Sunčev sistem

[причалица]

nastavak:

Unutrasnji pojas
Postoji samo jedna poznata grupa asteroida u unutrašnjem asteroidnom pojasu: Hungarias. Danas je poznato oko 100 ovih asteroida. Oni imaju veliku poluosu od 1,91 a.j. pa su stoga njihovi orbitalni periodi manji od jedne četvrtine ovog Jupiterovog perioda. Hungarias imaju skoro kružne orbite (srednji ekscentricitet je 0,08), ali veliku inklinaciju, srednja je 22,7.

U ovoj grupi asteroida postoji bar jedna porodica. Zbog malog ekscentirciteta orbita srednja perihelna razdaljina ovih asteroida je 1,76 a.j. Prema tome tipican "Mađar" ne može da prođe blizu Marsa čiji afel je na razdaljini od 1,67 a.j. Nekoliko Hungaria asteroida međutim predstavljaju izuzetak od ovog pravila.

Spoljašnji pojas
U spoljni asteroidni pojas ulaze asteroidi koji načine najviše dve revolucije u toku jednog Jupiterovog orbitalnog perioda. Postoje 3 grupe asteroida u spoljnem delu pojasa: Cybeles, Hildas i Thule, nazvani po najniže numerisanim asteroidima svake grupe.

[причалица]

nastavak:

Jupiterovi Trojanci

Trojanci su zapravo dve grupe asteroida i zanimljivi su po tome što leže na Jupiterovoj putanji, jedna 60° ispred, a druga 60° iza Jupitera. Postojanje nebeskih tela na ovim pozicijama predvideo je jos 1772. francuski matematičar i astronom J. L. Lagranž (Joseph-Louis Lagrange) na osnovu teorije stabilnih tačaka ravnostranog trougla koji čini sistem tri tela, u ovom slučaju, Sunca, Jupitera i asteroida. Zbog gravitacionog dejstva ostalih planeta, pre svega moćnog Saturna, sistem Sunce – Jupiter -Trojans nije pravi trotelni sistem i većina Trojanaca se ne nalaze tacno u Lagranžovim tačkama već osciliraju oko ovih tačaka pod uglom izmedju 45° i 80° gledano sa Jupitera, a za potpun ciklus treba im od 150 do 200 godina.

Lagranževa predviđanja potvrđena su 1906. kada je Maks Volf (Max Wolf) otkrio asteroid 588 Achilles ispred Jupitera. Iste godine pronađen je i 617 Patroclos koji je lociran iza Jupitera. Zatim je pronađen 624 Hector, opet ipred Jupitera.

Nazivi ovih asteroida bili su odlučujući za imenovanje cele familije asteroida. Odlučano je da se cela porodica nazove Trojan, a njeni članovi da dobiju imena po ratnicima Trojanskog rata koji se pominju u Homerovoj Ilijadi. Asteroidi koji prethode Jupiteru dobijaju imena po grčkim ratnicima, a oni drugi po trojanskim. Izuzetak od ovog pravila su dva "špijuna". Tako se Hektor nalazi u "grckom logoru", a Patroklo u trojanskom.

Mada je svega oko 160 Trojanaca numerisano fotografski snimci su pokazali da ima oko 2300 +/- 500 takvih asteroida prečnika veceg od 15 km. Oko 1300 njih je locirano u blizini prethodece Lagranžove tacke i 1000 blizu prateće.

[причалица]

nastavak:

CENTAURS

Nekoliko asteroida koji se nalaze u spoljašnjem delu Sunčevog sistema nose zajednički naziv Centaurs. Njihove orbite su veoma nestabilne i lako se remete u prolazu pored velikih planeta.

2060 Chiron kruži oko Sunca između Saturna i Urana. 5335 Damocles dolazi u blizinu Marsa dok mu je afel negde iza Urana. 5145 Pholus opet ima putanju kola leži izmedju Saturna i Neptuna. Neki od ovih objekata možda i nisu asteroidi već komete.

TRANS NEPTUNIAN OBJECTS (TNO)

Daleka pučina Sunčevog sistema nije prazna. Otkriveno je stotinjak malih planeta na distanci gde smo verovali da leži samo Neptunova putanja. Neki od ovih planetoida imaju i 800 km u prečniku.

Sudbine....nekih asteroida su neobicne. Sumnja se naime da su neki sateliti zapravo zarobljeni asteroidi. To je najverovatnije slučaj sa Marsovim satelitima Deimos i Phobos, sa svim Jupiterovim spoljnim satelitima itd.

[причалица]

I na Marsu tokom zime pada sneg, ali se on prilično razlikuje od “ovozemaljskog”. Za razliku od našeg snega koji se sastoji iz vode, sneg na Marsu čine kristali ugljendioksida.


Umetnička vizija snega na Marsu

Pošto se Marsova atmosfera u najvećem procentu sastoji iz ugljendioksida, u toku zime kada se temperatura na polovima spusti toliko nisko da se alkohol može smrznuti, gas se kondenzuje i formiraju se sitne pahuljice snega.


Naučnici sa Instituta za tehnologiju u Masačusetsu (MIT) su uspeli i da izračunaju veličinu pahuljica, na osnovu podataka prikupljenih sa oba pola Crvene planete, prenosi “Live Science”.

Oni su utvrdili da su pahuljice sa južnog pola nešto manje od onih sa severnog pola, ali su u svakom slučaju mnogo manje od Zemaljskih pahuljica.

Veličinu pahuljica sa Marsa, naučnici su uporedili sa veličinom crvenih krvnih zrnaca. Tokom zime, snežni oblaci lebde nad Marsom, pokrivajući ne samo polove već i velike delove planete na polovini puta do ekvatora.

Podatke o snežnim oblacima NASA je prikupljala duže od decenije, pomoću dve letelice – Marsovog globalnog geometra (MGS) i Orbitalnog istraživača Marsa (MRO).

Naučnici su izučavali temperaturu i pritisak u atmosferi, koje je zabeležio MRO da odrede kakvi su uslovi neophodni za formiranje snežnih čestica. Takođe su analizirali podatke MGS-ovog laserskog uređaja koji je merio koliko je vremena potrebno laserskim zracima da se odbiju od površine planete.

Ponekad su se zraci vraćali brže, zbog toga štos u se odbili od oblaka u atmosferi Marsa.

Analizirajući količinu svetlosnih zraka koje su oblaci odbili, naučnici su izračunali gustinu ugljendioksida u oblacima. Uporedili su te podatke u zavisnosti od godišnjih doba na planeti i utvrdili kolika je ukupna masa snežnih čestica, njihova količina i veličina.

Zaključili su da pahuljice na severnom polu veličine između osam i 22 mikrona (milioniti deo metra), a one na jugu između samo četiri i 13 mikrona.

izvor: www.blic.rs

[Moonster]

NASA pronašla još leda na Mesecu

Stručnjaci NASA-e primetili su svetlije tačke na fotografijama kratera Šeklton, koji se nalazi na Južnom polu Meseca. Tačke se rasprostiru na četvrtini površine kratera, a pretpostavlja se da je reč o raspršenom ledu.Lunarni izvidnički orbiter (LRO) poslao je podatke koji govore da bi led mogao činiti čak 22 procenta površine južnog kratera. Ovi detalji mogli bi pomoći naučnicima da otkriju način nastanka kratera.

- Merenje svetlijih tačaka nas zbunjuje već dve godine. Takvu njihovu raspoređenost nismo očekivali - saopštila je NASA.
- Praktično, svako merenje koje se odnosi na led i druge promenljive sastojke na Mesečevoj površini, donosi neko iznenađenje, zbog niskih temperatura unutar njegovih polarnih kratera - navodi se u saopštenju.

LRO je napravio do sada najdetaljniju mapu kratera Šeklton, koristeći laser u osvetljavanju unutrašnjosti kratera i mereći njegova prirodna refleksivna svojstva.Krater, nazvan po istraživaču Antarktika, Ernestu Šekltonu, dubok je 3,2 i širok više od 19 kilometara.Mala iskošenost Mesečeve ose razlog je što je unutrašnjost Šekltonovog kratera konstantno u mraku, i zbog toga u njoj vladaju izuzetno niske temperature, kao što je slučaj sa još nekoliko kratera na Mesečevom Južnom polu.



Izvor: trojka.rs

[Moonster]

"Vojadžer" blizu granice Solarnog sistema


Letelica “Vojadžer 1”, lansirana sa Zemlje 1977. godine, biće prvi objekat koji je napravila ljudska ruka a koji je izašao iz Sunčevog sistema, što će se dogoditi u sledećih godinu-dve, najavili su naučnici američke svemirske agencije NASA.



- Bližimo se granici Solarnog sistema – izjavio je Ed Stoun, naučnik Kalifornijskog instituta za tehnologiju u Pasadeni.

“Vojadžer 1” se sada nalazi milijardama kilometara van orbita planeta našeg sistema, ali je i dalje u njemu, detektujući solarne vetrove i naelektrisane gasove izbačene sa Sunca, preneli su američki mediji.

- Na osnovu novih podataka sa letelice, NASA je prošle nedelje objavila da se “Vojadžer 1” bliži “heliopauzi”, za koju naučnici veruju da je granica između našeg Sunčevog sistema i međuzvezdanog prostora – rekao je Erik Kriščan, istraživač NASA-e.

Takozvana heliopauza je tačka u kojoj staju solarni vetrovi, a magnetna polja se pomeraju od Sunčevog sistema do dubokog svemira.
- Poslednji podaci govore da smo u novoj oblasti, u kojoj se stvari mnogo brže menjaju – kaže Stoun.



Letelice “Vojadžer 1” i njen sestrinski brod “Vojadžer 2”, koji je takođe lansiran 1977, istražile su sve spoljne planete Solarnog sistema, Jupiter, Saturn, Uran i Neptun, tokom osamdeset godina prošlog veka.

“Vojadžer 1” je 2004. prešao granicu nazvanu “šok kraja”, gde solarni vetrovi usporavaju dok se prvi put sreću sa međuzvezdanim prostorom. Neki naučnici misle da je to ivica Solarnog sistema, mada debate oko toga gde on tačno završava ne jenjavaju.

- Ono što najviše iznenađuje u vezi spoljnih ivica Solarnog sistema je njihova dinamika – kaže Kriščan. – Iako je spoljni Sunčev sistem veoma dobar vakuum, svašta se tu događa. Idemo tamo gde niko pre nije bio. –

Podaci sa oba “Vojadžera” stalno pružaju neverovatna otkrića o fizičkoj strukturi Solarnog sistema.
- “Vojadžer” nas stalno iznova iznenađuje. Stvarno mislim da je ova misija jedna od najuspešnijih projekata NASA-e. To što oba “Vojadžera” i dalje dobro funkcionišu, skoro 35 godina nakon lansiranja, i šalju na Zemlju važne naučne podatke sa udaljenosti od 16 milijardi kilometara, je stvarno neverovatno. Za oko 200.000 godina jedna od tih letelica će se možda približiti i drugoj zvezdi – istakao je Kriščan.



Bez podataka sa letelica za desetak godina

Iako će “Vojadžeri” izgubiti moć odašiljanja podataka na Zemlju negde između 2020. i 2050. godine, obe letelice će nastaviti svoje putovanje u duboki svemir.
- One će leteti zauvek – zaključio je Stoun.


Zajedno sa "Pionirima" u duboki svemir

Letelica “Pionir 10”, lansirana 1972, je trenutno na udaljenosti od 271 AU od najbliže zvezde Proksime Kentauri. Od februara ove godine brzina letelice od Sunca je oko 12.046 kilometara na sat, što je dovoljno da “pobegne” iz Solarnog sistema. “Pionir” je sada udaljen oko 105 AU od Sunca, a od Zemlje oko 104 AU.
Ukoliko sve bude išlo kako treba, “Pionir 10” i njegova sestrinska letelica “Pionir 11” pridružiće se “Vojadžeru” tokom napuštanja Solarnog sistema i ulaska u međuzvezdani prostor, u generalnom pravcu ka zvezdi Aldebaran.

Izvor: Blic.rs

[причалица]

Robot NASA-e "Kjuriositi" (Curiosity) spustio se danas na Mars, gde će početi dvogodišnju misiju pronalaženja dokaza da su na crvenoj planeti nekada postojali uslovi za život, a na zemlju su već stigle prve slike koje je rover snimio.


Točkovi "Kjuriositija" na površini Marsa: Trenutak za istoriju

Na jednoj od njih se vidi točak letelice.

Letelica "Kjuriositi", najambicioznija i najveća mašina koja je ikada poslata u kosmos, poletela je sa Zemlje u novembru prošle godine i prešla je put dug 560 miliona kilometara.

Rover, koji je poznat i pod nazivom Marsova naučna laboratorija, opremljena je insutrumentima za ispitivanje stene u krateru Gejl, jednom od najvećih udubljenja na Marsu, u potrazi za mogućim pokazateljima da su na toj planeti nekada živeli mikroorganizmi.

Misija "Kjuriositija", u prevodu "radoznalost", košta 2,5 milijarde dolara a sonda je do sada najsofisticiranija koja je pošla put Marsa. Ona nosi visokorazvijenu opremu za analizu stena i zemljišta Marsa.

Sonda ima 900 kilograma i veličine je malog terenskog automobila.



izvor:www.blic.rs

[причалица]

Naučnici su dugo smatrali da tektonske ploče ne postoje nigde drugde u Solarnom sistemu osim na Zemlju, međutim istraživači Univerziteta Kalifornija u Los Anđelesu otkrili su da ovaj geološki fenomen, u koji spada kretanje ogromnih kontinentalnih ploča ispod površine planete, postoji i na Marsu.


An Jin smatra da Mars ima dve tektonske ploče

- Mars je u primitivnoj fazi tektonskih ploča. To nam daje uvid u to kako je možda izgledala rana Zemlja i može nam pomoći da razumemo kako su nastale ploče na Zemlji – izjavio je geolog An Jin, profesor UCLA za Zemlju i svemirske nauke i jedini autor nove studije.

Jin je otkrio tektonske ploče na Marsu tokom analize stotinjak satelitskih fotografija sa letelice “Odisej” i Marsovog izviđačkog orbitera. Svega desetak slika otkrilo je Marsove kontinentalne ploče.

Jin je ranije sprovodio geološka istraživanja na Himalajima i Tibetu, gde se dele dve od sedam glavnih Zemljinih ploča.
- Kada sam proučavao satelitske slike Marsa, mnoga obličja su izgledala kao sistemi raseda koje sam video na Himalajima, Tibetu i u Kaliforniji, uključujući geomorfologiju – rekao je Jin.

On je uočio veoma glatku, ravnu stranu zida kanjona, kakva može da se napravi samo rasedom i strmu liticu, koja izgleda kao one u Dolini smrti u Kaliforniji, koja je nastala na isti način. Mars ima linearnu vulkansku zonu, koja je tipični proizvod pomeranja tektonskih ploča.
- Takvih obličja nema ni na kojoj drugoj planetu u našem Solarnom sistemu, izuzev Zemlje i, sada, Marsa – istakao je Jin.

Na površini crvene planete nalazi se najduži i najdublji sistem kanjona u Sunčevom sistemu - Vales Marineris, odnosno Marinerova dolina, koja je ime dobila po Marsovom orbiteru Mariner 9, koji ju je otkrio između 1971. i 1972. godine. Dugačka je skoro 4.000 kilometara, oko devet puta duža od Velikog kanjona u Sjedinjenim Američkim Državama.

Naučnici su četiri decenije “lupali glavu” o tome kako se formirala, navodeći da je možda u pitanju neka velika pukotina koja se otvorila.

- Nisam očekivao da ću otkriti tektonske ploče, ali što sam više proučavao fotografije sve više sam shvatao da je Mars uvelike drugačiji od onog što naučnici pretpostavljaju o njemu. Uvideo sam da je ideja o velikoj pukotini pogrešna. To je, u stvari, granica ploča sa horizontalnim kretanjem. Ovo je pomalo šokirajuće, ali dokazi jasno govore – objasnio je Jin.


Vales Marineris

Dve ploče koje deli Vales Marineris pomerile su se oko 150 kilometara horizontalno, jedna u odnosu na drugu. Kalifornijski rased San Andreas, granični spoj dve Zemljine ploče - severnoameričke i pacifičke – pomerio se otprilike dva puta toliko. Međutim, i Zemlja je otprilike dva puta veća od Marsa, pa Jin tu podvlači paralelu.

Jin je dve ploče na Marsu nazvao Severni i južni Vales Marineris.
- Zemlja ima veoma isprekidanu koru, pa njena površina ima mnogo ploča. Mars je manje izlomljen i možda je na putu da postane više, ali je on manji i ima manje termalne energije da pokrene te procese pa oni idu veoma sporo. To je možda razlog što Mars ima manje ploča nego Zemlja – kaže Jin, dodajući da crvena planeta ima klizišta koja pomera rased, udaljavajući ih od njihovog izvora.

Neke misterije i dalje postoje, uključujući koliko duboko ispod površine su smeštene Marsove ploče, ali Jin ukazuje da četvrta planeta od Sunca možda ima drugačiju formu tektonskih ploča, koje se pomeraju sporije nego Zemljine. Jin sumnja da Mars ima više od dve ploče.

Jin takođe misli da i na Marsu ima potresa.
- Rased je verovatno i dalje aktivan, ali ne svaki dan. Budi se s vremena na vreme, tokom veoma dugih perioda – možda svakih milion godina ili više – ističe on.

izvor: www.blic.rs

[причалица]

Merkur je planeta najbliža Suncu

Iako je „kamen” najbliži Suncu, sa temperaturama koje na površini mogu da premaše 400 stepeni Celzijusovih, na Merkuru izgleda ima leda. Nasina svemirska sonda „Mesindžer” pronašla je nove dokaze da je led zarobljen u kraterima na polovima koji su u večitoj senci.
Prilikom ranijih ispitivanja, površine u blizini polova su reflektovale radarske zrake, što je karakteristično za led. Sada je sonda „Mesindžer” ustanovila da se površine koje odbijaju zrake radara nalaze tačno tamo gde su krateri u senci.
„Mesindžer” je tek drugi svemirski „istraživač” koji je posetio Merkur. Lansiran je 2004, a marta prošle godine je ušao u orbitu ove planete. Pre njega je sedamdesetih godina prošlog veka ka Merkuru lansiran „Mariner 10”.
Svetle mrlje na snimcima su otkrili radioteleskopi na zemlji devedesetih godina, ali kako je za Bi-Bi-Si objasnila dr Nensi Šabot, jedan od istraživača sa univerziteta Džons Hopkins, ranije nije postojao način da se utvrdi gde se tačno nalaze površine koje odbijaju zrake radara.
Naučnici su sada uporedili radarske snimke sa najnovijim fotografijama Merkurovih polova koje su snimili instrumenti na „Mesindžeru”. Ustanovili su da se sve reflektujuće površine nalaze blizu Južnog i Severnog pola koji su stalno van domašaja Sunčeve svetlosti i toplote.
Podaci koje je prikupio „Mesindžer” još se analiziraju kako bi se zagonetka leda na Merkuru precizno rešila.
Naučnici koji učestvuju u misiji predstavili su ove sedmice u magazinu „Nauka” novi model Merkurove strukture, koji pokazuje da je ogromno unutrašnje jezgro planete u nekoj vrsti oklopa od sulfida gvožđa, što nije slučaj ni kod jedne druge planete. Ustanovili su, takođe, da je Merkur dugo bio geološki aktivan u svojoj istoriji.

izvor: www.politika.rs

[причалица]

Letelica američke svemirske agencije “Kasini” snimila je nove fotografije Saturna i njegovog najvećeg meseca Titana, pokazujući njihove spektakularne boje i promenu sezona, prenela je NASA.


Džinovski mesec ispred džinovske planete

Na jednoj od fotografija vidi se promena nijansi na Saturnovoj severnoj i južnoj hemisferi, tokom menjanja sezona na ovoj, drugoj po veličini planeti Sunčevog sistema.


Saturnov prsten ispred Titana

Kada je “Kasini” pre osam godini stigao do Saturna, severna, tada zimska hemisfera planete bila je azurno plava. Sada, kako se zima primiče južnoj hemisferi, a leto severnoj, šema boja se menja. Tako plava boja iščezava sa severne i pojavljuje se na južnoj hemisferi.


Nedavno formirani južni polarni vrtlog u Titanovoj atmosferi

Na drugoj fotografiji vidi se novootkriveni južni polarni vrtlog u Titanovoj atmosferi. “Kasinijeve” kamere snimile su 27. marta koncentraciju žućkaste izmaglice u odvojenom sloju magle na južnom polu meseca.


Noćna strana Titana

Letelica je zabeležila i gomilanje oblaka oko južnog pola još 22. maja. Nakon prolaska pored Titana 27. juna, “Kasini” je poslao fotografiju vrtloga koji se okreće brže od satelitovog rotacionog perioda. Ove četiri objavljene fotografije nastale su u maju, junu i julu ove godine, navela je NASA.

izvor: www.blic.rs

[причалица]

U rano jutro 10. septembra ogroman blesak osvetlio je oblake iznad Jupitera, a naučnici veruju da je reč o posledici udara džinovskog asteroida, prenosi sajt "Vajerd".


Bela tačkica na površini Jupitera - eksplozija kao posledica udara asteroida ili komete
Astronom-amater Den Piterson Rasin prvi je primetio ovaj blesak, koji je trajao približno dve sekunde.


Dramatični događaj potvrdili su i drugi astronomi, među kojima je i Džordž Hol, koji je napravio i video snimak eksplozije.

Gigantska eksplozija najverovatnije je prozrokovana udarom asteroida ili komete u Jupiter, što nije prvi put da se dešava nešto slično. Najpoznatiji dosadašnji udari su bili udar komete Šumejker-Levi 2000. godine, koji je ostavio ožiljke na planeti, dok ostali nisu za sobom ostavili tragove.

Astronomi čekaju da se večeras otkriju posledice najnovije eksplozije, jer još ne znaju da li je udar ostavio posledice na površini Jupitera.

izvor: http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Ve...ogodio-Jupiter

[причалица]

Kuglice oksid gvožđa otkrivene na Marsu možda su stvorili mikrobi, što bi pokazalo da je na crvenoj planeti milionima godina unazad postojao život.



Otkako je pre osam godina sleteo na Mars, rover američke svemirske agencije NASA “Oportjuniti” otkrio je mnogo kuglica hematita među stenjem, koje su naučnici nazvali “borovnice”.

Prvo se mislilo da su one dokaz o postojanju tečne vode na Marsu, ali njihovo postojanja možda ide u prilog nečem još važnijem.

Naučnici Univerziteta Zapadna Australija i Univerziteta Nebraska otkrili su da slične kuglice, kad se pojave na Zemlji, formiraju mikrobi. Ukoliko su one na Marsu sličnog sastava, to bi pokazalo da je na četvrtoj planeti od Sunca nekada postojao život.

Na Zemlji, ove kuglice se mogu naći na plažama i u pustinjama, a sastoje se od tvrde ljušture oksid gvožđa koja okružuje mekšu, peskovitu unutrašnjost. Uzorci slični ovima na Marsu pronađeni su u američkoj državi Juti, blizu reke Kolorado, različitih veličina – od klikera do đuleta.

Istraživači ističu da su “borovnice” idealna meta za novi rover NASA-e, “Kjuriositi”, koji je na Mars sleteo u avgustu.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Ve...vorili-mikrobi

[причалица]

Astronomi su otkrili planetu koja luta na “svega” 100 svetlosnih godina udaljenosti od Zemlje, i smatraju da su takvi svetovi bez zvezda možda i više nego uobičajeni u galaksiji.



Planeta nazvana CFBDSIR2149 verovatno je gasni džin, četiri do sedam puta veće mase od Jupitera, naveli su naučnici.

Ova planeta se slobodno kreće kroz svemir i relativno blizu Zemlju, u astronomskom smislu (radi primera, naša galaksija Mlečni put je široka 100.000 svetlosnih godina). Naučnici smatraju da je ovaj vanzemaljski svet možda “izbačen” iz svog solarnog sistema.


“Ako je ovaj objekat planeta koja je izbačena iz svog sistema, to nas navodi na pomisao o svetovima-‘siročićima’, koji lutaju u svemiru”, naveo je u saopštenju vođa studije Filip Delorm, sa francuskog Instituta planetologije i astrofizike u Grenoblu.

Delorm i njegov tim detektovali su infracrveni “potpis” CFBDSIR2149 uz pomoć teleskopa u Kanadi, Francuskoj i na Havajima, a potom su analizirali ovu planetu teleskopom iz Čilea.

Novootkriveni objekat izgleda da je u kretajućoj grupi mladih zvezda AB Doradus, koja je Sunčevom sistemu najbliža takva grupa. To je grupa od oko 30 zvezda koje se kreću kroz svemir zajedno sa zvezdom AB Doradus.

Naučnici smatraju da su se zvezde AB Doradusa sve oformile pre oko 50 i 120 miliona godina. Ukoliko je CFBDSIR2149 stvarno povezana sa tom grupom – a astronomi smatraju da je verovatnoća 90 odsto, onda je taj svet isto toliko star. Takođe, ukoliko su naučnici dobro procenili njegove godine, ovo telo je verovatno planeta sa prosečnom temperaturom od oko 430 stepeni Celzijusovih.

Postoji, ipak, mala verovatnoća da je CFBDSIR2149 smeđi patuljak, neobični objekat veći od planete, ali premalen da pokrene unutrašnju nuklearnu fuziju neophodnu da bi postao zvezda.
“Potrebna su nova proučavanja kako bi se potvrdilo da objekat pripada kretajućoj grupi AB Doradus”, istakao je Delorm.

Otkriće planete bez zvezde ipak nije šokantno. Prošle godine astronomi su detektovali niz takvih svetova-“siročića”. Njihov broj je, u stvari, bio toliki da neki naučnici misle da su planete bez zvezde pravilo a ne izuzetak.

U jednoj studiji iz 2011. procenjuje se da je broj lutajućih svetova širom Mlečnog puta za najmanje 50 odsto nadmašio broj “normalnih” planeta sa očigledno postojećim zvezdama. Ukoliko je to tačno, onda u našoj galaksiji postoje milijarde “siročića”.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Ve...ncevog-sistema

[причалица]

Sonda “Kasini”, koja kruži oko Saturna, juče je snimila nove fotografije snažne oluje koja besni na severnom polu ove planete. Na slikama, koje su istog dana poslale na Zemlju, vidi se olujni vrtlog koji podseća na uragan Sendi koji je nedavno pogodio Karibe i Istočnu obalu SAD.

​

Oluja se nalazi unutar stabilne strukture šestougaonog oblika na severnom polu Saturna koju je ranih osamdesetih godina otkrila svemirska letelica “Vojadžer". Veruje se da ovu šestougaoni sturkturu formiraju vazdušne struje velike brzine, takozvane mlazne struje.

Oluje poput ove česta su pojava na mnogim planetama Sunčevog sistema, a prema rečima astronoma, “ovaj fenomen je sličan onome što je ‘Kasini’ zabeležio na južnom polu Saturna pre nekoliko godina”.


Sonda Kasini

Sonda “Kasini” je prva svemirska letelica koja je (1997. godine) lansirana u orbitu ove gasovite planete. Od jula 2004, kada je stigla do nje, prešla je više od 6,1 milijarde kilometara, a astronomi su zahvaljujući njoj došli do značajnih saznanja o Saturnovom sistemu, uključujući i prisustvo jezera tečnog ugljovodonika na Titanu i vodene gejzire na mesecu Enceladus.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Za...haraju-uragani

[причалица]

Rezultati istraživanja sonde „Mesindžer“ potvrdili su ne samo da se na planeti najbližoj Suncu u osenčenim kraterima u blizini Severnog pola nalazi led, već i da tanak sloj veoma tamne organske materije pokriva dobar deo zamrznute vode. Pretpostavlja se da su i led i organsku materiju donele komete ili asteroidi, pre nekoliko miliona, ili stotina miliona godina.

Za razliku od „Kjuriositija“ koji uzima uzorke direktno sa Marsovog tla, „Mesindžer“ baca laserske zrake na Merkurovo tlo i broji neutrone i gama zrake u cilju prikupljanja informacija o hemijskim elementima prisutnim na Merkurovoj površini.


U kraterima otkriven led

Te informacije dovode se u vezu sa detaljnim topografskim i temperaturnim mapama, laboratorijskim testovima i kompjuterskim modelima, a zatim se upoređuju sa mogućim materijama da bi se otkrilo koje od njih bi se mogle pronaći u postojećim zabeleženim uslovima.

Naučnici veruju da je najvevoratnije objašnjenje da topliji delovi kratera u senci sadrže delove organske materije koja prekriva led. Veruje se da je ta materija, koja je nešto između uglja, gareži i katrana, slična materiji uočenoj na ledenim nebeskim telima u spoljašnjem Sunčevom sistemu i u jezgru kometa.

„Vrlo je lako moguće da su taj materijal donele komete i asteroidi, zajedno sa ledom, i da je on potamneo na Merkuru usled intenzivne radijacije i uslova u kosmosu“, objašnjava Šon Solomon sa Univerziteta Kolumbija.


Da li je došlo vreme za potragu za životom van Zemlje

„Pretpostavljamo da je taj tamni materijal nekako zarobljen usled niskih temperatura zajedno sa vodom, a potom je voda isparila, ostavljajući tamne naslage“, kaže Dejvid Pejdž, sa Univerziteta u Kaliforniji u Los Anđelesu. „Ne radi se samo o hipotezi, i niko za sada nema bolje objašnjenje koje bi odgovaralo svim dosadašnjim opservacijama“.

Ovo otkriće može imati implikacije na potragu za životom van Zemlje. Hemija života, kao što je poznato, zahteva organske materije, tečnu vodu i izvor toplote. Iako nema čvrstih dokaza o vodi u tečnom stanju na Merkuru, ona bi mogla da postoji u unutrašnjosti planete, ispod leda. „Zavisi od debljine ledenih naslaga i koliko dugo su neke od njih prisutne. Što se ide dublje u utrobu planete, sve je toplije. Temperatura raste sa dubinom“, objašnjava Solomon.

Pored toga, naučnici smatraju da uticaji solarne i kosmičke radijacije mogu podstaći hemijske reakcije organske materije, zbog čega ona postaje dva puta tamnije boje od Merkurove površine.

„Da li se hemijske reakcije odvijaju u nekim delovima površine gde je prisutna voda u tečnom stanju, organska materija i gde ima odgovarajuće geotermalne energije? Mislim da je to pitanje na koje treba da tražimo odgovor“, primećuje Solomon.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Za...anska-materija

[причалица]

Naučnici su otkrili do sada najveće "vodeno telo" van Zemlje – 322 kilometra dugu rečnu dolinu na Saturnovom mesecu Titanu.



Male reke i "vodeni" putevi primećeni su ranije na Titanu, međutim ovako velika reka, koja se proteže preko njegovog severa, prva je do sada otkrivena na najvećem Saturnovom satelitu. Naučnici su je upravo zbog veličine prozvali "mini-Nil".

Astronom Kristijan Hajgens, koji je otkrio Titan 1655. godine, još tada je predvideo postojanje ovog fenomena.


-S obzirom da Zemlja i Jupiter imaju svoju vodu i oblake, nema razloga zašto ih i druge planete ne bi imale – rekao je Hajgens.

Titanova "voda", naravno, nije H20, već je u pitanju tečni metan ili prirodni gas. Voda bi na Titanu bila zaleđena, jer se temperature na površini kreću oko -143 stepeni Celzijusovih.



Naučnici kažu da izvor "vode" može da bude kiša, jer je mesečeva atmosfera vlažna i zabeleženi su periodični pljuskovi.

Najnovije otkriće daje Titanu potencijal za ovozemaljski pejsaž.
- Sastojci koji su potrebni za dugu su sunčeva svetlost i kiša. Titan ima oboje – kaže atmosferski stručnjak Les Kauli.

Na Titanu možda ima i talasa, procenjuju stručnjaci, koji bi mogli da budu i sedam puta veći nego na Zemlji, ali i tri puta sporiji. Iako nema dokaza o životu na Titanu, naučnici ukazuju da nova otkrića jačaju tu mogućnost.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Ve...lina-na-Titanu

[причалица]

Američka svemirska agencija NASA objavila je nove fotografije planete Saturn, koje je snimio orbiter “Kasini”.


Saturn, Janus i Mimas - fotografija nastala u avgustu objavljena je ove nedelje

Kako je preneo portal “Spejs”, na fotografiji objavljenoj 24. decembra jasno se vide Saturnov južni pol i prstenovi, ali tu je i nekoliko iznenađenja.


Neobrađena fotografija Saturna nastala 24. decembra

Senka Saturnovog satelita Mimas vidi se na fotografiji kao mala, tamna mrlja, malo ulevo i iznad južnog pola planete. Mimas je možda najpoznatiji po ogromnim kraterima koji dominiraju jednom od njegovih hemisfera.


Mimas sićušan naspram Saturna - fotografija je nastala 20. avgusta

“Kasini” je fotografisao i Janusa, jednog od više od 60 poznatih Saturnovih meseca, koji se na slici vidi u gornjem levom uglu. Mali satelit je teško uočiti, a vidi se kao sićušna bela tačka iznad sevenog pola planete.


Starija fotografija Saturna i Titana, nastala 6. maja ove godine

Fotografije Saturna, Mimasa i Janusa, iako nastale u avgustu, objavljene su ove nedelje, jer su do tada obrađivane kako bi se meseci i obeležja planete bili što vidljiviji.


Vrtolg na južnom polu Titana 25. jula

Druga fotografija Saturna, međutim, nije obrađivana. Ona je nastala 24.12, a objavljena je dva dana kasnije. Na slici se vidi turbulentna Saturnova atmosfera.


Raznobojni prsten Titanove atmosfere

“Kasini” je prešao više od 6,1 milijarde kilometara otkako je lansiran 1997, zajedno sa lenderom “Hajdžens”. Do Saturna je stigao 2004. i spustio lender na površinu najvećeg Saturnovog meseca – Titana. Misija “Kasini-Hajdžens” je zajednički projekt NASA-e, Italijanske i Evropske svemirske agencije.


Mali, prirodni satelit Meton, koji orbitira između Mimasa i Enceladusa (20. maj)

“Kasini” je do sada snimio više od 300.000 fotografija Saturna i njegovih meseca. Orbiter je trenutno u produženoj fazi svoje misije, koja će trajati do 2017.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Vesti/360375/Pogledajte-nove-fotografije-Saturna

[причалица]

Da li Marsu preti sudar sa kometom?

Nasini stručnjaci objavili su vest da bi 19. oktobar 2014. mogao da bude poprilično loš dan za Mars

Kometa C/2013 A1 Siding Spring otkrivena je nedavno i od tada je predmet konstantnog posmatranja od strane naučnika, koji pokušavaju da što tačnije proračunaju trajektoriju i procene da li će do sudara sa crvenom planetom zaista doći.

Prema poslednjem proračunu, ova ledena kometa trebala bi da prođe pored Marsa na udaljenosti od pedeset hiljada kilometara, što je samo dva i po puta dalje od orbite Marsovog meseca Deimosa.

Astronomi koji posmatraju kretanje ove komete navode kako što više informacija dobijaju o njenoj putanji to su sigurniji da do sudara ipak neće doći, već će se odigrati samo bliski prolaz. Ipak, šanse za sudar još uvek nisu potpuno eliminisane i trenutno iznose 1:600.



Ako bi Siding Spring ipak udarila u Mars, snaga ovog sudara bila bi monumentalna. Prema trenutnim saznanjima, jezgro komete je ogromno i procenjuje se na dužinu od 15 i širinu od čak 50 kilometara. Sudar ove komete i Marsa bio bi veći nego onaj za koji se smatra da je doveo do izumiranja dinosaurusa na Zemlji pre 65 miliona godina i proizveo bi bljesak koji bi sa Zemlje bio vidljiv golim okom.

Iako je verovatnoća da će do sudara ove komete i Marsa doći mala, sama kometa je dosta velika i svetla i stanovnici južne hemisfere će imati priliku da je jasno vide sredinom septembra naredne godine.

http://www.nationalgeographic.rs/ves...a-kometom.html

[причалица]

Nebski spektakl: Jupiter, Venera i Merkur u trouglu

Ovaj redak nebeski fenomen dostići će svoju najupečatljiviju fazu 26. maja, a sledeći put, nečemu sličnom prisustvovaćemo tek 2026. godine

Kako Sunce počne da zalazi na zapadnom nebu postaće uočljive tri svetle tačkice koje čine trougao. Ova prizor već može da se posmatra, ali će pojava biti najuočljivija 26. maja. I pre i posle ovog datuma Jupiter, Venera i Merkur će se kretati svojim putanjama i naizgled prolaziti vrlo blizu jedni drugih, pa su ova nebeska dešavanja astronomi nazvali „ples tri planete“.

Pogledajte Nasin video koji objašnjava ovu pojavu i savetuje kako najlakše da uočite planete.



http://www.nationalgeographic.rs/vesti/1138-nebski-spektakl-jupiter-venera-i-merkur-u-trouglu.html

[причалица]

Međunarodna astronomska unija (IAU) usvojila je nazive za četvrti i peti Plutonov satelit. P4 koji je udaljen 20 kilometara dobio je ime Kerber po troglavom psu iz grčke mitologije, dok će P5, udaljen 30 kilometara, od sada biti poznat kao Stig, po mitološkoj reci koja vodi u carstvo mrtvih.

Novo kosmičko pojačanje pridružilo se porodici tri od ranije poznata Plutonova satelita – Haron, Nikt i Hidra – sva tri bogovima podzemlja grčke i rimske mitologije.Ipak, ovakvim ishodnom nisu zadovoljni brojni učesnici javnog glasanja za nova imena satelita koje je otoreno u februaru 2013. godine. Naime, do trenutka zatvaranja mogućnosti glasanja, 450.000 glasova dovelo je do vrha liste predloge Persefona i Orfej, dok je najviše glasova dobio – Vulkan.

Profesionalni astronomi, međutim, nisu se složili sa ovim imenom – koje je, inače, predložio glumac iz Star Treka, Vilijam Šatner, poznatiji kao kapetan Džejms T. Kirk.„Dobro je promišljena mogućnost da se dodeli ime rimskog boga Vulkana“, stoji u saopštenju SETI instituta. „Ipak, zbog toga što se ime već koristi u astronomiji, ali i zbog toga što rimski bog nije asocijativno povezan sa Plutonom, predlog je odbijen."

Plutonu je u avgustu 2006. oduzeta titula planete i svrstan je u kategoriju patuljastih planeta, što je i dalje predmet debata.