Biznis plan

[kojica]

pa da,svi bidnemo yadovoljni
e sad,salu na stranu..ideja jeste odlicna,moj brat planira to da uradi,da proda sta u bgu i kupi kucu u sopotu i tamo radi nesto privatno.Ima dobre ideje,deca su mala pa nemaju mogucnost izbro aa i nije daleko. Sa jedne strane,skroz ga podrzavam jer je i meni licno muka od bg-a,guzvi i ostalog,samo sto je navika da si skroz urban i da ti je sve nekako raspolozivo 24h cudo i nisam sigurna da bih se rado odrekla toga..moja ideja je bila da prodav ovaj stan ovde i kupim dva u nisu,jedan iznajmljujem a u drugom zivim i pored toga radim neki poslic..

Nama ovisnicima o forumu je baš sve jedno gde živimo. I tako sve slobodno vreme
arčimo na netu. Da nije neko možda otišao u operu? Ili u pozorište? A i da jeste
to je se dešava jednom ili dva puta u godini, pa nije problem ni da se putuje par sati.

U poslu i jeste problem. Tamo gde ima posla i stambeni prostor ima cenu. Samo ja mislim
da mi ovde u Beogradu plaćamo preveliku cenu.

[kojica]

pročitah uvodni post samo..
.. i ja o ovome pričam, i pričam..

i preselio bih se na selo.. daleko od grada.. imam kuću u selu ali je blizu niša.. tako da to ne.. ali negde daleko da..

..ako bi me neko primio neka se javi..

Odma kreći.

I ja sam počela da pričam od petnaeste, pa evo me. Mrdnula nisam.

[mica]

Nama ovisnicima o forumu je baš sve jedno gde živimo. I tako sve slobodno vreme
arčimo na netu. Da nije neko možda otišao u operu? Ili u pozorište? A i da jeste
to je se dešava jednom ili dva puta u godini, pa nije problem ni da se putuje par sati.

U poslu i jeste problem. Tamo gde ima posla i stambeni prostor ima cenu. Samo ja mislim
da mi ovde u Beogradu plaćamo preveliku cenu.

O da,preveliku,slazem se..mislim,banalan primer,pogledaj cene u nasim kaficima,a pogledaj kad odes van beograda,za jedno pice ovde mozes da popijes minimum dva i po po unutrasnjosti Srbije..

[причалица]

http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/2...a-sedam-dinara

jači biznis

[Bisernica]

Ne znam za vas koji ste se navikli ili ste tamo rođeni ,ali je ne bih mogla da živim u Beogradu ,
i ne samo u Beogradu ,nego ni u jednom velikom gradu ....ne volim gužvu i stampedo koji takav
život nameće ...za mene je to previše izgubljenog vremena u prevozu ,putovanju s jednog na drugi
kraj grada ,guranje u prenatrpanim autobusima ,zakrčenim ulicama ,...nedostatak svežeg vazduha....
Nisam opredeljena za poljoprivredu ili neki sličan rad,ali se bavim tim poslom pored svega ostalog i
mislim da je to dobro ,ne zbog toga što donosi dodatni prihod nego što se provede neko vreme na
čistom vazduhu ,što svakako u današnje vreme dođe kao poklon samom sebi.
Nije strašno živeti u provinciji ,sve je samo stvar navike .
Kukate zbog studija i lekara ...zamislite kako je ostatku Srbije koji ne živi u Beogradu i kada krene u
Bg ,prvo pogleda da li je stavio u novčanik dovoljno para ,a ne zdravstvenu knjižicu ili indeks.
Beogradske *gospođe* odraše kožu studentariji,odnosno njihovim roditeljima ,a lekari pacijentima i ne zna se kome je gore.
Srbija je zemlja koja ima neograničene mogućnosti ,ali isto tako ima i neograničeno mnogo ljudi koji nemaju inicijative ili
ne žele da rade nešto što iskače iz šablona života u velikim gradovima.....ne treba ti ne znam kakav veliki biznis plan da bi
radio nešto na zemlji ,moraš samo imati zemlju ,a hrana je uvek u *modi* ...šta god da radiš nešto će se zaraditi.
Malina je ove godine imala katastrofalno nisku cenu ,ali nije ostala neisplativa ,pitanje je samo da li je ta zarada i dovoljna?!
Meni je ostalo ...kako je s drugima ne znam.

[Slowpoke Rodriguez]

http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/2...a-sedam-dinara

jači biznis

Moz' da bude to je samo trista i kusur km od BGa...
Pazaris 5 tone patlizani, zatvoris se u vikendicu na 5 dana, naravno treba ti dve goleme serpe, masina za mlevenje, levak i jedan sporet ssmederevac... sameljes skuvas zabrbocis u flase... cirka izidje bar 4000 litra flasiran patlidzan i cekas zimu... zimi valjas flajku na forumu po 100 dindzi i eto ti enormne zarade... Ulozis oko 1000 evrica za materijal i prevoz od Leskovac, a zaradis cirka 4000... pa ti vidi da l' se ne isplati...

'de s bio sta s' radio kuvo patlidzani nedelju dana i pazario auto...

[mare]

SELO - Krizu možete da prebrodite ako se vratite na selo ili ako se čvršće povežete sa selom. Kako je stanje na našim selima katastrofalno, od 4.600 sela u 200 nema nikoga, u 200 nema mlađih od 25 godina, u narednih 10 godina još 700 sela će ostati prazno, na selima je 50.000 napuštenih kuća, na 145.000 kuća u selima piše da su privremeno nenastanjene (kakav glup naziv za praznu kuću), ne obrađuje se 600.000 ha njiva, od 1950. do 2000. iz sela je otišlo u grad osam miliona ljudi. Taj prelazak u razvijenom svetu je trajao 150 godina. Dakle, nastavlja se programirano uništavanje naših sela i ne treba očekivati od ovog režima da će napraviti neki strateški zaokret prema selu. Šta onda da radimo? Treba da srušimo odnarođeni režim i da dovedemo sposobne stručnjake koji će napraviti novu ekonomsku politiku prema selu. Dok se to ne desi, predlažem vam da sami usmerite svoju životnu strategiju prema selu. Ovo pišem za one koji razmišljaju svojom glavom i koji znaju šta im savetujem. Selo je odbrana od krize. Kada dođe do sloma svetskih finansija i bankrota Srbije, biće presudno važno kako da se prehrani stanovništvo. Onaj koji živi u neboderu i kupuje u supermarketu iznenada će se naći u velikoj nevolji kada ne bude mogao da kupi hranu. Zato je važno da što više građana krene na selo i da obezbedi u sopstvenoj proizvodnji hranu. Učite kako se ore, kopa, drlja, sadi i odgajaju poljoprivredni proizvodi. Ja sam taj životni koledž završio davno u Strmici i znam da radim sve seoske poslove, pošto su me moji đedovi pripremali za vreme kada će Đavo odneti šalu i kada će svako morati da nauči da proizvodi hranu za sebe. Rasprava Černiševskog da li da se opredelimo za Šekspira ili masnu kobasicu, vođena negde sredinom XIX veka, pada u vodu pred gromoglasnom grmljavinom gladnih creva, tako da je najvažnije da građani budu spremni za drugi talas krize i da znaju da ih utočište čeka na selu.

Pored ovog materijalnog momenta, selo je dobro za nervoznog i frustriranog stanovnika grada i zbog toga što ga ono oslobađa napetosti, stresa, bensedina i stvara psihološku ravnotežu neophodnu za temeljno mentalno ozdravljenje ličnosti. Čovek koji se vrati na selo i počinje da proizvodi za sebe, nema nadređenog šefa, ne mora da putuje na posao, ne mora da se gužva po gradskom prevozu, dobija smirenost koju mu gradski život nikada ne može doneti. On može da planira svoje vreme samostalno, određuje koliko će raditi i koliko mu je dovoljno hrane za proizvodnju, pa tako postaje nezavisan od totalitarnog režima i nije podložan manipulaciji političkog ološa.

Kako dolazi iz grada i kako mu se smučio gradski život upravo zbog tih političkih manipulacija, njemu je sasvim dovoljno da isključi sve medije koji mu danas truju svakodnevno život i da se posveti i preda prirodi. Recept da se pobedi kriza je - povratak na sela. Ukoliko imate neku crkavicu koju ste skupili i držite po parazitskim bankama, vadite to što pre, pre cunamija koji stiže, da vam se ne bi ponovo desilo da vaša devizna ušteđevina postane nova stara devizna štednja. Da li ste me razumeli? Ako jest, lepo. Ako niste, ne mogu da vam pomognem. Kada promenimo vlast i kada na čelo države dođu stručnjaci i menadžeri, onda ćemo predložiti ono što je Holandija uradila pre dve decenije kada je pomogla vraćanje građana na sela.

[QueenOfClubs]

Kako dolazi iz grada i kako mu se smučio gradski život upravo zbog tih političkih manipulacija, njemu je sasvim dovoljno da isključi sve medije koji mu danas truju svakodnevno život i da se posveti i preda prirodi. Recept da se pobedi kriza je - povratak na sela. Ukoliko imate neku crkavicu koju ste skupili i držite po parazitskim bankama, vadite to što pre, pre cunamija koji stiže, da vam se ne bi ponovo desilo da vaša devizna ušteđevina postane nova stara devizna štednja. Da li ste me razumeli? Ako jest, lepo. Ako niste, ne mogu da vam pomognem. Kada promenimo vlast i kada na čelo države dođu stručnjaci i menadžeri, onda ćemo predložiti ono što je Holandija uradila pre dve decenije kada je pomogla vraćanje građana na sela.

Кад год ми се буде смучио градски живот сетићу се оне мотике и будака.
А мислим да ће и мој син.
Наша села немају развијену инфраструктуру да би живот тамо био идиличан.
То је прво.
Друго, наш сељак је препуштен сам себи и временским приликама.
Треће, производ са села је обезвређен.
Четврто, нема више задруга, нема заједништва на селу и нема никога да их поведе да се изборе за своја права.
Велики предузетници су покуповали најквалитетније и готово све.
Продрли својим производима у мегамаркете, и они имају дил са државом.
Појединачан сељак може само да паркира трактор, потражи посао и засади баштицу око куће, тек толико да зна да ће му се деца хранити здраво.
Бар док не крену на школовање у велики град.
Власт је деценијама систематски уништавала сељака и зар ико мисли да ће толики труд да баци у воду.
Није ово ни Холандија ни Енглеска ни Немачка.
Ово је Србија, овде ствари функционишу малко дукчије.

[mikili]

upravo tako kvini..i jos gore...ali imam jako puno posla da bih i ja dodala stogod..

[Nežnicah]

Eh, biznis plan...koliko sam ih samo napravila na poslu...uspesnih, ali sebi nisam uspela da napravim valjan. Uvodna tema je delimicno prica mog zivota. Odnosno, ideja je bila slicna, ali bilo je nekih faktora koji su pokvarili sve.
Elem, prodali dragi i ja stan u kome smo ziveli, stan mojih roditelja koji su mi dali. Stan bio na NBg, kod starog Merkatora, fina lokacija, dobili finu cenu.
Plan sledeci: Da kupimo kucu u nekom prigradskom naselju, sto useljiviju, da je potrebno uloziti neku manju kintu za krecenje i neke sitnije radove. Od razlike da otplatimo kredite, i da kupimo normalan auto (znaci nesto mladje od krsa koji smo vozili tada) i od ostataka da uradimo nesto pametno, da otvorimo neki fast food, ili nesto drugo, mozda cak i da kupimo garsonjericu pa da je izdajemo, nece da se baci.

E, puste zelje, pusti snovi. Moj tata, koji se sve vreme drzao po strani a bio je upoznat sa nasim planovima i slozio se, odjednom ulece u celu pricu, stavlja sape na pare, jer je moralo da ide preko mame, nisu na mene zvanicno prepisali stan. Pocinje da nam daje rokove da nadjemo kucu, da nas pozuruje, mi u totalnom bedaku, srusio nam se svet... Ne vredi prica, ne vredi stav, ne vredi nista, nista.

Da ne gnjavim puno, epilog: Eto nas u kuci koju smo zidali, 20km od centra grada, 1,5 km od autobuske stanice, bez zavrsene fasade, sa gomilom novih dugova na one stare kredite, koje nismo otplatili...
To je bilo za nervni slom. Mislim da smo posle prodaje tog stana i cele price, i muz i ja zaradili ove hronicne boljke koje sada imamo. On secer, a ja usporen rad stitne zlezde. Da ne pricam o patnji nase dece, koju smo iscupali iz kraja koje su volele, sve sa najiskrenijim obecanjima koja smo zeleli da ispunimo, da im kupimo neke stvarcice za kojima su patile, cisto da im malo nadoknadimo taj sok... Sve je to palo u vodu zbog tog faktora zvani moj tata.

[kojica]

o.. baš mi je žao

Nažalost, i najbolji planovi mogu da se izjalove.

[mikili]

to se desi kad si sentimentalan i verujes...prvo si trebala da trazis da stan bude na tebe..ali posle bitke svi generali su pametni..znam..

[Nežnicah]

^ Niko takvo nesto ne bi ocekivao od rodjenog oca, mada nam je radio slicne stvari i ranije, samo u dosta blazem obliku. Trebalo je da pouceni ranijim iskustvom imamo ipak dozu opreza, ali sto kazes, sentimentalnost... Zato su papiri kuce na mene, ako uspem da je prodam, sami cemo sebi da krojimo sudbinu dalje, ne moze mi se niko vise umesati. Mozda taj biznis plan ipak nije pao u vodu sasvim.

[причалица]

Eh, biznis plan...koliko sam ih samo napravila na poslu...uspesnih, ali sebi nisam uspela da napravim valjan. Uvodna tema je delimicno prica mog zivota. Odnosno, ideja je bila slicna, ali bilo je nekih faktora koji su pokvarili sve.
Elem, prodali dragi i ja stan u kome smo ziveli, stan mojih roditelja koji su mi dali. Stan bio na NBg, kod starog Merkatora, fina lokacija, dobili finu cenu.
Plan sledeci: Da kupimo kucu u nekom prigradskom naselju, sto useljiviju, da je potrebno uloziti neku manju kintu za krecenje i neke sitnije radove. Od razlike da otplatimo kredite, i da kupimo normalan auto (znaci nesto mladje od krsa koji smo vozili tada) i od ostataka da uradimo nesto pametno, da otvorimo neki fast food, ili nesto drugo, mozda cak i da kupimo garsonjericu pa da je izdajemo, nece da se baci.

E, puste zelje, pusti snovi. Moj tata, koji se sve vreme drzao po strani a bio je upoznat sa nasim planovima i slozio se, odjednom ulece u celu pricu, stavlja sape na pare, jer je moralo da ide preko mame, nisu na mene zvanicno prepisali stan. Pocinje da nam daje rokove da nadjemo kucu, da nas pozuruje, mi u totalnom bedaku, srusio nam se svet... Ne vredi prica, ne vredi stav, ne vredi nista, nista.

Da ne gnjavim puno, epilog: Eto nas u kuci koju smo zidali, 20km od centra grada, 1,5 km od autobuske stanice, bez zavrsene fasade, sa gomilom novih dugova na one stare kredite, koje nismo otplatili...
To je bilo za nervni slom. Mislim da smo posle prodaje tog stana i cele price, i muz i ja zaradili ove hronicne boljke koje sada imamo. On secer, a ja usporen rad stitne zlezde. Da ne pricam o patnji nase dece, koju smo iscupali iz kraja koje su volele, sve sa najiskrenijim obecanjima koja smo zeleli da ispunimo, da im kupimo neke stvarcice za kojima su patile, cisto da im malo nadoknadimo taj sok... Sve je to palo u vodu zbog tog faktora zvani moj tata.

[Zolton]

lezi na rudu udji u masinu, to je biznis plan