Sunčev sistem

[причалица]

Kameni meteoriti se dele u dve osnovne grupe: hondrite i ahondrite. Najveći broj meteorita spada u grupu hondrita i oni su nastali za vreme ili kratko nakon rođenja Sunca i ostali su nepromenjeni 4.56 milijardi godina te zato predstavljaju dokaze ranog razvoja sunčevog sistema. Smatra se da neki hondriti predstavljaju ostatke neke susedne zvezde koja je davno završila svoj život kao supernova. Ahondriti su imali hondritsku strukturu pre nego što im je ona promenjen usled zagrevanja i udara o tlo. Oni su znatno ređi od hondrita i neki vode poreklo od asteroida Veste (eukriti) pa čak postoje i uzorci za koje se veruje da potiču sa Marsa (SNC meteoriti).
Određen mali broj meteorita (Marcinsonov meteorit-Murchinson) koji su pronađeni sadrže, pored gvozđa, silicijuma i magnezijuma, i kiseonik, azot, vodonik, ugljenik pa i vodu tako da ovi meteoriti mogu biti uzročnici pojave okeana, atmosfere te stoga i života na Zemlji. Kako izgleda jedan kameni meteorit može se videti na slici. To je meteorit koji je pao u Meksiko blizu mesta Aljende (Allende) 8. februara 1969. godine. Ovaj meteorit je nastao tokom vremena postojanja solarne magline pre 4.56 milijardi godina i bogat je međuzvezdanim zrncima (ostacima neke zvezde koja je živela i eksplodirala pre nastanka našeg Sunca).

[причалица]

Sjajni meteor (bolid) koji pripada potoku Leonida snimljen iz Kalifornije 18. novembra 1995. godine u 11h45m22s UT.

[причалица]

Gvozdeni meteoriti predstavljaju delove raspršenih jezgara asteroida a, kako im ime kaže, sastoje se najvećim delom od gvozđa (90%), sa primesama nikla, kobalta i drugih metala. Po udelu nikla dele se na tri grupe (ovde poređane po rastućem sadržaju nikla): heksahedriti, oktahedriti i ataksiti. U istočni Sibir (Rusija) 12. februara 1947. godine pao je najveći meteorit zabelezen u modernoj istoriji. To se desilo u sred bela dana u 10 sati i 38 minuta po lokalnom vremenu. Vatrena lopta se kretala brzinom od 14.5 km/s i raspala se u zemljinoj atmosferi na visini od, otprilike, 6 km, a zemlja je bila posuta sa 20000 kg meteoritskog materijala (slika). Ovaj meteorit je poznat pod nazivom Sihote - Alinski meteorit.

Od kameno-gvozdenih meteorita najviše ima mezosiderita i palasita a sadrže određeni procenat gvozđa, nikla ali i kiseonika, ugljenika, azota i sličnih hemijskih elemenata. Od ove vrste meteorita zanimljiv je Brenamski meteorit (Brenham, Kansas, USA) koji spada u klasu palasita, i nađen je 1882. godine. Slika prikazuje tanke listiće ovog meteorita kroz koje je propuštena svetlost.

U veoma retke meteorite spada Ebi meteorit (Abee, Alberta, Canada) i prikazan je na slici. Ovaj meteorit je enstatskihondrit i sadrži veoma malo kiseonika jer u vreme kada je nastao, pre 4.49 milijardi godina, on se nalazio u delu solarne magline koja je bila siromašna kiseonikom. Zbog navedene činjenice i poznavanja sadašnjeg sunčevog sistema, smatra se da je ovaj meteorit nastao negde u blizini planete Merkur.

[причалица]

Najveći do sada otkriveni meteorit nalazi se u Namibiji nedaleko od mesta Grutfontejna (Grootfontein). Meteorit je dobio naziv Hobo po farmi Hobo na kojoj leži zariven jedan meter u zemlju. Hobo je otkriven 1920. godine, težak je oko 60 tona, a dimenzije su mu 295 x 284 cm (ima oblik nepravilnog četvorougla).
Najveći meteorit koji je pomeren sa mesta na koje je pao nalazi se u Američkom prirodnjačkom muzeju u Njujorku. Ovaj meteorit, težak nešto više od 34 tone, je 1897. godine admiral Robert Pirij (Robert Peary) doneo sa Grenlanda.

[причалица]

Opšte karakteristike meteorskog roja

Za vreme meteorskog roja može se videti mnogo više meteora nego što bi se videlo van ove pojave. Kometa na svom putu oko Sunca gubi deo materije koji se rasipa duž njene putanje. Ako ta putanja preseče Zemljinu putanju, meteorski roj će nastati kada Zemlja bude naišla na materijal. Posmatrajući roj, čini nam se da svi meteori izleću iz jedne tačke, koja se zove radijant. Radijant u suštini ne postoji jer je posledica perspektive. Postoji više meteorskih rojeva u toku godine. Naziv meteorskog roja i meteora dobija se po sazvežđu u kome se nalazi radijant. U meteorskom roju imamo dva tipa meteora: one koji pripadaju meteroskom roju (izleću iz radijanta) i one koji ne pripadaju meteroskom roju (izleću van radijanta), takozvani sporadici. Glavna karakteristika meteroskog roja je broj ZHR i predstavlja zenitalni prosek po satu. To je verovatan broj meteora koji će se videti u toku jednog sata, a koji pripadaju meteroskom roju.

[причалица]

Prikaz meteorskih rojeva u toku godine

Naziv roja Granični datumi pojave ZHR
1. Kvadrantidi 1-6. januar 90
2. Južni Koronidi 14-18. mart 5
3. Aprilski Liridi 19-24. april 12
4. Eta Akvaridi 1-8. maj 45
5. Junski Liridi 10-21. jun 9
6. Ofijuhidi 17-26. jun 4
7. Kaprikornidi 10. juli - 15. avgust 6
8. Beta Akvaridi 15. juli - 15. avgust 19
9. Južni Piscidi 15. juli - 20. avgust 5
10. Alfa Kaprikornidi 15. juli - 25. avgust 4
11. Perseidi 25. juli - 18. avgust 80
12. Cignidi 19-22. avgust 3
13. Orionidi 16-26. oktobar 25
14. Tauridi 20. oktobar - 30. novembar 8
15. Cefeidi 17-11. novembar 8
16. Leonidi 15-19. novembar 10
17. Fenicidi 4-5. decembar 6
18. Geminidi 7-15. novembar 80
19. Ursidi 17-24. decembar 9

ZHR je Zenitna Časovna aktivnost ili frkevencija (оd engl. ZHR - Zenithal Hourly Rate) predstavlja broj meteora koje bi video posmatrač za sat vremena posmatranja pod ''savršenim'' slovima ako bi radijant meteorskog broja bio u zenitu.

[причалица]

Posmatranje meteora

Prilikom posmatranja meteorskog roja prvo treba odrediti gde je radijant (pomoću karte gde je ucrtan radijant), i zatim izabrati polje na nebu u koje će posmatrač da gleda najviše vremena. To ne mora da bude okolina radijanta, ali se ona najčešće uzima. Zatim treba odrediti graničnu magnitudu mesta posmatranja. To se radi pomoću metoda takozvanih poligona. Treba izbrojati sve zvezde koje se vide golim okom u oblasti poligona i one koje ga graniče. Prema posebnim tabelama za svaki rezultat brojanja određuje se granična magnituda. Ako je ona 5.3, to znači da se sa tog mesta neće videti meteori slabiji od 5.3 magnitude. Kada se pri vizuelnom posmatranju uoči meteor, treba odrediti i zabeležiti:

da li je sporadik ili pripadnik roja (ako je sporadik napisati S, ako je pripadnik roja napisati odgovarajuću oznaku za svaki roj, npr. za Perseide 'P', za Leonide 'L', za Geminide 'G'...).

[причалица]

Kolika je magnituda meteora (imajući u vidu graničnu magnitudu, znamo u kom opsegu treba odrediti magnitudu meteora. Ovo se, naravno, odnosi na gornju granicu, pošto ćemo sve sjajnije meteore od granične magnitude videti). Određivanje magnitude meteora je relativno subjektivan princip. Treba uočiti sjajnije zvezde u okolini radijanta i saznati (uz pomoć atlasa) njihove magnitude. Kada se uoči meteor, potrebno je uporediti magnitudu meteora i magnitudu zvezde. Prema tome, svaki posmatrač subjektivno određuje magnitudu. Naravno da je subjektivno određivanje slično među posmatračima. Ako je magnituda meteora manja od -3, onda se taj meteor smatra za bolid (fireball). Bolide često prati zvuk nalik grmljavini koji nastaje pri velikom trenju o Zemljinu atmosferu. Ponekad se bolid raspadne na dva ili više delova. U tom slučaju treba beležiti magnitudu pre raspadanja.

Treba beležiti vreme na svakih deset do petnest minuta.
Treba beležiti oblačnost svaki put kada se ona menja. Nebo može da bude 0%-100% oblačno.
Ne treba praviti veće pauze u posmatranju od 20 minuta, ali se može napraviti više pauza u toku noći. Tom prilikom pri obradi podataka treba izračunati 'Teff', odnosno efektivno provedeno vreme u posmatranju.
Ako se desi da je meteroski roj veoma "bogat", treba zapisivati samo sjajnije meteore.

[причалица]

Zanimljivosti - Zemljin rođendan

Dana 23. oktobra 2004. godine, po velikom engleskom biskupu Ašeru, kosmos, a sa njim i naša Zemlja, slave 6008. rođendan – za inat svim analizama radioaktivnih izotopa ugljenika. Naime, posle iscrpljujućih analiza Svetih spisa i Biblije, James Ussher (1581–1656), nadbiskup u Armaghu, vrhovni pelat čitave Irske i zamenik dekana Trinity koledža u Dablinu, obelodanio je da je prvi dan nastanka kosmosa bio u nedelju 23. oktobra 4004. godine pre Hrista.
Koristeći dalje svoju hronologiju, Ašer je odredio i druge datume iz Biblije. Na primer, naši grešni preci Adam i Eva proterani su iz rajskog vrta u ponedeljak 10. novembra 4004. godine p.n.e. Da stvar bude još ozbiljnija pobrinuo se Ašerov savremenik i tadašnji dekan univerziteta u Kembridžu John Lightfoot (1602–1675). On je još 1644. godine napisao da je "čovek stvoren na Svetu trojicu trećeg sata dana ili u 9 časova pre podne", a dve godine kasnije objavljuje da je to bilo u septembru, na dan jesenje ravnodnevice. Brojeći godine unazad, precizno je odredio da je Isus Hristos rođen tačno 3928 godina posle nastanka sveta. Sama ideja o približno 6000–godišnjoj istoriji Zemlje već je na neki način postojala u to vreme: u Šekspirovoj drami "AS YOU LIKE IT" (čin 4, scena I) W. R. Brice (1981) je uočio rečenicu: "Jadni svet je bezmalo šest hiljada godina star". Upravo to je Ašer i napisao 1650. godine (englesko izdanje na latinskom, 1658): u Bibliji piše da je slavnog vavilonskog kralja Nebuchadnezzara smrt zadesila 3442 godine posle nastanka sveta. Pošto je istorijska činjenica da je ovaj kralj umro 562 p.n.e., iz računice da je 3442 + 562 = 4004 bilo je logično da je to godina nastanka sveta. Te godine nedelja najbliža jesenjoj ravnosnevici (po Lajtfutovom računu) padala je 23. oktobra. Iz svega ovoga zaključeno je da su Zemlja i Nebo stvoreni "u noći koja je prethodila 23 danu oktobra". Ašeru je takođe bilo jako važno da odredi i druge važne datume, kao što je na primer bio Potop. Pošto su mu bila dostupna četiri različita podatka o vremenu proteklom od nastanka sveta do Potopa: iz Hebrejskog teksta (1656 godina), iz Samarićanske tore ili pentateuha (1307 godina), iz Septuagintske verzije (2242 godine) i Etijopijskog teksta (2262 godine) njemu se kao najlogičniji učinio podatak iz Hebrejskog teksta.

[причалица]

Šta se dešava? Ako se uzme da je (po Ašeru) svet nastao 4004 p.n.e., a da je (po Lajtfutu) Hristos rođen 3928 godina po nastanku sveta, dolazimo do zaključka da je Hristos rođen 76. godine pre naše ere. Nešto stvarno ne štima ... Ma kao ovo nama danas izgledalo smešno, treba reći da su ljudi stolećima ove podatke uzimali kao veoma pouzdane. Čak i danas postoji na Zapadu (čitaj: u Americi) mali ali veoma moćan lobi tzv. modernih kreacionista (poklapaju se sa pojavom tekstova Whitecomba i Morrisa 1961) koji zagovaraju teoriju da je čitava geološka istorija duga ne milionima godina, već najviše 6 do 10.000 godina. Oni su uspeli da daju odgovor na glavno pitanje antikreacionista o tome kako objasniti postojanje tolikih fosilnih ostataka u zemlji. Njihov odgovor je bio prost: To su ostaci posle Potopa. A pošto su sisari imali veći mozak od ostalih stvorova, pa su samim tim bili i pametniji, oni su stizali do uzvišenja da bi izbegli nadolazeću vodu, pa je to razlog zašto se njihovi ostaci nalaze pliće zakopani u sedimente!
Dalje, moderna nauka ("evolucionisti") tvrdi sa je Kameno doba trajalo najmanje 100.000 godina i da je svetska populacija Neandertalaca i Kromanjonaca konstantno iznosila negde između 1 i 10 miliona jedinki. Pošto se zna da su sahranjivali svoje mrtve, kreacionisti su odredili da je sahranjeno najmanje 4 miliona njihovih tela. Ako bi vremenska skala savremenih evolucionista bila ispravna, mnogi od tih 4 miliona skeleta bi ležalo po Evropi, a zna se da je do danas pronađeno svega nekoliko desetaka ostataka skeleta iz tog doba. Njihov zaključak je prost: Kameno doba je trajalo svega kratko – jedva nekoliko stotina godina.

[причалица]

Dalje, uobičajena slika koju nam nude evolucionisti je da je tokom 100.000 godina Kamenog doba čovek postojao kao lovac i sakupljač, da bi se tek pre nekih 10.000 godina počeo baviti poljoprivredom. Pošto arheološki nalazi potvrđuju da je tadašnji čovek bio iste inteligencije kao i današnji, kreacionistima nije logično da niko od navedenih 4 miliona ljudi nije mogao desetinama hiljada godina da ukapira da se iz nekakvog semena mogu uzgajati korisne biljke. Zato smatraju da su ljudi bez poljoprivrede živeli takođe samo nekoliko stotina godina.
I tako dalje. Koga interesuje, može da proučava tekstove rodonačelnika modernog kreacionizma amerikanca dr Duana T. Gisha, biohemičara i podpredsednika Instituta za istraživanja postanka. (Gish. D. T. 1979. "Evolution ? The fossis say no!", San Diego: Creation-Life Books. Ili Gish, D. T. I 9~5. "Evolution: the Challenge Of the Fossil Record". San Diego: Creation-Life Books.)
Danas u Americi postoje savezne države (uglavnom na Jugu) u čijim se školama i univerzitetima kao zvanično učenje plasira upravo kreacionizam, dok se Darvin i njegova evolucija izvrgavaju ruglu i podsmehu. Možda nama ovo izgleda smešno i kao traćenje vremena ali treba reći da je to samo jedan od vidova opšteg zaglupljivanja neuke raje, a da tih vidova ima bezbroj.
Od mnogih, navešću samo jedan, koji je kod nas u poslednje vreme dobio razmere epidemije, naročito među mladim i naročito među devojkama. Još u staroegipatskim i grčkim rukopisima tadašnjih naučnika imamo zabeležene njihove uzaludne jadikovke vezane za sastavljače horoskopa i njihov poguban uticaj na tadašnji svet. Iako je od tada prošlo više hiljada godina, a nauka dostigla neslućene domete, ni danas nije bolje, već izgleda kao da je mnogo gore.

[причалица]

Pomračenje Sunca

Pomračenje Sunca je pojava koja je oduvek privlačila pažnju običnih ljudi i naučnika...


Pomračenje Sunca nastaje kada se Mesec postavi između Sunca i Zemlje pa posmatračima sa Zemlje zakloni Sunce.


Delimično pomračenje Sunca je slučaj kada Mesec zakloni samo deo Sunčevog diska.


Prstenasto pomračenje nastaje kada je prividni prečnik Meseca manji od Sunčevog tako da se oko Mesečevog diska vidi svetli prsten Sunca.

U jednoj godini može biti najviše sedam pomračenja: tri Mesečeva i četiri Sunčeva ili dva Mesečeva i pet Sunčevih.
U toku jedne godine moraju se dogoditi najmanje dva pomračenja i to oba Sunčeva (slučaj iz 1984.)

[причалица]

Mesečeva senka se kreće po zemlji brzinom od preko 3000 km/h.
Najveći broj Sunčevih pomračenja je pet (1935. zatim 2206.), a Mesečevih tri.
Najduže totalno pomračenje traje 7 minuta i 31 sekundu. Ovoliko dugo pomračenje do sada nije još zabeleženo, ali...
Najduže prstenasto pomračenje traje 12 minuta i 24 sekunde.
Najstariji zapis o jednom pomračenju Sunca potiče iz Kine. Podaci nisu sasvim pouzdani, ali najverovatnije se radi o pomračenju od 22. oktobra 2136. godine pre nove ere.
...najduže posmatranje jednog totalnog pomračenja trajalo je 72 minuta! Za vreme pomračenja Sunca od 30. juna 1973. tim naučnika je avionom Konkord leteo toliko u Mesečevoj senci i pratio pomračenje.
Linija totaliteta na Zemljinoj površini može biti široka do 272 km. Najčešće je ona uža od ovoga.
Pomraćenje Sunca se vidi samo na ograničenom području na Zemlji. U jednom mestu na Zemlji totalno pomračenje se dogodi jednom u tri do četiri veka.
Najduže totalno pomračenje Sunca u novije vreme zabeleženo je 20. juna 1955. na Filipinskim ostrvima. Pomračenje je trajalo 7 minuta i 8 sekundi.
Najduče totalno pomračenje Sunca u periodu od 2004. g. pre n.e. do 2526 g. n.e. bice 16. jula 2186. i trajaće 7 minuta i 29 sekundi.
Pomračenje Meseca se vidi svuda na Zemlji gde je Mesec iznad horizonta.
Prosečno u jednom veku bude 66 totalnih pomračenja Sunca.
U ovom veku biće ukupno 228 pomračenja Sunca od čega 145 centralnih (totalnih i prstenastih). U XXI veku biće 224 pomračenja Sunca od čega 144 centralnih.

[причалица]

Zemljin trojanac



Novi Trojanac je u zelenom kružiću. Putanja mu osciluje oko Lagranžove tačke L4 Sunce-Zemlja (60° ispred Zemlje), putujući između najbližeg prilaska Zemlji i najbližeg prilaska tački L3 (180° od Zemlje), sa periodom od oko 395 godina. Udaljenost od Sunca mu varira između 0,81 AJ i 1,19 AJ. Nikad nije bliži Zemlji od 20 miliona km, što je 50 i više puta dalje od Meseca, i orbita će biti stabilna još najmanje 10.000 godina.

Otkrićem ovog pratioca, koji ima samo 285 metara u prečniku, Zemlja se upisala u neveliku knjigu kao četvrta planeta u Sunčevom sistemu koja deli svoju orbitu sa nekim asteroidom.

[причалица]

nastavak:

Ako zamislimo Zemlju i njen asteroid kao veliki časovnik, sa Suncem u sredini, asteroid ide otprilike dva sata ispred Zemlje.

Međutim, asteroid ponekad ode toliko daleko ispred Zemlje da se nađe na suprotnoj strani od nas u odnosu na Sunce, kaže Martin Konors sa kanadskog univerziteta Atabaska u Alberti. On je objavio svoj rad i svojih kolega u poslednjem broju časopisa „Nature“.

Asteroidi predstavljaju veliko svemirsko kamenje koje se okreće oko Sunca, a ono koje deli svoju orbitu sa nekom planetom zovemo Trojancima. Naučnici su do sada otkrili nekoliko oko Marsa i Neptuna i bezmalo 5.000 oko Jupitera. Zapaziti neki na Zemljinoj orbiti sa Zemlje je teško zato što se njegova potencijalna lokacija uvek nalazi na dnevnom nebu.

[причалица]

nastavak:

Novootkriveni objekat, sa oznakom 2010 TK7, otkriven je prošle godine uz pomoć Nasinog satelita WISE (Wide-field Infrared Survey Explorer), lansiranog 2009. godine. Konors i njegove kolege su uspele da ga ulove velikim teleskopom (3,6 m) sa Havaja, i dovoljno precizno odrede orbitu da bi se uverili da se radi o Trojancu.


Putanja Zemljinog Trojanca. Sunce je u centru, a Zemlja dole. Asteroid je beo, a njegova putanja zelena.

[причалица]

PODELA ASTEROIDA

Prema položaju u Sunčevom sistemu sve asteroide možemo razvrstati na nekoliko grupa. Najbliži Suncu zu Zemljini Presretači, asteroidi koji na putu oko Sunca dolaze u blizinu Zemlje (NEAs, Near-Earth`s Asteroids). Zatim slede Glavni asteroidni pojas, Trojanci i Kentauri.

Presretači - postoje tri velike familije ovih asteroida:

- Atens: velika poluosa im je manja od 1 a.j. a afel im je na 0,983 a.j. od Sunca.
- Appolos: velika poluosa je veća od 1 a.j. a perihel im je na 1,017 a.j. od Sunca
- Amors: njihov perihel je negde između 1,017 i 1,3 a.j.



Marsovi Trojanci - To su asteroidi koji leže u Lagržovim tačkama na Marsovoj orbiti (5261 Eureka i 1998 VF31) [o Trojancima pogledajte nize pod "Jupiterovi trojanci"].

[причалица]

nastavak:

Glavni pojas

Oko 95% svih poznatih asteroida se kreće po orbitama između Marsa i Jupitera, na rastojanju od oko 2,0 do 4 a.j. od Sunca i to je glavni astroidni pojas.

U pojasu se opažaju na određenim distancama od Sunca koncentracije orbita asteroida razvrstanih u familije asteroida: Hungarias, Floras, Phocaea, Koronis, Eos, Themis, Cybeles i Hildas. Ali postoje i pusta područja bez asteroida (Kirkvudove praznine).

Duž pojasa, sa povećanjem razdaljine od Sunca, menjaja se struktura asteroida pa tako i čitav pojas možemo podeliti na unutrašnji i spoljašnji. U unutrašnjem preovlađuju silikatni asteroidi (60%) dok je karbonskih malo (10%). U spoljnjem delu pojasa stvar je obrunuta jer ima znatno više karbonskih (80%) nego silikatnih asteroida (15%).

Pojas inače deli ceo Sunčev sistem na spoljašnji i unutrašnji.

[причалица]

nastavak:

Kirkvudove praznine

Postojanje praznina u asteroidnom pojasu je jos 1857. predvideo američki matematicar i astronom Daniel Kirkvud (Daniel Kirkwood) što je 1866. i potvrđeno. Objašnjenje je sledeće.


Na dijagramu se uočavaju Kirkvudove praznine na 2,5 a.j. (rezonanca 3:1), 2,8 a.j. (5:2), 2,9 (7:3) i 3,2 a.j. (2:1). Na rastojanju od 3,9 (3:2) i 5,2 (1:1) postoji koncentracija asteroida. Na 4,2 a.j. (4:3) nalazi se asteroid Thule.

Orbitalni periodi asteroida su kraći od orbitalnog perioda Jupitera. Asteroid sa velikom poluosom od npr. 3,2 a.j. načini dva prolaza po svojoj putanji za vreme jedne Jupiterove revolucije i tu se dakle radi o odnosu 2:1. To znači da će se asteroid i Jupiter naći u istom međusobnom položaju posle svake dve revolucije asteroida pa je uticaj Jupiterove gravitacije na asteroid diktiran ovim odnosom: dva prema jedan. Stalno ponavljanje ovog uticaja dovodi do izmene velike poluose orbite asteroida usled čega u asteroidnom pojasu nastaju "praznine", područja bez asteroida.

Ovakve rezonance, tj. pojačavanje gravitacionog dejstva Jupitera na putanje asteroida, javljaju se pri sledećim odnosima orbitalnih perioda asteroida i Jupitera: 4:1, 7:2, 3:1, 5:2, 7:3 i 2:1 i one su uzrok nastanka pomenutih praznina. Međutim pri odnosu 3:2 (što je slučaj kod asteroidne grupe Hilda), 4:3 (Thule) i 1:1 (Trojans) naprotiv dolazi do koncentracije asteroidnih putanja. Potpuno objašnjenje pitanja zašto neke rezonance dovode do stvaranja praznine, a neke do koncentracija orbita još nije pronađeno.

[Zolton]

Pricho, mogla bi da se ubacis u SAS buducu Srpsku Svemirsku agenciju