Mesec

[причалица]

Mesec je tamno nebesko telo i mogu se videti samo oni njegovi delovi koji su obasjani Sunčevim zracima. Ali, ako pogledate Mesec kada je ceo osvetljen, kada je pun, nećete, bar na prvi pogled, videti ništa naročito makar ga gledali i teleskopom. Svetlost na njegov disk pada pod pravim uglom te nema senki i ceo reljef se stapa sa pozadinom. Mesec tada izgleda savršeno gladak kao neka ogromna blještava bilijarska kugla i iskusni osmatrači će vam savetovati da ovu fazu prespavate, da pričekate koji dan dok Mesec malo ne ostari. Tada će se opet pojaviti senke i nas nebeski sused će pokazati svoje kratere, pukotine i planine.

[причалица]

Ali ipak, ne izbegavajte uštap. On je idealan za sticanje orijentacije na Mesecu. Sem toga postoje krateri koji se dobro zapažaju bas kada je Mesec u ovoj fazi.

Uzmite dakle teleskop ili dogled i pogledajte Mesec kad je pun. Prvo što ćete videti jesu Meseceva mora, velike sive mrlje koje su vekovima raspaljivale maštu ljudi. A odmah zatim zapazićete mnoštvo blještavo belih pega razbacanih bez ikakvog reda po celom disku Meseca. Izgledaju kao neki blješteći lampioni.

Jedna od ovih pega posebno privlači pažnju i ne treba ni opisivati gde se nalazi. Oivičena je sivkastim prstenom iz koga izviru pravi, vrlo dugi snežno beli zraci. Neuk osmatrač bi pomislio da je to južni pol Meseca, ali naravno nije. Bela pega je ustvari krater, vrlo lep, no pri kosom osvetljenju sasvim neupadljiv, jer se njegovi zraci tada ne vide i on se sasvim utapa u okolinu, u mnoštvo drugih kratera. Njegovo vreme je zato pun Mesec, tada on postaje kralj među kraterima baš zbog tih njegovih moćnih zraka.

[причалица]

Jedan zrak se pruža na jug-jugozapad i odlazi na drugu stranu satelita. Postavljen je ekscentricno u odnosu na krater, kao tangenta tamnog prstena. Drugi zrak je jasniji, ide ka severoistoku i nakon 1500 km uliva se u, sudeći po imenu, jedno božansko more. To je More Nektara (1. Mare Nectaris). Spada u kružna mora, a po veličini odgovara površini bivše Jugoslavije.



1. Mare Nectaris
2. Mare Serenitatis
3. Mare Frigoris
4. Mare Nubium
5. Oceanus Procellarum
6. Mare Humorum
7. Mare Imbrium
8. Sinus Iridium
9. Mare Fecunditatis
10. Mare Tranqullitatis
11. Mare Crisum

1. Tycho
2. Kepler
3. Copernicus
4. Aristarchus
5. Monets Recti i Tenerife
6. Platon
7. Atistoteles
8. Eudoxus
9. Alexander
10. Menelaus

Najduži zrak je planetarnih razmera. Pruža se od kratera prema sever-severoistoku. Ne možete ga pratiti celim putem jer je na nekim delovima već izbrisan, ali sasvim dobro ćete videti kako po sredini preseca More Vedrina (2. Mare Serenitatis) na severnoj Mesecevoj polulopti. I ovo more je kružnog oblika i vrlo je zanimljivo za posmatranje pri kosim zracima Sunca. Po veličini odgovara Poljskoj. Zrak ide i dalje, kroz severni moreuz Mora Vedrine, prolazi kroz Jezero Snova, zatim istocnom obalom Jezera Smrti i gubi se negde na krajnjem istoku Mora Hladnoće (3. Mare Frigoris).

[причалица]

Za orijentaciju pomenuta jezera nisu vam bitna, ali More Hladnoće treba da upamtite. Leži u sevarnoj polarnoj oblasti satelita, a pada u oči po veoma izduženom obliku od istoka ka zapadu. Kada mu je davao ime Ricoli ga je mogao nazvati i Crveno more jer po obliku i površini veoma podseća na naše zemaljsko Crveno more.

Pratićemo još jedan zrak. On se pruža severozapadno od kratera i vrlo brzo ulazi u More Oblaka (4. Mare Nubium), te prolazi blizu njegove zapadne obale. More Oblaka ima nepravilno kružni oblik a veliko je otprilike kao Velika Britanija.

Krater iz koga izviru svi ovi zraci zove se Tiho (1. Tycho). Ime mu je dao otac Meseceve nomenklature, Đovani Batista Ricoli, po danskom plemicu Tiho Braheu (1546-1601), najvećem osmatraču nebeskih tela do pronalaska teleskopa.

[причалица]

Tokom decenija Tiho je skupio ogromnu i veoma preciznu dokumentaciju o kretanju planeta. Nakon njegove smrti ova dokumentacija je dospela u ruke Keplera i ta transakcija se simbolicno vidi i na Mesecu. Onaj zrak iz kratera Tiho sto ide na severozapad, kroz More Oblaka, pruza se bas prema krateru Kepler (2. Kepler).



To je omanji krater, lep za osmatranje jačom optičkom napravom, ali za vreme punog Meseca videćete ga samo kao svetlu pegu. Ova pega je polazište snažnog spleta zraka koji međutim nisu ni toliko dugi ni pravi kao zraci kratera Tiho. Krivudavi su i izukrstani.

Johan Kepler (1571-1630), nemački astronom, bio je sjajan matematičar i genijalni teoretičar, jedan od velikana nauke koji omeđavaju epohe u istoriji civilizacije. 1600. godine postao je asistent kod Tiho Brahea, a kada je ovaj godinu dana kasnije umro, dopala mu je čitava Tihoova osmatračka dokumentacija. Dve decenije kasnije, nakon bezbroj pokušaja i nakon što je konačno raskrstio sa mnogim astronomskim predrasudama i zabludama, formulisao je tri zakona o kretanju planeta koji danas nose njegovo ime.

[причалица]

Postoji jedan izrazito lep i važan krater a koji se osobito dobro vidi ćak i skromnijim dogledom. To je Kopernik (3. Copernicus). Nalazi se nekih 550 km istočno od Keplera i toliko je uočljiv da ga ne možete promašiti (zapravo je uočljiviji od Keplera). Sam krater je veoma zanimljiv ali o njemu će jos biti reči jednom drugom prilikom, a sada ćemo se baviti samo onim što se vidi kada je Mesec pun. A vidi se krupna bela pega od koje se na sve strane širi gusta paučina od svetlih zraka.



Zraci Kopernika nisu tako jasno ocrtani ni tako dugi kao zraci koji izviru iz kratera Tiho. Nisu ni tako pravi. Pružaju se krivudavo, izlomljeni su i ispresecani i dobijate utisak da gledate na neku ogromnu i moćnu nervnu ćeliju koja širi svoja nervna vlakna daleko u prostor. Većina zraka dugačka je izmedju 50 i 100 kilometera, mada ih ima koji premašuju i 500 kilometara. Zapadni zraci se čine svetliji i snažniji. Oni kao da obasjavaju krater Kepler. U stvarnosti je i bilo tako. U Keplerovom delu vidi se uticaj Kopernikovog učenja. S druge strane to Keplerovo delo je dokazalo ispravnost osnovne Kopernikove zamisli o položaju planeta.

[причалица]

Ako pažljivo pogledate možda ćete uspeti da vidite sjajne bele pege tamo gde se zraci Kopernika i Keplera ukrštaju.

Nikola Kopernik (1473-1543) poljski astronom, jedan od osnivača moderne astronomije. Za razliku od učenja crkve u središte kosmosa stavio je Sunce zbog čega se ovaj sistem zove heliocentricni. Godine 1616. katolička crkva je stavila Kopernikovo delo u kome on iznosi svoj poredak nebeskih tala na spisak zabranjenih knjiga.

Ideju o heliocentricnom sisemu Kopernik je morao dobiti od Aristarha čije ucenje mu je bilo poznato. Aristarh (310-250) je bio prvi koji je tvrdio da se Zemlja okreće oko Sunca. Njegov krater (4. Aristarchus) na Mesecu ćete lako naći. Lepo se vidi kao blještava pega na tamnom bazaltnom tlu. Kao da je kredom neko zaparao taćku na crnoj školskoj tabli. Ta bela pega je najsjajnije mesto na čitavoj površini Meseca. Vidi se čak i kada je Mesec mlad pa nad čitavim tim predelom vlada noć.

[причалица]

I od Aristarha se pružaju svetli zraci što nam govori da je i ovaj krater još mlad. Zraci su diskretni, paučinasti i kao da streme baš ka Kepleru i Koperniku.

Ova tri kratera, Aristarh, Kepler i Kopernik, nalaze se na dnu ogromnog OkeanaBura (5. Oceanus Procellarum), najvećeg lunarnog mora. Njegova površina je oko dva miliona i sto hiljada kvadratnih kilometara, što odgovara površini Grenlanda, ili, ako vam je to zgodinije, ovaj okean je manji od Sredozemnog mora za 866 000 km2. Nepravilnog je oblika a njegove granice su jasne jedino na zapadu.



Ako krenete na sever od kratera Aristarh videćete da se Okean spaja sa Morem Hladnoće. Na jugu pak možete videti dva njegova velika zaliva. Levi, zapadni je More Vlage (6. Mare Humorum), a desni ili istočni je More Oblaka koji smo već posetili. A ako krenete severnim zracima kratera Kopernik uplovićete u More Kisa (7. Mare Imbrium).

[причалица]

Posle Okeana Bura More Kiša je najveće lunarno more. Površina mu je 860 000 km2 (poređenja radi Skandinavsko poluostrvo ima 777 500 km2). Prečnik Mora je oko 1250 km i to vam može poslužiti za ocenu razdaljina na satelitu. More je okruženo moćnim planinskim vencima Jura, Alpi, Kavkaz, Apenini i Karpati, ali ih pri punom Mesecu nećete videti. Videćete međutim male bele pege na severu mora, blizu obale. Ona zapadna, najizduženija je planinski venac koji je zbog svog oblika dobio latinsko ime Monets Recti, što bismo mogli prevesti kao Pravi Greben. Dužina grebena je oko 80 km (što je nekoliko kilometara više od naše Fruske Gore).

Nekoliko tačkica istočno od ovog grebena predstavljaju planine masiva Tenerife. Ovo egzotično ime dao mu je skotski astronom Pjaci Smit kada je na ostrvu Tenerife, visoko u planini, ispitujući uslove za teleskopska osmatranja, posmatrao Mesec (5. Monets Recti i Tenerife).

[причалица]

U blizini Tenerifa na Mesecu možda ćete videti i nekoliko usamljenih belih pega. To su izdvojene planine, ali o njima ćemo govoriti drugi put. Sada krenite zapadno od Pravog Grebena, otprilike sto kilometera, i doćićete do jednog velikog luka. Taj luk je malopre pomenuti masiv Jura. On čini uvalu zaliva kome je Ricoli dao dramanticno ime Zaliv Duga (8. Sinus Iridium), verovatno baš zbog oblika obale. Prečnik zaliva je 260 km.

[причалица]

A odmah iznad Tenerifa, ili preciznije severoistočno, sigurno vam je već pao u oči vrlo pravilan, elegantan taman krug. To je velika dolina okružena planinama. Ove planine pri punom Mesecu vide se kao veoma tanak svetao prsten, gotovo savršeno kružnog oblika. Uopšte, na čitavom Mesecu teško je naći tako pravilno građen krater i po tome on je možda i najlepša tvorevina koja se na našem satelitu uopšte može videti.

Ima nešto posebno interesantno sa ovim kraterom. Suprotno očekivanju, njegovo dno je najtamnije baš kada se Sunce nalazi visoko nad njim, kada ga ono najjače obasjava. Sa zalaskom Sunca ono postaje svetlije. U vreme kada su astronomi grozničavo tražili život van nase planete, nastala je teorija da u krateru postoji nekakva oskudna vegetacija koja buja u podne, a vene sa zalaskom Sunca. Da na Mesecu postoji život to bi moglo biti prihvatljivo rešenje.

[причалица]

Hevel je ovom krateru-dolini dao ime Veće crno jezero i s obzirom na veličinu i tamno dno to je bio korektan naziv. Međutim Ricoli je u skladu sa svojom idejom o nomenklaturi Mesečevih kratera ovaj nazvao Platon ( 6. Platon). I opet, s obzirom na veličinu, eleganciju i uočljivost ovaj krater je dostojan imena slavnog filozofa.



Platon (oko 429-347) je promišljao sva važna pitanja koja čovek uopšte može sebi da postavi (što je i inače bio manir svih antičkih mudraca), pa se tako zanimao i za kretanje nebeskih tela. Međutim njegov stav o poretku nebeskih tela i kreće li se Sunce oko Zemlje, ili je obrnuto, je sasvim nejasan - neki kažu možda i zato što je filozof dobro znao sudbinu Anaksagore i Sokrata.

[причалица]

A istočno od kratera Platon, nesto više od 500 km (to je otprilike razdaljina izmedju Keplera i Kopernika) nalazi se Platonov najslavniji učenik i možda najpoznatiji filozof svih vremena, Aristotel (384-322) (7. Atistoteles). Iako razdvojeni stotinama kilometara ova dva kratera stoje baš kao Platon i Aristotel na Rafaelovoj slici Atinska skola - sred plejade čuvenih naučnika, filozofa i umetnika.



Krater Aristotel se ne vidi tako jasno kao Platon, ali uz malo truda vi ćete ga uočiti. To je veliki bledo siv krug, otprilike iste veličine kao i Platon. Pejsaž oko njega je taman jer je to dno Mora Hladnoće.

Gotovo 2000 godina, u Evropi, istina se merila po Aristotelu. Pronašao je ubedljive dokaze da su i Mesec i Zemlja loptasta tela, ali i da je Zemlja u središtu vasione.

[причалица]

Odmah ispod Atistotela možete videti još jedan, nešto manji, sivkasti krug. Nalazi se na kopnu i kontrast između njega i okoline nije velik ali se on ipak može zapaziti i kad je Mesec pun.
Ovaj krater je dobio ime Eudoks (8. Eudoxus), po grčkom astronomu Eudoksu (408-355), jednom od Platonovih učenika. Eudoks je utvrdio datume godišnjih doba, zatim da sunčeva (solarna) godina traje skoro šest sati duže od 365 dana itd.

Ispod Eudoksa možda ćete uočiti nešto tamniju mrlju nepravilnog oblika. Ona je test za vaše osmatračke sposobnosti i optički instrument kojim istražujete Mesečevu površinu, jer se zaista teško vidi. Ali ona je tu, na rastojanju nešto manjem nego što je razdaljina između Eudoksa i Aristotela.

Mrlja je velika ravnica ozidana planinama, ali zid je već znatno oronuo i čitav krater je deformisan. Zove se Aleksandar (356-323) (9. Alexander), po najvećem vojskovođi starog veka. Ali, čuveni vojskovođa svoje ime na Mesecu nije zaslužio osvajačkim pohodima (to uopšte ne bi bilo u duhu ideje o nomenklaturi Mesečevog reljefa) već helenizacijom celog tada poznatog sveta.

[причалица]

Ako Aleksandra niste uspeli da nađete ostavite ga za neku drugu, povoljlniju priliku, a sad se spustite do mora. To je More Vedrina koje vam je već poznato. Njegovom sredinom ide najduži zrak kratera Tiho. Krenite tim zrakom na jug i on će vas dovesti do blještave pege na samoj južnoj obali mora. Ovako iz daljine gledan pri punom Mesecu liči na snažnu upaljenu svetiljku. To je krater Menelaj (10. Menelaus), ali ako vam se učini da to vidite spartanskog kralja Menelaja kako u ratnoj opremi stoji na obali i snuje osvetu Parisu koji mu je oteo lepu Helenu, varate se. Junacima mitova nema mesta na Mesecu (videćemo da ovo pravilo ipak ima izuzetaka). Ovaj Menelaj je grčki geometar i astronom iz Aleksandrije koji je živeo oko sto godina posle Hrista i bavio se sfernom trigonometrijom.

Iz Mora Vedrina, ako spustite malo pogled uplovicete u More Tisine (10. Mare Tranqullitatis). Povrsina ovog mora je oko 438 000 km2 sto odgovara povrsini naseg Crnog Mora. Dno Mora Tisine, posebno u zapadnom delu, obiluje kupolama i brazdama sto ovo more cini izuzetno zanimljivim za posmatranje, ali sa jakim teleskopom i samo pri kosim suncevim zravcima.

[причалица]

A iz Mora Tišine ulazite u More Plodnosti (9. Mare Fecunditatis). Ovo more je nepravilnog oblika i nešto je manje od našeg Kaspijskog jezera - ima 337 000 km2.



I na kraju tu je veoma lepo i lako uočljivo More Kriza (11. Mare Crisum). Vidimo ga kao gotovo pravilan krug, ali to je zato što se ono nalazi na rubu Mesečevog diska i mi ga gledamo iskosa. Ono je zapravo ovalnog oblika, izduženo u pravcu istok-zapad. Veliko je oko 199 000 km2 što odgovrara površini Velike Britanije.

U ovoj šetnji po punom Mesecu posetili smo desetak kratera, jedan okean i nekoliko mora i planina. Za jednu noć to je možda i suviše. Možda neke kratere i niste uspeli da zapazite, ali to nije važno, videćete ih kasnije kad Mesec malo ostari. Važno je za početak da steknete orijentaciju. Pošto je Mesec uvek malo nakrivljen uzmite da Platon pokazuje sever, a Tiho jug. Ova dva kratera se inače nalaze vrlo blizu glavnog Mesečevog meridijana.

Potpuno pun Mesec zapravo ne možete videti. Onog dana kada terminator iščezne na zapadu, na severu ili jugu uz rub diska već se pojavila uska senka jer se Mesec nalazi severno ili južno od ravni ekliptike. Potpuno ceo Mesecev disk mogao bi biti osvetljen samo kada Mesec dođe u ravan ekliptike, tj. u jedan od čvorova. Ali on tada ulazi u Zemljinu senku, to je pomračenje Meseca, te tada nije uopšte osvetljen.

[причалица]

Natanak Meseca

Shodno ljudskoj prirodi da svemu traži uzrok i početak vrlo davno se nametnulo pitanje nastanka Meseca. Tokom istorije nuđeni su razni odgovori ali većina njih ima u najboljem slučaju samo književnu vrednost. Najpoznatije tumačenje ovog događaja je svakako ono po kojem je nas satelit nastao voljom Božjom četvrtog dana od početka stvaranja sveta. U sedamnaestom veku pedantni teolozi, izučavajući Sveto pismo, izračunali su da je ovo moralo biti 4004. godine pre rodjenja Hrista i to oktobra meseca!

Prva teorija

U novije doba stvorene su i druge terorije. Po jednoj Mesec je nastao daleko od Zemlje, od protoplanetarnog oblaka kao zasebno telo, mozda kao jedna od planeta Sunčevog sistema koju je kasnije svojom gravitacijom Zemlja zarobila i prinudila da se obrće oko nje.
Ova teorija polazi od razlike između Zemlje i Meseca u pogledu fizčckog i hemijskog sastava njihovih stena te zaključuju da je Mesec morao nastati na nekom drugom mestu. S obzirom na srednju gustinu Meseca to ne bi trebalo da bude izvan Marsove orbite pošto dalje planete imaju znatno nižu srednju gustinu (ispod 2 g/cm³) i građene su uglavnom od gasova (sa eventualno malim čvrstim jezgrom).

[причалица]

Druga teorija

Druga teorija polazi od sličnosti Zemlje i Meseca baš u njihovom hemijskom sastavu te nastanak ovog satelita locira u blizini nase planete. Istraživanja zadnjih decenija su pokazala da između Zemlje i Meseca razlike i nisu toliko krupne koliko je to izgledalo u prvi mah kada su uzorci tek počeli pristizati sa Lune, odnosno da se one mogu objasniti i u slučaju nastanka Meseca u komšiluku. Ono što međutim ne može da objasni ova teorija jeste začuđujuće mala količina gvožđa na Mesecu. Ako je Mesec stvoren u okolini Zemlje morao bi biti građen od istog materijala kao i Zemlja te bi morao da ima bar približno isto toliko gvožđa koliko i Zemlja. A to nije slučaj. S druge strane doneseni uzorci Meseca neobično podsećaju na materijal spoljnog omotača Zemlje.

[причалица]

Treća teorija

Ovo je bilo odlučujuće za kreiranje treće teorije po kojoj je Mesec dete Zemlje. Na neki način on je stvoren od delova naše planete. Ideja je zapravo dosta stara. Prvi ju je izneo Vilhelm Henri Pikering 1907. godine, a zatim su je prihvatili i neki drugi istraživači među kojima i Dž. H. Darvin (sin "onog" Darvina) po kome se Mesec na prelazu arhaika i proterozoika otrgao od naše planete sa mesta gde se danas nalazi Tihi okean. Moderna varijanta ove teorije objašnjava i paradoks sa gvožđem. Naime u procesu formiranja Zemlje gvožđe i drugi teški elementi tonuli su prema dnu, tj. ka centru planete, a lakši elementi su se premestili u gornje slojeve. Deo ovih slojeva se kasnije odlepio od planete da bi se od njega formiralo novo telo - naš Mesec. No, kako je došlo do odvajanja ovog sloja od planete? Prema jednoj verziji taloženje gvožđa u središtu Zemlje izazvalo je ubrzanje njene rotacije oko sopstvene ose, a brza rotacija je zatim dovela do jake centrifugalne sile koja je poput praćke nestabilne površinske slojeve odbacila u svemir.

[причалица]

Konačan scenario

Danas se međutim kao prihvatljivija navodi druga verzija. Po njoj celokupan scenario nastanka Meseca izgleda otprilike ovako. Nakon što se gvožđe u dobroj meri već koncentrisalo u središtu planete Zemlja se sudarila sa nekim telom čija je masa bila deset ili nešto više puta manja od mase Zemlje. Danas takav sudar nije verovatan jer je Sunčev sistem u međuvremanu uredio orbite svojih većih tela, ali je u ono vreme sigurno bilo mnogo objekata čije su se putanje ukrštale.
Sudar o kome je reč bio je kataklizmičan. Izazvao je strahovitu eksploziju od koje se površinski omotač Zemlje razneo u okolni prostor i zatim pretvorio u oblak vrele prašine. Visoka temperatura je istisnula svu vodu iz oblaka od koga se zatim formirao satelitski roj ćvrstih čestica koje su se međusobno privlačile i lagano lepile jedna na drugu. Zatim su se stvorile grudve. Najveća je privlačila ostale i tako je rasla. Konačno nastalo je novo nebesko telo, Zemljin satelit. To još nije bio Mesec kakvog danas vidimo na nebu, ali je već imao izvesnu moć. Izazivao je plime na Zemlji i usporavao njenu rotaciju. Zbog toga je po zakonima mehanike počeo da se udaljava od Zemlje. Na putu u dalje orbite kupio je ostatke satelitskog roja i uvećavao se, uvećavao....
Sve ovo se dogodilo pre 4.6 milijardi godina. Mesec ne može biti mlađi od toga jer su njegove najstarije stene stare toliko, 4.6 milijardi godina. A ne može biti ni stariji jer je i čitav planetni sistem otprilike toliko star. Najstariji meteoriti su nastali pre 4.6 do 4.7 milijardi godina.