Mesec

[причалица]

Šta je bilo dalje?

Najranije doba Meseca bilo je obeleženo dramatičnim zbivanjima. Snažan pljusak velikih meteorita obrušavao se po satelitu neprestano pola milijarde godina. To su bile preostale stene iz satelitskog roja oko Zemlje i bezbroj drugih krhotina koje su lutale međuplanetarnim prostorima. Pri svakom udaru oslobađala se ogromna energija od koje se tlo topilo tako da je cela površina Meseca gorela i ključala od vreline. Spoljni omotač je bio pretvoren u vrelu lepljivu kašu istopljenih stena.

Raslojavanje
Dvesta miliono godina vrio je ovaj omotač a za to vreme tvari manje gustine izbijali su u gornje slujeve, dok su druge su tonule. Zatim je Mesec počeo da se hladi jer se broj meteorita koji su ga bombardovali vremenom smanjivao. Tokom hlađenja omotač se lagano raslojavao na koru i gornju mantiju.
Tokom ovog raslojavanja važnu ulogu u formiranju kore igrala je naša planeta. Pod uticajem njene gravitacije teže tvari Meseca premeštale su se ka Zemlji i zato je centar mase satelita danas pomeren za oko dva kilometara ka nama. Zato je i kora Meseca tanje na strani koja je okrenuta našoj planeti, a što ce imati značajne posledice u kreiranju reljefa čitavog satelita.

[причалица]

Elementi
U kori Meseca se koncentrisao aluminijum i kalcijum i tu su tokom hlađenja nastali minerali plagioklasa i anortizitne stene. U gornjoj mantiji zadržalo se gvožđe i magnezijum. Kasnije će od ovih elemenata nastati minerali piroksen i olivin, te stene balzata.

Krateri
Iako je bombardovanje meteorita je sve više slabilo, oni su ipak pljuštali još 300 miliona godina. No sada su već udarali o čvrsto tle i ostavljali su svoje tragove. Lomili su i drobili Mesečevu koru, stvarali prve trajne kratere i duboke pukotine. Izmrvljene stene, izbčene iz kratera pod slabom gravitacijom Meseca rasejavale su se daleko na sve strane i lagano taložile po čitavoj površini.

Planine
Ponekad bi se Mesec sudario i sa mnogo većim telom od običnog meteorita, sa ponekim planetoidom. Ovakvi sudari pustošili su ogromne prostore i iz osnova menjali reljef satelita. U trenutku sudara snažna eksplozija izbacivala je velike količine materijala u okolni prostor, tlo se topilo, a udarni talas se prstenasto širio. Stvarali su se glomazni bazeni duboki nekoliko kilometara i široki vise stotina, pa i hiljada kilometara. Od istisnutog materijala oko bazena su nastajale planine visoke nekoliko hiljada metara. Ove planine su stare od 3.9 do 4.1 milijardi godina pa se računa da je to starost i bazena. Od tih bazena koju stotinu miliona godina kasnije nastaće Meseceva mora.

[причалица]

Rude
Verovatno je u to vreme, pre četiri milijarde godina, završeno vertikalno raslojavanje rastopljenog omotača. Pojavile su se rude bogate alkalnim metalima, fosforom, radioaktivnim elementima i retkim zemljama. Možda se tada formiralo i Mesečevo ferosulfidno jezgro u kome je temperatura bila viša od tačke topljenja. Moglo je nastati i magnetno polje skoro iste jačine kao i Zemljino.

Mora
Zatim su se bazeni ispunili tamnom bazaltnom lavom. To je bilo sto i vise miliona godina nakom stvaranja bazena. Kora je tada već uveliko bila ohlađena i čvrsta, ali ispod nje su se još uvek nalazili rastopljeni delovi omotača. Bila je to magma koja je pod velikim pritiscima tražila svoj put ka površini. Izbijala je tamo gde je kora bila najtanja: u bazenima na nama bližoj strani. Probijala se kroz pukotine koje su nastajale od udara meteorita i razlivala se puneći bazene bazaltom. Tako su nastala Mesečeva mora. Na daljoj strani Meseca gde je kora deblja, lava je uspela da potopi samo najdublje bazene. Zato ta strana oskudeva morima. Poslednja erupcija lave velikih razmera bila je pre 3.7 milijardi godina. Zatim se Mesec ohladio do velikih dubina i udarci meteorita više nisu mogli da probude vulkane.
Ali, u morima lava se hladila još skoro pola milijarde godina. Stare kratere na dnu bazena ona je potopila i izbrisala skoro svaki njihov trag, a novi nisu mogli da nastanu dok god je lava bila žitka. Kada se konačno ohladila, pre nešto više od tri milijarde godina, veliki meteoriti su već gotovo presahli. Zato je u morima tako malo velikih kratera. Ali ovih manjih ima isto koliko i na kopnu.

Regolit
Meteoriti manjih razmera su i dalje rovarili površinu Meseca i pravili na njemu kratere, često jedan preko drugog i uglavnom manje preko većih jer velikih meteorita gotvo da nije više bilo. Skoro svi krateri su kružnog oblika jer telo koje padne na tlo velikom brzinom ne rije po njemu nego eksplodira i raspada se zajedno sa okolnim materijalom.
Od eksplozije izmrvljene i isitnjene stene lete zrakasto u stranu i hiljade kilometara i zatim lagano padaju na tle. Vremenom su fina zrnca stena prekrile ceo Mesec i od njih je formiran prašinast sloj regolita. Kako je erozija na Mesecu sasvim slaba jer nema ni vode ni zraka na njemu, izbačeni materijal iz kratera ostaje kao zaleđen tamo gde je pao. Geološki - Mesec je već odavno mrtav. Poslednji važni događi dogodili su se pre možda milijardu godina. Naravno, ako izuzmemo vasionske brodove koje su Zemljani poslali na njegovu površinu.

[причалица]

Udaljenost

Koliko je Mesec daleko? Ako čovek hoće da bude precizan onda na ovo pitanje ne može da da jedan odgovor već najmanje dva.

Mesec naime stalno menja svoje rastojanje od Zemlje jer se oko nje ne okreće po kružnoj već po eliptičnoj putanji. U jednom fokusu ove elipse nalazi se Zemlja i na našem crtežu to je tačka F1. Kada Mesec stigne u tačku M1 tada je rastojanje od njegovog centra do centra planete najmanje i iznosi 363 300 kilometara. Ova tačka se zove perigej. Tačka M2 zove se apogej i u njoj je Mesec najudaljeniji od centra Zemlje, 405 500 kilometara. Iz ova dva podatka možemo dobiti treći: srednju udaljenost Meseca. Srednja udaljenost je aritmetička sredina najveće i najmanje dajine. Ona iznosi 384 400 kilometara i ako za razdaljinu Meseca od Zemlje treba da navedete samo jedan podatak koristite ovaj.



To je inače put u koji stane trideset Zemljinih kugli, a koji peške mozete da predjete za 8 godina i 280 dana, ako idete pet kilometara na sat i naravno ako idete stalno, bez odmora. Istu razdaljinu svetlost prevali za 1.28 sekundi.

Pošto znamo srednju udaljenost Meseca možemo priblžno izračunati i obim njegove putanje (oko 2.5 miliona kilometara).

[причалица]

Linearni ekscentricitet
Srednja udaljenost je jednaka dužini velike poluose (a). Ova poluosa određuje veličinu čitave elipse, a izduženost elipse zavisi od razmaka izemeđu fokusa. Razume se da će elipsa biti izduženija ukoliko je razmak između fokusa veći. Nas međutim interesuje polovina ovog razmaka jer ona govori koliko je jedan fokus udaljen od centra elipse (presek velike i male ose, tačka D). Ovaj podatak možemo dobiti ako od najveće razdaljine oduzmemo najmanju i rezultat podelimo sa dva. Izlazi da je to 21 100 km. Toliko je znači Zemlja pomerena od centra elipse. Ovaj razmak se zove linearni ekscentricitet Mesečeve eliptične putanje oko Zemlje.

[причалица]

Numericki ekscentricitet
Sada možemo da izračunamo i numericki ekscentricitet Mesečeve elipse. To se radi tako što linearni ekscentricitet podelimo sa dužinom velike poluose (a). Dobićemo da je e=c/a=0,0546... itd, ili, zaokruženo, numerički ekscentricitet Mesečeve orbite oko Zemlje je 0.055 (ne pitajte samo čega 0,055 - to je bezdimenziona veličina).

Numerički ekscentricitet je dakle mera izduženosti elipse. Među satelitima, prema dosadašnjim saznanjima, najveći ekscentricitet ima Neptunov satelit Nereida (e=0.75), a Saturnov Tetis, zatim Marsov Deimos itd. najmanji (e=0); putanja prvog je veoma izdužena, dok je putanja ovih drugih kružnica.

Šta nam govori ekscentricitet Mesečeve orbite? Ona je bez sumnje eliptična, ali njena izduženost nije naročito velika. Gotovo da je kružna. Smanjite je 10 milijardi puta i nacrtajte je na komadu hartije pa ćete videti. Posao zapravo nije vredan truda jer će razmak između fokusa elipse biti svega nekoliko milimetra i trebaće vam dosta truda da na kraju nacrtanu putanje ipak ne vidite kao kružnicu. Zbog toga se ova putanja u udžbenicima iz praktičnih razloga crta ili kao kružnica, ili pak kao naglašeno izdužena elipsa, već prema potrebi, a jedino se ne crta kako stvarno izgleda. (Uopšte to je karakteristicno za astronomiju da i najpreciznije tvrdnje i najveće istine dokazuje potpuno netačnim crtežima).

Međutim, ma koliko da je mala razlika između Mesečeve putanje i kružnice ona u stvarnosti nije bez značaja. U perigeju Mesec nam je bliži za 42200 km nego u apogeju i to čak može i da se vidi, jer se na različitoj udaljenosti menja prividni prečnik Meseca.

[причалица]

Prividni prečnik
nekog tela je prečnik kako ga vidimo sa Zemlje. Ovde se dakle ne radi o stvarnoj, apsolutnoj veličini tela, već o veličini koju doživljavamo gledajući dato telo. Tako je prividno Mesec iste veličine kao i Sunce, iako je u stvarnosti prečnik Sunca 400 puta veći od prečnika Meseca.

Kolika je prividna veličina Meseca? Možemo reći da je prividno Mesec zaista velik kao dinja kako se dugo govorilo u našem narodu, ali postoji i druga merna jedinica. To je lučni stepen. Lučnim stepenima merimo ugao koji zahvata disk nebeskog tela posmatrano sa Zemlje. Ova veličina, kad je u pitanju Mesec varira u zavisnosti od razdaljine Meseca. U perigeju ona iznosi 33'31" a u apogeju 29'22". Na srednjoj udaljenosti prividni prečnik Meseca je 31'05". Ove razlike se naravno utvrđuju odgovarajućim mernim instrumentima, ali ima situacija kada se one mogu uočiti i golim okom. To će biti slučajevi za vreme različitih pomračenja Sunca.

[причалица]

Siderički mesec

Ako imate dovoljo strpljenja dok posmatrate Mesec možete učciti njegovo kretanje među zvezdama. Zepravo čini se kao da se zvezde po nebeskom svodu brže kreću od Meseca, te ga u tom kratanju prestižu. Međutim, kretanje zvezda po nebu je ilizuja, posledica obrtanja Zemlje oko svoje ose. Zvezde su za naše oko nepomične. Istina je dakle da Mesec putuje nebom i prolazi kroz sazvežđa.

Uočite jednu zvezdu u blizini Meseca sa njegove leve strane, prema istoku. Već za jedan sat videćete da joj se Mesec približio. Za jedan sat Mesec pređe put koji je otprilike jednak njegovoj prividnoj širini, nešto više od 30'. Sutradan možete videti da je u odnosu na zvezdu Mesec prevalio veliki put od 13°. Za dva, tri dana on je već zaplovio u drugo sazvezđe.



Poput Sunca i Mesec se kreće po zodijaku, ali je od Sunca mnogo brži. Sunce se po nebu krece oko 1° na dan i zato mu treba čitava godina da prođe kroz sva sazvežđa zodijaka. Mesec isti posao završi za tačno 27 dana, 7 sati, 43 minuta i 11.47 sekundi. Naravno, za to vreme je napravio i tačno jedan krug oko Zemlje.

Ovaj vremenski period obilaska oko Zemljine kugle, pošto se meri u odnosu na zvezde zove se siderički mesec (lat. sidereus = zvezdani).

[причалица]

Brzina Meseca

Lepa boginja Selena je, kaze priča, svako veče u svoje nebeske kočije uprezala dva bela konja i zatim lagano putovala nebom. U svetlu današnjeg znanja o dužini Mesečeve staze oko Zemlje rekli bismo da su Selenini konji morali ići na mlazni pogon jer put od preko 2.4 miliona kilometara za svega 27.3 dana može se preći samo velikom brzinom. Ovu brzinu možete i sami da izračunate. Ona iznosi 1.023 kilometara u sekundi, a to je brže od puščanog zrna i otprilike jednako brzini modernih aviona lovaca.

Treba međutim znati da ovo nije konstantna brzina Meseca, vec prosečna. Po drugom Keplrovom zakonu o kretanju planeta radijus vektor planete u istim vremeskim razmacima opisuje jednake površine.



Primenjeno na kretanje Meseca to izgleda ovako. Radijus vektor je zamišljena linija koja povezuje centar Zemlje sa centrom Meseca. Povrsine M1-Z-M2 i M3-Z-M4 su jednake, a Mesec opise lukove M1-M2 i M3-M4 za isto, jednako vreme. Kako je luk M1-M2 duži od luka M3-M4 to znači da je brzina Meseca oko perigeja veća nego u blzini apogeja.

Zbog promenljive brzine Meseca sve veličine koje ovde navodimo, a koje zavise od te brzine jesu samo prosečne veličine.

[причалица]

Od zapada ka istoku

Ima jedna posebno zanimljiva stvar u vezi kretanja Meseca oko naše planete. Iz iskustva znamo da Mesec izlazi na istoku, zatim plovi nebom ka zapadu, zalazi i sutradan se ponovo rađa na istoku. To je svima poznato. Ali, možda vam je već zapelo za oko kretanje našeg satelita među zvezdama. Kako to da se Mesec koji izlazi na istoku, a zalazi na zapadu, kroz sazvežđa kreće u suprotnom smeru, od zapada ka istoku?



Stvar je u obrtanju Zemlje oko svoje ose. Ma koliko brzo Mesec jurio po svojoj putanji on, za posmatrača na Zemlji, zaostaje u kretanju po nebeskom svodu. Uzmite da kroz prozor vašeg stana posmatrate kako se na istoku pomalja Mesec i kako on odmiče ka zapadu. Ali vi, vaš prozor i stan predstavljate samo jednu tačku na Zemljinoj kugli. Za 24 časa vi napravite pun krug, 360° oko Zemljine ose. Za to vreme Mesec prevali tek delić svog puta, svega 13° od svoje putanje oko Zemlje. Posledica takvog kretanja sada je jasna - čini se da on ide ka zapadu.

[причалица]

Mesec kasni

Zamislite da se nalazite na Zemlji u tački A našeg crteža i da je Mesec u kulminaciji. Nebesko telo je u kulminaciji onog trenutka kada prolazi kroz meridijan, a meridijan je zamišljen luk koji prolazi kroz zenit u pravcu sever-jug.

Dakle, okrenite se ka severu, u mislima spojte zenit (on se nalazi tačno iznad vaše glave), sa tačkom horizonta na krajnjem severu i dobijete meridijan. Kada Mesec preseče taj meridijan on je u kulminaciji. U tom trenutku to je i najviši njegov položaj na nebu pošto već sledećeg momenta on počinje da se spušta ka zapadu.




Dakle vi ste u tački A a Mesec u trenutku kulminacije u tacki A'. Za 24 časa, pošto se zajedno sa Zemljom okrenete oko njene ose, vi ponovo dodjete u tačku A. Za to vreme Mesec je iz tačke A' prevalio svoj put od oko 13° i sada se nalazi u tački B'. On, znači jos nije presekao vaš meridijan. Isprednjačio je i vi morate da ga stignete, tj. da pređete tih njegovih 13°. Jedan stepen Zemlja rotirajući se prevali za četiri minuta (360° Zemlja pređe za 24 sata, odnosno za 1440 minuta) što znači da joj za luk od 13° treba još oko 50 minuta i to je vreme za koji Mesec svakog dana "kasni". Ako želite da sledećeg dana posmatrate izlazak Meseca morate imati ovo na umu jer ćete inače na nebu videti samo zvezde.

Ovo je međutim teorija. U stvarnosti Mesečevo vreme kašnjenja se stalno menja i gotovo nikada nije 50 minuta. To je zbog toga što brzina Meseceve revolucije oko Zemlje nije konstantna. Ona je najveća oko perigeja, a najmanja oko apogeja. Zato se i kašnjenje Meseca menja od nekih dvadesetak minuta pa do jednog i po sata.

[причалица]

Mesečeve mene

To da po nebeskoj sferi Mesec načini pun krug za 27 dana i nešto sati, a što zovemo siderički mesec, nije novo otkriće. Za to su znali još Haldejci. Ali ne baš svi Haldejci već samo oni koji su se bavili astronomijom. Običan čovek nikad nije imao smisla ni strpljenja za duga osmatranja neba i kako je po prirodi praktičan, on je za svoje potrebe posmatrao mnogo uočljiviju pojavu - Mesečeve mene.

Mesec je tamno telo, on ne zrači svoju svetlost i zato možemo da vidimo samo onaj njegov deo koji obasjava Sunce. Kako opet Mesec stalno menja svoj položaj u odnosu na Zemlju i Sunce taj deo će, posmatrano sa Zemlje, svakog dana izgledati drukčije. Kažemo - Mesec prolazi kroz mene ili faze.



Kao početni momenat za posmatranje promena ovih faza uzima se obično trenutak kada se Mesec nalazi između Sunca i Zemlje (položaj M1 na crtežu). Ta faza se zove mlad Mesec, ali nju nećete moći da vidite pošto je Zemlji tada okrtnuta neosvetljena strana Meseca (istovremeno Mesecu je okrenuta osvetljena strana naše planete i Seleniti da postoje mogli bi na svom nebu da gledaju u punom sjaju "punu" Zemlju). Ponekad se međutim zna desiti da Mesec u ovoj fazi pokrije Sunce pa onda možemo da vidimo njegov tamni disk, ali do ove situacije dolazi retko. Najčešće Mesec prolazi ispod ili iznad Sunca.

[причалица]

nastavak:

Zanimljivi prizori nastaju tek nakon nekoliko dana kada Mesec na putu oko Zemlje odmakne prema istoku. Tada se može videti njegov uzan, ali svakim danom sve širi srp (M2 i M3). Ispupčena strana srpa je okrenuta Suncu ali vi dobro pogledajte njegovu suprotnu, ugnutu stranu. Ivica te strane je granica između osvetljenog i neosvetljenog dela Meseca, između svetlosti i tame, između dana i noci. Ta tanka linija koja razdvaja dan od noć na Mesecu zove se terminator i baš njega ćemo u svim fazama posmatrati. Vrhovi srpa su rogovi Meseca, a zamišljena prava koja ih povezuje zove se linija rogova. U ovoj fazi rogovi su okrenuti ka istoku.

Preko dana Mesečev srp je teško uočljiv jer ga zasenjuju zraci Sunca. Možemo ga dobro videti tek kad Sunce zađe i to na zapadu, blizu tačke zalaska. Sa gledanjem treba požuriti jer će uskoro Mesec i sam da nestane iza horizonta.

[причалица]

nastavak:

Obratite pažnju na figuru Meseca koju vidite tih prvih dana nakon faze mladog Meseca. Pada u oči blještavi beli srp, ali sem njega možete uočiti i preostali deo Mesečevog diska. To je onaj deo na kome jos vlada noć, ali tu noć razbija neka slaba sivkasta svetlost i kao da je čitav predeo u sumraku. Ova svetlost zove se pepeljasta svetlost, a ona potiče od naše planete (ako se sećate ovaj fenomen je razjasnio Leonardo). To su zapravo Sunčevi zraci koji se odbijaju od Zemlje i obasjavaju Mesec. Zemlja na ovoj razdaljini prilično snažno blješti. Svetlost koja se od nje odbija i pada na Mesec osmdeset puta je jača od najjace mesečine na Zemlji.

Pepeljasta svetlost se ne može videti u sledećim fazama Meseca jer se Mesec polako premešta na noćnu stranu Zemlje.

[причалица]

nastavak:

Kada od mladog Meseca prođe nešto više od sedam punih dana nastaje faza koju zovemo prva četvrt (M4). Sada je osvetljena čitava desna polovina Mesečevog diska, a terminator se poklopio sa linijom rogova. U ovoj fazi Mesec izlazi u podne, a zalazi u ponoć. Čoveku koji poznaje kretanje Meseca nije potreban ni sat ni kompas jer i vreme i strane sveta on čita sa neba gledajući Mesec.



Nakon prve četvrti osvetljena površina Meseca se i dalje povećava. Mesec "raste" kažemo. Svakim danom terminator sve više uzmiče pred Suncem. Na mestima preko kojih prolazi sviće dan (M5 i M6).

A dve nedelje od mladog Meseca, uveče kada Sunce zađe, na nebu se pomalja pun Mesec u svom najvećem sjaju (M7). Ceo je obasjan Sunčevim zracima i njegova svetlost je tada najjača. Ona razbija i najgušći mrak i pravi senke na Zemlji. Ova faza se drukčije zove uštap.

[причалица]

nastavak:

Kad je uštap Zemlja se nalazi između Sunca i Meseca. Zemlji je okrenuta cela osvetljena Mesečeva strana, a Mesecu cela neosvetljena strana Zemlje. Kada bi stvarno postojali mali beli čovečuljci na Mesecu za njih bi nasa planeta tada bila u fazi mlade Zemlje i ne bi je videli. Samo ponekad bi Zemljina senka presla preko njih i oni bi govorili da se Sunce pomračilo. Za nas Zemljane to je pomračenje Meseca.

U ovoj fazi Mesec je cele noći na našem nebu. Tek u zoru, kada se na istoku pojavi Sunce on zađe za horizont.

A već sledeće noći Mesec više nije pun. Na njegovom disku pojavila se senka i kažemo: Mesec opada. Sledećih dana ovo postaje sve uočljivije (M8 i M9). Terminator sad pokazuje mesto gde na Mesecu počinje noć.

[причалица]

nastavak:

Treće nedelje od mladog Meseca terminator se ponovo poklopio sa linijom rogova (M10). Sada je već pola Mesečevog diska u mraku, a osvetljena je njegova leva strana. Ova faza se zove poslednja (ili druga) četvrt. Mesec je izašao u ponoć, a zaći će u podne.

Nakon poslednje četvrti tama guta sve veći deo Mesečevog diska i osvetljeni deo sve više dobija oblik srpa (M11 i M12). Osvetljeni deo je okrenut Suncu, ali rogovi sada gledaju na zapad. Mesečev srp ima oblik ćirilicnog slova "S" (ili latiničnog "C") pa po tome odmah možete znati da jeMesec tada "star", da opada. Vreme izlaženja Meseca je sve bliže zori i izlasku Sunca, a njegov srp je sve tanji. Mesec ponovo dolazi iznad dnevne strane Zemlje i ona ga sve snažnije obasjava odbijenim zracima Sunca. Opet ćemo na Mesecu videti pepeljastu svetlost i noćnu stranu Meseca (M12).

Uskoro potom, provešćemo neko vreme bez mesečine i Meseca. Mesec je istina tu, ali po danu i okrenut nam je njegov neosvetljeni deo pa ga ne vidimo. On je ponovo u fazi mladog Meseca. A već sledećeg dana počeće novi ciklus Mesečevih mena.

[причалица]

Sinodički mesec


Da bi prošao kroz sve faze Mesecu je potrebno 29 dana, 12 sati, 44 minuta i 2.78 sekundi. Ovaj vremenski period se zove sinodički mesec pošto predstavlja zbir svih Mesečevih mena (sinodički dolazi od grčke reči u značenju zbirni, skupštinski). Ono što međutim zbunjuje jeste da u toku ovog ciklusa, dakle za 29.5 dana, Mesec načini ravno jedan krug oko Zemlje, a ranije smo tvrdili da je za taj krug Mesecu potrebno 27.3 dana, to jest jedan siderički mesec. Čitava stvar je utoliko interesantnija što su obe ove tvrdnje tačne i lako se mogu proveriti. Za jednu su dokaz mene, a za drugu zvezde.



Da bismo shvatili otkud potiče razlika između sideričkog i sinodičkog meseca potrebno je da kretanje Meseca oko Zemlje dovedemo u vezu sa kretanjem Meseca i Zemlje oko Sunca. Ovo drugo kretanje ima za posledicu da se položaj Meseca i Zemlje prema zvezdama posle izvesnog vremena više ne podudara sa njihovim položajem prema Suncu.

Uzmimo da je Mesec u fazi punog Meseca (tačka M1) i da u tom položaju, gledano sa zemlje, poklapa neku udaljenju zvezdu. Kroz 27 dana i nešto sati Mesec će napraviti jedan krug oko Zemlje i ponovo će poklopiti datu zvezdu (položaj B na crtežu). Ali za tih 27 dana i Zemlja i Mesec su na putanji oko Sunca prevalili određen put tako da u trenutku kada Mesec poklopi zvezdu on još nije dospeo u fazu punog Meseca. Za to mu je potrebno da stigne u polozaj M3 što traje oko dva dana i pet sati.

Siderički mesec, dakle, predstavaja vreme kruženja Meseca oko Zemlje s obzirom na zvezde, a sinodički s obzirom na Sunce.

[причалица]

Sinhrona rotacija


Dok se okreće oko naše planete Mesec se istovremeno obrće i oko svoje ose. Ova dva kretanja su sinhronizovana tako da se za jedan krug oko Zemlje Mesec tačno jedanput okrene i oko svoje ose. Kažemo, period Mesečeve revolucije oko Zemlje jednak je periodu njegove rotacije. Posledica ovakvog kretanja je poznata - naš satelit nam uvak okreće jednu istu stranu i zato na njemu vidimo uvek jedan isti pejsaž.

Do sinhrone rotacije Meseca došlo je u davno doba kada se pod uticajem Zemlje centar mase Meseca pomerio ka našoj planeti. Međutim sinhrona rotacija nije karakteristična samo za našu Lunu. Među satelitima Sunčevog sistema to je uobičajena pojava.



Rotaciju Meseca, isto kao i njegovu revoluciju, možemo posmatrati u odnosu na zvezde i u odnosu na Sunce. U prvom slučaju ono je jednaka sideričkom, a u drugom sinodičkom mesecu. Pošto se trajanje dana na nekom nebeskom telu određuje prema Suncu to znači da jedan dan na Mesecu traje, zbog sinhrone rotacije, isto koliko i sinodički mesec: 29 dana, 12 sati, 44 minuta i 2.78 sekundi. Naravno, ovo je prosečno vreme izraženo u zemaljskim vremenskim jedinicama.

Osa rotacije Meseca prema ravni ekliptike ima naklon od 88°.5 te na tu ravan stoji gotovo pod pravim uglom. Otuda na Mesecu nama smene godisnjih doba.....

[причалица]

Anomalistički mesec


Oko Zemlje Mesec ide po eliptičnoj putanji. A ta elipsa i sama ima svoje kretanje. Ona se rotira u svojoj ravni i to u smeru kretanja Meseca oko Zemlje. Ovo rotiranje se manifestuje kao kretanje velike ose Mesečeve putanje. Osa (podsetimo se, ona spaja perigej i apogej) za godinu dana prevali put, u ravni elipse, od nesto preko 40°, a za pun zaokret treba joj 8 godina i 310 dana.



Zbog obrtanja ove elipse period prolaska Meseca kroz čitavu stazu nije jednak sideričkom mesecu. Ako posmatramo dva uzastopna prolaska Meseca kroz perigej videćemo da je taj period nesto duži od sideričkog meseca i da traje 27.554551 dana. Ovaj vremenski period se zove anomalistički mesec.