европу

[Ometač]

Сведочанство које је потресло Европу
Кроз пакао српског Армагедона
Бранко Богдановић


Ову фотографију ратне сирочади која тумара без игде икога снимио је сам др Арчибалд
Ð*ајс.

[Ometač]

У лето 1914. аустроугарске армије су, попут четири јахача Апокалипсе, провалиле
преко Дрине и Саве претварајући Србију у митски Армагедон. Током јуначког отпора
и након победе, у земљи су забележене стравичне сцене. Делови кроз које су
протутњале непријатељске дивизије, посебно Шабац, потпуно су разорени,
попаљени и опљачкани, масакриране су стотине недужних цивила, заробљеника и
рањеника, а на српске трупе је, мимо свих међународних споразума, дејствовано
муницијом са страховитим учинком. Но, Србија је на време схватила да медији имају
моћ да целом свету обзнане дивљаштво „заводљивих Аустријанаца и поносних и
дарежљивих Мађара” који су се, у најбољем маниру „бел епок”, дичили својом
културом, отменошћу и истанчаношћу. При томе, Београд је знао да прави циљ не
постиже сензационалистичка пропаганда него стручни и утемељени налази угледних
стручњака изнети на прави начин.

Тако је наш конзул у Лозани Никола Петовић ступио у везу с једним од најпознатијих
европских криминолога, професором и шефом лабораторије Лозанског универзитета
доктором Родолфом Арчибалдом Рајсом. Он је пристао да као независни стручњак, из
неутралне земље, допутује у Србију и изврши опсежна истраживања о почињеним
злочинима, те састави извештај који би се изнео светској јавности.

[Ometač]

Представа на коњу

Брижљиви Швајцарац је током септембра, октобра и новембра 1914. године обишао
све просторе обухваћене ратним дејствима. Разговарао је са стотинама очевидаца и
ратних заробљеника, обишао рањенике по болницама, проучио унакажена тела, те
пажљиво испитао заплењену муницију, чак је и лично испробавајући. Тако је настао
детаљан и стручан извештај обогаћен доказима који је деловао као најстрашнији
хорор. Примера ради, хиљаде цивилних жртава, рачунајући и децу млађу од годину
дана, избодено је ножевима и бајонетима или живо спаљено, одсецани су им носеви
и уши, копане очи, скидана кожа с леђа...

Рајс је забележио изјаву заробљеног инструктора 78. карловачког пука да су
најсуровије злочине починили војници мађарских пукова те „франковци” – Хрвати,
чланови србофобичне Странке права Јосипа Франка. Већина ових војника потицала
је из 42. загребачке, „вражије” дивизије генерала Стефана Саркотића, коју су чинили
25. домобрански пук Антона Маташића (подофицир 10. чете овог пука био је и Јосип
Броз), 26. пук Георга Петровића, 27. пук Алојза Петковића, те 28. домобрански пук
Јулиуса Симоновића.

[Ometač]

Извештај је садржавао тачан број жртава, с пуним именима и презименима, пореклом,
полом и годинама старости. Утврђено је да су цивиле масакрирали војници 6.
будимпештанског пука „Карола I, краља Румуније”, 26. пука „Шрајбер” из Естергома,
26. ландштурмског пука 104. загребачке бригаде, 28. осјечког домобранског пука,
37. мађарског пука „Надвојвода Јозеф” из Нађварада, 70. мађарско-хрватског пука
„Племенити фон Апел”, 78. осјечког пука „Герба”, 79. мађарско-хрватског пука „Гроф
Јелачић” из Оточца, као и 100. краковског пука „Фон Штајнберг”. Заробљене српске
војнике и рањенике без милости су убијали припадници 16. шлеско-моравског пука
„Фрајхер фон Гизл”, 27. домобранског пука из Сиска, 28. осјечког домобранског
пука, 37. мађарског пука и 94. чешког пука „Фрајхер фон Колер”.

Један заробљени војник 53. загребачког пука „Данкл”, који се налазио у саставу 36.
дивизије 5. армије, сведочио је како су аустријски војници подстицани да чине
злочине супротне свим међународним ратним правима. Непосредно пред покрет
према граници, наиме, официри су испред постројеног пука продефиловали са
унакаженим телом у аустријској униформи, натовареним на коња. При томе су
објашњавали како је жртва по националности Хрват а њено стање показује
„дивљаштво” српске војске.

[Ometač]

Нико од 3000 војника, међутим, није препознао тело везано за седло. Након почетка
офанзиве, побијен је код Јовановаца велики број рањених и заробљених српских
војника 13. и 14. пука II позива Тимочке дивизије. Забележено је да су редови 27.
домобранског пука из Сиска код Крупња револверима убијали рањене противнике;
поручник и војници 37. мађарског пука „Надвојвода Јозеф” сабљама, бајонетима и
ножевима побили су дванаест српских рањеника; код Крупња, припадници 78.
осјечког пука бајонетима су масакрирали два рањеника, а поручник 9. чете 3.
батаљона 28. осјечког домобранског пука Милер наредио је да се „докусуре” сви
заробљени српски рањеници „како не би имао муке с њиховим збрињавањем”.

Рајс није пропустио да забележи и племените поступке противника. Тако је капетан
Волфцетел из 94. чешког пука „Фрајхер фон Колер” захтевао да се помогне свим
рањеницима без обзира на то којој страни су припадали. Но, непосредно након
издавања наредбе, племенити официр убијен је с леђа, „пријатељским” хицем у врат.
Очито да његово понашање није било у духу наредби аустроугарске команде.

[Ometač]

Улога „вежбовног” метка


Доктор Рајс добио је 1926. године почасну официрску сабљу на којој је писало:
„Војнику правде и права, другу из Великог рата...”. Снимио „Политикин”
фоторепортер Аца Симић.

Као искусан форензичар, с посебним занимањем за балистику, Рајс је посветио
пажњу и употреби муниције забрањене Хашком конвенцијом. Током тромесечног
рада прикупио је непобитне доказе да су забрањени тип муниције користили војници
16. пука заједничке војске „Фон Гизл”, 26. карловачког домобранског пука, 27.
домобранског пука из Сиска, 28. осјечког домобранског пука, 28. пука заједничке
војске „Виктор Емануел III, краљ Италије”, 78. осјечког пука заједничке војске
„Герба”, мађарско-хрватског 78. пука заједничке војске „Румунски
престолонаследник Фердинанд” из Карловаца, и 100. пешадијског пука заједничке
војске „Фон Штајнберг” из Кракова. Аустријанци су, као и већина „великих сила”,
крајем 19. и почетком 20. века развили више врста пешадијске муниције посебне
намене. Сврставање у посебну категорију, те прописана правила о употреби, био је
провидни покушај „изврдавања” Хашке декларације.

[Ometač]

Империја је, наиме, 1893. године усвојила бојеви метак 8Ø50Р М1893. Ова муниција
била је у складу с међународним конвенцијама: имала је цилиндрично-овално зрно
од отврднутог олова, с пуном челичном кошуљицом. Стандардно паковање чинила је
картонска кутија са по два оквира М1890 капацитета пет метака. Но, класични метак
„није био погодан за мирнодопску стражарску службу, за увежбавање војника у
гађању, те није пружао могућност оцене одстојања и коректуре ватре. Ово је на
испресецаном и пошумљеном терену посебно отежавало правилно управљање
ватром митраљеских одељења”.

Тако су у бечкој „Фабрици хемијских препарата Виктора Алдера”, под невиним
називом „вежбовног” (Übungs) или „метка за упуцавање” (Einschusspatrone),
направљена два типа метка за оцену одстојања и реглажу ватре на даљинама од
1200 до 3500 метара. Старији, М1910, имао је облик стандардног бојевог метка, с
пуном челичном кошуљицом. Унутрашња грађа, међутим, подсећала је на малу
гранату: у средини зрна налазио се цилиндрични „контејнер” испуњен смешом црног
барута и алуминијумског праха. Доњи део спремишта био је затворен иницијалном
капслом а испод је била челична ударна игла. Кад би тане погодило циљ, ударна
игла упалила би капслу а ова пуњење у „контејнеру”.

[Ometač]

Зрно је експлодирало уз прасак и блесак, испуштајући беличаст дим. Ово би стрелцу
указивало на растојање до циља и место поготка, те омогућавало поправку или
груписање ватре. Новији, „реглажни” метак М1912, разликовао се по бакарисаној
кошуљици, упадљивом испупчењу („сисици”) на врху, те експлозивном пуњењу које
је чинила мешавина калијум-хлората и антимонсулфида (смеса која се налази и на
врху шибице). Ако би погодила живо биће, ова зрна су правила велике, нехумане
ране.

Осим ових мини-граната, Аустријанци су производили и „стражарске” метке
(Wachtpatrone) М1893 с дводелним, те М1913 с разрезаном кошуљицом и петоделним
језгром. Замисао је била да се зрно на 15 метара од уста цеви разлети на више
делова који, наводно, нису били смртоносни. Коначно, „за обуку војника”
пројектовани су „вежбовни” меци (Schützen и „Scheibenschusspatrone”) М1893 с
делимичном кошуљицом, те М1903 и М1908 са четвороделним језгром. Ова зрна
имала су учинак сличан зрнима стражарских патрона. При томе, потпуно је
занемарена чињеница да је учинак оловне парчади одговарао крупној сачми
испаљеној из ловачке пушке, те да су по конструкцији били копија правог „дум-дума”
а тиме и били забрањени међународним ратним правом!

[Ometač]

Разбијена слика

Рајс је током истраге установио да су у борбама код Јадра, Црне Баре, Парашнице и
на Церу аустријски војници дејствовали свим побројаним врстама специјалне
муниције, иначе забрањеним за гађање живих циљева. Др Сишев, лекар ваљевске
болнице „Петроградског словенског филантропског друштва”, извадио је 29.
септембра 1914. године делове зрна М1912 из ране редова Милана Савића. До више
сличних налаза дошао је и др Љубиша Вуловић, санитетски капетан IV коњичког пука
у 5. ваљевској резервној болници. Доктор Станоје Милошевић извадио је у Лешници
делове „стражарског” зрна М1913 из ране капетана III коњичког пука Миливоја
Јаковљевића.

Код многих заробљеника нађена су оригинална картонска паковања са експлозивним
мецима произведеним у аустријској државној фабрици „Велерсдорф”. Заробљеници
су изјављивали да су одабрани, „оштри” стрелци и подофицири добијали од два до
шест оквира с „реглажном” муницијом а реденици митраљеза „шварцлозе” пуњени су
наизменично распоређеним „реглажним”, М1912, и „обичним” мецима М1893.
Поручник Вице из 78. осјечког пука уверавао је своје борце да меци М1912 могу
истовремено да убију и два војника, те да праве далеко теже ране од „обичних” зрна.

[Ometač]

Поручник Перц из четвртог, бјеловарског батаљона 16. пука „Фон Гизл”, мимо свих
прописа препоручивао је потчињенима да експлозивним зрнима дејствују против
груписаних српских војника, али и – цивила! Но, најсуровији је био поручник Фишер
из 28. осјечког домобранског пука. Наређивао је да се Срби гађају разарајућим
зрнима јер су „дивљаци који касапе заробљенике”! При томе, хвалио се са 150
„специјално за Србе” припремљених револверских метака за свој службени револвер
8 мм „Раст и Гасер” М1898! Фишер је, наиме, врх сваког зрна ножем засецао у облику
крста, правећи тако праве „дум-дум” метке!

Након што је извештај предао српској влади, Рајс је одмах обавестио и страну
штампу, одржао на париској Сорбони неколико предавања о аустријским злочинима,
а у Лондону је на енглеском језику штампана богато документована књига „Аустро-
Хунгариан Атроцитиес”. Тако су, уз дивљење према првим победама српског оружја,
код међународне јавности пробуђене и све симпатије према пострадалом народу а
истовремено је разобличена права слика о „културној и хуманој” аустријској војсци.

[Ometač]

Добровољац, сведок победе

Но, изгледа да је и противник брзо учио, копирајући потезе српског прес-бироа и
владе. Обавештен о циљу мисије др Рајса, немачки цар Вилхелм II већ 7. септембра
1914. године упутио је срцепарајући телеграм Вудроу Вилсону, председнику тада
још неутралних Сједињених Америчких Држава. Цар је „са огорчењем утврдио” да је
код многих британских заробљеника нађена „дум-дум муниција, најстроже
забрањена Хашком конвенцијом”. При томе, на немачким пропагандним
фотографијама видело се да се радило о британским зрнима .303 Марк VII, која нису
изричито кршила конвенцију јер нису била експанзивног типа. Даље, кајзер је
„тужио” белгијске власти како „охрабрују” цивиле да пружају отпор немачким
трупама, нападајући „чак и болнице, пуцајући на рањенике, санитетско особље,
медицинске сестре и лекаре”. Но, суштина писма је у закључку, односно
превентивном правдању – „због неконвенционалних, герилских напада, немачка
војска ће бити приморана да предузме драконске казнене мере”. Не заборавимо да су
и Аустријанци покушали да злочине оправдају казненим мерама због наводних
напада српских „нерегуларних” комитских одреда и отпора становништва!

[Ometač]

Арчибалд Рајс потпуно се саживео са српским народом и наставио да прати отпор
упорно бележећи непријатељске злочине. Прошао је албанску голготу као српски
добровољац, био сведок победе и ослобођења и након рата настанио се у Београду.
Добро је позната његова љубав према Србима, несебична помоћ у развоју низа
установа, али и пророчанска порука тестамент „Чујте, Срби”, који је написао пре
тачно осам деценија.


ДУМ-ДУМ МУНИЦИЈА



Метак М 893

Хашка конвенција посебно се позабавила стрељачком муницијом због нехуманог и
разорног учинка такозваних „дум-дум” метака. Насупрот уобичајеном мишљењу, ово
нису били експлозивни меци.

[Ometač]

Британци су, наиме, 1889. године за нове, „малокалибарске”, брзометне пушке развили
метак .303 Марк I (7,7Ø56 мм) који је имао цилиндрично-овално зрно са оловним
језгром и пуном кошуљицом од легуре бакра и никла. Но, и након замене црног
бездимним барутом, зрна са заобљеним врхом нису имала задовољавајуће дејство на
циљу. Тако је 1897. године у индијском арсеналу Думдум (Бенгал, крај Калкуте),
започета производња зрна са огољеним врхом. Ово је омогућило да се након поготка у
циљ оловно језгро нагло прошири стварајући разорне ране.

Енглези су муницију из Думдума масовно користили 1897–1898. године у борбама око
Читала, у Пакистану, те током похода на северозападној индијској граници и у Судану.
Тако је „дум-дум” постао синоним за сву експандирајућу муницију која је на циљу
имала разорни учинак.

[Ometač]

Задовољни” учинком ових пројектила, Британци су и у арсеналима у Енглеској
започели огледе са зрнима са огољеним и/или шупљим врхом – тзв. Марк III, IV и V.
Управо је појава ових „нехуманих” пројектила утицала да се Хашком конвенцијом,
29. јула 1899, забрани употреба „муниције са зрнима која експандирају или се
деформишу”. Но, ово је довело само до својеврсне хипокризије; „поштујући”
међународно ратно право, Британци су 1903. године забранили употребу метака са
огољеним, шупљим врхом (укључујући и она из Думдума), али су седам година
касније направили шиљато зрно с пуном кошуљицом, Марк VII, код кога је предњи
део имао алуминијумски уметак. Олакшани пројектил, знатно веће брзине, због
поремећеног тежишта губио је стабилност и, након поготка у циљ, почињао да се
тумба.

Иако се није распадало или ширило, ново тане је стварало далеко теже ране од
озлоглашеног „дум-дума”! Осим тога, све веће силе освојиле су производњу
муниције „специјалне намене” (обележавајућа, трасирна, за паљење балона и
цепелина...) која је имала све особине забрањених метака али, наводно, није била
предвиђена за употребу против живе силе.