Како су се мирили Исток и Запад

[Ometač]

Марко Евгеник је рекао - не!
Ð*адивој Ð*адић

Унија је склопљена у два маха, у Лиону 1274. и у Фиренци 1439. године, али је оба
пута остала мртво слово на папиру. Одбацили су је како византијско свештенство,
тако и византијски народ јер је утаначена под условима који су православље
стављали у потчињен положај. Један од најважнијих учесника на црквеном сабору у
Фиренци с византијске стране био је Марко Евгеник. Ð*еч је о ученом богослову и
доследном духовнику, антилатински настројеном и непоколебљив� �¾Ð¼ у својим
уверењима.

Сматра се да је будући црквени великодостој� �½Ð¸Ðº рођен у византијској престоници
1394. године. Потицао је из угледне византијске породице: био је син ђакона
Георгија Евгеника који је службовао као сакеларије (једна врста црквеног
чиновника) у храму Свете Софије у Цариграду. Иначе, Георгије Евгеник потицао је из
Трапезунта, града на јужним обалама Црног мора и престонице малене царевине која
је припадала византијском цивилизацијс ком кругу. Георгијева супруга и мајка Марка
Евгеника звала се Марија и била је кћи лекара Луке. Дечак је на крштењу назван
Манојло, што је било његово световно име све док није примио монашки завет.

[Ometač]

Долазе Ð*уси!

Мало пре почетка великог црквеног сабора у Ферари и Фиренци на коме је између
римокатолика и православаца требало да буде склопљена унија, Марко Евгеник
постао је митрополит града Ефеса. То се десило 1437. године. Како је забележено у
сачуваним изворима, учинио је то после убеђивања и повинујући се вишим
интересима цркве, а не добровољно. Ð*еч је о славном античком, а потом и
хришћанском средишту на западним обалама Мале Азије. Овај град се још од 1304.
године налазио у турским рукама и био је заувек изгубљен за Византију. То што је
изабран за митрополита Ефеса није значило да је отишао у древни град. Тек
неколико година касније, под околностима које могу понети придев ванредне, Марко
Евгеник стигао је у Ефес. Као и многи други титуларни митрополити и епископи
малоазијских градова који су били на простору под влашћу Османлија, и он је
углавном боравио у Цариграду.

Да би се разумели догађаји везани за одржавање црквеног сабора на коме су се
срели представниц� � источног и западног хришћанства, потребно је нагласити
оновремену подељеност византијског друштва на противнике и присталице уније с
римокатолич� �ом црквом. Трагика и једних и других састојала се у томе да су обе
оштро супротстављРµÐ½Ðµ групације, додуше свака на свој начин, биле истовремено
реалисти, али и жртве идеалистички х заблуда у којима се губио смисао за реално
сагледавање ондашњег стања.

[Ometač]

Реализам латинофила огледао се у процени да само са Запада може доћи помоћ
против Османлија који су опасно запретили да сруше немоћно и исцрпено царство и
да је унија само нужни уступак којим би се обезбедио спас. Исту врсту смислене
процене показивали су и туркофили, свесни огромног нерасположења већине
свештенства и највећег дела становништва које је сваку помисао црквеног
сједињавања чинило утопистичком. У том смислу чувена је изјава Луке Нотараса,
византијског великодостојника 15. столећа, који је рекао: „Више волим да усред
града (Цариграда) видим турски турбан него латинску митру.” Заблуда присталица
уније лежала је у нереалним надама у готовост Запада да похита у помоћ, а
идеализам противника уније огледао се у погрешном веровању у мирну симбиозу са
Османлијама.

Византијски цар Јован VIII Палеолог (1425-1448) све наде у борби против Турака
полагао је у земље западне Европе и веровао је да ће после склапања црквене уније
одатле стићи помоћ животно угроженој Византији. Пут Италије кренула је веома
бројна византијска делегација у којој су се, осим цара и васељенског патријарха
Јосифа II (1416-1439), налазили бројни црквени и световни великодостојници.

[Ometač]

Међу двадесетак архијереја био је Висарион, митрополит Никеје и касније кардинал
римске цркве, док је Марко Евгеник заступао интересе источних патријарха -
првосвештени ка Александрије, Антиохије и Јерусалима - којима муслиманске власти
нису дозволиле да путују на сабор у Ферару. У делегацији су се налазили и филозоф
Георгије Гемист Плитон, затим тројица монаха са Свете горе, функционер
цариградске Патријаршиј� � и историчар Фирентинског сабора Силвестар Сиропул,
Георгије Схоларије и други.

Византијска делегација, коју је предводио василевс Јован VIII Палеолог, на пут је
кренула крајем новембра 1437. године. У Венецију су стигли у фебруару, а у Ферари,
где је требало да се одржи сабор, обрели су се у марту 1438. године. Изасланици из
Ð*усије, којих је било око две стотине и које је предводио кијевски митрополит
Исидор, после дугог путовања приспели су у августу 1438. и умногоме су ојачали
православну странку. Било је учесника и из других земаља које су припадале
источном хришћанству, а када се поброје и сви њихови пратиоци, папска курија
морала је да издржава око осам стотина људи.

[Ometač]

На сабору који је свечано отворио папа Евгеније IV (1431-1447) расправљало се о
суштини чистилишта, затим су се водиле жустре препирке око такозваног филиоЬуе,
то јест происхођења Светог духа, много сати расправљало се и о папском примату, а
није мимоиђен ни разговор о употреби квасног или бесквасног хлеба приликом
причешћа. Била је реч о вишемесечним заморним заседањима, појединачним
преговорима, свађама и жалбама на беспарицу јер папска курија није била у стању
да редовно исплаћује трошкове многобројним учесницима. Због куге која се
појавила, али и све горе ситуације с папином благајном, сабор је у првим месецима
1439. године из Фераре пребачен у Фиренцу.

Међу учесницима с православне стране од самог почетка издвојио се неустрашиви и
проницљиви Марко Евгеник, који се показао „као храбри и непобедиви лав”, како је
касније остало забележено у његовом житију. Он је ватрено упозоравао западне
богослове да су они скренули с некада заједничког пута и да су увели неке новине, а
да православци и сада верују у исто оно у шта су веровали и раније.

[Ometač]

Кад је видео куда воде саборске седнице, ефески митрополит размишљао је у једном
тренутку и о томе да се врати у домовину. Ипак, на наговор цара Јована VIII
Палеолога одустао је од такве намере и био најтврђи преговарач православне
стране.

Остали чланови византијске делегације, спремни да се попусти Латинима, убеђивали
су га да у име виших интереса попусти у својим богословским стајалиштима. Посреди
је била чувена икономија, византијско политичко начело којим се у нередовним
приликама и у име часних циљева дозвољава одступање од строге привржености
црквеним канонима. На то им је Марко Евгеник наводно одговорио: „Ствари вере не
допуштају никакво попуштање и икономију. То је као када би казао: ‘Одсеци себи
главу, па иди куда хоћеш!’ Никада, о човече, оно што се тиче цркве, не решава се
нагодбама. Јер, не постоји нешто средње између истине и лажи.” На истрајавање да
се над читавом хришћанском васељеном призна папина врховна власт, Марко
Евгеник је упозоравао да је римски првосвештеник само један од патријарха, „али и
то под условом да буде православни”.

[Ometač]

Мучно ћутање

Сабор је протицао у напетој атмосфери у којој су узвишену и мирну расправу, каква
би доликовала таквом скупу, замениле бескрајне и мушичаве препирке. Као доказни
материјал често су изношена и позивања на недопустиво мали и тенденциозно
изабрани број рукописа светих отаца и учитеља цркве, а недовољно познавање
латинског код Византинаца и грчког међу Латинима додатно су отежавали
споразумевање. Нису биле ретке ни ружне сцене кад је неким учесницима било
забрањено да изнесу своје ставове. Како је сабор протицао, видело се да је
византијска делегација све спремнија да попусти противничкој страни. Сачувана су и
сведочанства о подмићивању појединих учесника сабора с византијске стране.

Узбуђени Марко Евгеник, који се није слагао с равнодушношћу и помиреношћу са
судбином испољеном код неких својих сународника, одлучно је тврдио: „Латини су
уистину јеретици, а ви их не називате тако јер очекујете да се заблудели преобрате.”
Двојица архијереја, озлојеђени због овако искључивог и увредљивог става, оштро су
му узвратили питањем: „Ко си ти да Латине називаш јеретицима?” Том приликом
умало није дошло и до физичког обрачуна међу појединим учесницима сабора. У
свађи која је настала, Висарион, митрополит Никеје, добацио је Марку Евгенику: „С
безумницима не желим да разговарам!” Будући да је излазио, митрополит Ефеса му је
довикнуо: „Ти си изрод и тако се и понашаш!” Евгеник се с подједнаким жаром борио
и против латинских учесника и против униониста на византијској страни.

[Ometač]

Кад се говори о току сабора и његовим учесницима, не треба губити из вида да једну
слику дају византијски извори, поготово они изразито наклоњени Марку Евгенику, а
сасвим другачију латински источници. Док први готово некритички величају
доследног духовника, други митрополиту Ефеса пребацују да је био претерано
тврдокоран и потпуно неспреман да о спорним питањима прихвати било какво
разложно убеђивање Латина. У сваком случају, он је остао доследан својим
уверењима и на завршној свечаности у фирентинској катедрали, 6. јула 1439. године,
кад су кардинал Јулијан Чезарини и никејски митрополит Висарион на грчком и
латинском језику прогласили унију, није ставио свој потпис на саборски записник.
Кад је то чуо, папа Евгеније IV разочарано је узвикнуо: „Дакле, ништа нисмо
урадили!”

Свестан да његов одважни гест, због кога су га у Византији касније дочекали као
јунака, носи одређене опасности, Марко Евгеник је од Јована VIII Палеолога
затражио и добио заштиту како у Италији, тако и у Византији. Василевс га је у
неколико наврата узимао у заштиту, па му је чак обезбедио и да се у Цариград враћа
на галији, а не на теретним лађама. Тако се ефески митрополит, заједно с царем,
преко Венеције вратио у византијску престоницу 1. фебруара 1440. године. По
повратку на Босфор, а у ишчекивању западне помоћи и настојању да смањи
супротности унутар византијског друштва, Јован VIII Палеолог показивао је
широкогрудост и стрпљење према противницима уније.

[Ometač]

Дука, византијски историчар 15. века, саопштава како су у Цариграду дочекали
византијску делегацију по повратку из Италије. Тек што су се путници искрцали,
радознали житељи престонице, као што је било уобичајено, почели су да их
запиткују: „Како сте? Какве вести нам доносите са сабора? Јесмо ли победили?”
Уследио је горак одговор учесника сабора: „Издали смо своју веру и продали
побожност за безбожништво. Издали смо свете дарове и постали азимити.” (Азимити
је назив за римокатолике који користе бесквасни хлеб - азиму - док православци
употребљавају квасни хлеб.) На питање „Зашто сте потписали?” они су одговарали:
„Због страха пред Францима!” Помало збуњени, грађани су упитали: „Зашто? Зар су
вас Франци стављали на муке, бичевали или затварали у тамницу?” Уследио је
негативан одговор: „Не, али је потписала наша десна рука, и нека буде одсечена.
Исповедио је наш језик, и нека буде ишчупан!”

Потом је завладало мучно ћутање. Становници Цариграда били су потиштени због
оног што су чули, а учесници сабора посрамљени оним што су учинили, па се
догодило да црквена служба није одржана иако је било време Великог поста.
Једноставно, нико није желео да служи са онима који су издали своју веру. У таквом
расположењу и осећању погружености и неверице прошли су фебруар, март и април
1440. године.

[Ometač]

Онда је Јован VIII Палеолог одлучио да изабере новог патријарха: најпре је столицу
византијског првосвештени ка понудио Марку Евгенику, који је ту почаст одбио, а
онда се обратио Антонију, митрополиту Хераклеје, али је и он захвалио на указаном
поверењу. Ни трапезунтск� � митрополит, као ни представник светогорског манастира
Ватопеда, нису желели катедру унијатског патријарха. Јовану VIII Палеологу је
лакнуло кад се, најзад, осведочени унијата Митрофан из Кизика сагласио да постане
цариградски архипастир. Истовремено, био је то тријумф униониста.

У међувремену, по повратку са Апенинског полуострва, Марко Евгеник је развио живу
делатност којом је желео да сруши оно што је договорено у Фиренци. За разлику од
осталих чланова византијске делегације, становници Цариграда њега су дочекали с
дивљењем и окупљени народ, без обзира на узраст и друштвени положај,
поздрављао га је и клањао му се. Поједини западни истраживачи сматрају да Марко
Евгеник своја богословска дела није писао за учене теологе, него пре свега за
обичан народ и да се трудио да их срочи тако да буду јасна и недовољно
образованим монасима и народу.

[Ometač]

Важно је подвући чињеницу да је делатност ефеског митрополита далеко
надмашивала оквире црквених распри и непосредно је утицала на распоред и
понашање политичких снага у царству. Уследио је прави мали рат против присталица
сједињења с Ð*имом, али је после избора унионисте Митрофана за новог патријарха,
митрополит Ефеса морао осетити извесну несигурност, па се 15. маја 1440. године,
управо на дан кад је нови цариградски архипастир служио свечану литургију - и у
њој помињао папино име! - заједно са Антонијем, митрополито� � Хераклеје, одлучио
на бекство из престонице.

Марко се најпре запутио Османлијама у Брусу, да би отуда накратко отишао у Ефес,
седиште своје дијецезе и град у коме, како је речено, никада раније, а ни касније
није боравио. Онда се упутио на Свету гору, али кад је пролазио поред Лимноса,
неки су га препознали. Царске власти деловале су врло хитро - ухватили су
непопустљиво г свештеника и бацили у тамницу на овом острву у Егејском мору, где
је провео око две године (1440-1442). У међувремену био је очевидац турског
напада на Лимнос и, пошто је схватио да никако неће моћи да оде на Свету гору, у
лето 1443. године обрео се у Цариграду.

[Ometač]

И овога пута боравио је у манастиру Светог Георгија Манганског. Будући нежног
здравља, а мучен тешком болешћу с којом се суочио још у Фиренци, Марко Евгеник
се упокојио 23. јуна 1445, тек што је напунио педесет година. Сахрањен је у
манастиру Светог Георгија Манганског. Тако се завршио један живот који је у
Цариграду имао и своје исходиште и своју утоку.

Већ су савременици за Марка Евгеника тврдили да је „нови Василије Велики” и „нови
Богослов”, доводећи га на најлепши начин у везу с Василијем Великим, знаменитим
кападокијским оцем 4. столећа. С друге стране, назив Богослов уживају само тројица
људи: Јован Богослов, Христов најмлађи и омиљени ученик, писац јеванђеља,
Григорије Богослов, епископ града Назијанза и велики црквени отац 4. века, и,
напослетку, Симеон Нови Богослов, чувени мистик који је живео у другој половини
10. и првим деценијама 11. столећа.

Због заслуга и непоколебљивости у одбрани вере, православна црква га је 1734.
године прогласила за светитеља и сваког 19. јануара прославља преподобног
ефеског митрополита Марка Евгеника.