Нешто о српском националном карактеру
Милутин Гарашанин
Одломак из књиге „Доколица” (1892)
Кажу да је некада - у оно старо време када је Бог већ био створио људе и поделио
их на народе онако како ће најбоље један другом очи повадити - једног дана пренуо
из сна од велике вреве што се међу народима беше подигла на земљи.
Трљајући очи упита Бог:
- Шта ли им је тамо доле?
- Завадили се међу собом - одговорише анђели који часом беху слетели међу људе
да виде шта хоћеду.
- А око чега су се то тако позавађали? - упитаће Бог.
- Не знају ни сами. Једни хоће да су славни, други да су богати, трећи да су силни.
Па после има их који хоћеју да су мудри, да су велики ... и шта им којешта још на
памет не пада.
- А шта раде Срби? Да ли они штогод траже?
- Они, ако хоћемо право да говоримо, не траже ништа; али чим ко проговори, они
сви у глас вичу: „Нећемо, не дамо, није право.”
- Идите доле и кажите им нека ућуте; сад ћу ја сићи да их наравнам - рече Бог.
И сиђе Бог међу људе и рече им:
- Приступите ближе ви Французи и кажите шта би хтели да будете?
И Французи, као један човек, повикаше у глас:
- Ми хоћемо да смо јунаци!
- Е па нек вам буде - рече Бог.
Тек што Бог рече, подиже се страшна врева, тамо сасвим иза осталих:
- Нећемо, не дамо, није право!
То беху Срби.
- Та, ћутите, не било вас - рече Бог. - Доћи ће ред и на вас, па затражите шта хоћете
и даћу вам.
Ућуташе Срби и припалише луле чекајући шта ће даље бити.