Razumevanje duhovne scene sredine XIX stoleća nemoguće je ako se nemaju u vidu i sve posledice razvoja prirodnih nauka između 1830. i 1890. godine; rezultati subili takvi da nisu mogli da ne ostave posledice i na duhovnu misao tog vremena; došlo se do novih otkrića u matematici (Dedekind, Vajerštras, Kantor), geometriji (Riman, Lobačevski, Klajn), fizici i hemiji (Faradej, Maksvel, Herc, Helmholc, Džul, Mendeljejev), mikrobiologiji (Koh, Paster), eksperimentalnoj medicini i fiziologiji (Bernar), teoriji evolucije (Darvin); to je vreme relativne društvene stabilnosti (isključujući 1848. i 1870. godinu) i vreme kolo-nijalne ekspanzije u Africi i Aziji. Nova otkrića u oblasti optike i termodinamike, elektriciteta i magnetizma omogućila su širenje uticaja fizikalizma i matematizma na društvene nauke, pa je ideal konkretnog znanja koji se oslanjao na iskustvo i rezultate konkretnih istraživanja dobijao sve više pristalica. Intenzivno se razvijaju trgovina i industrija pa je pozitivno znanje dobijalo sve veći značaj; počeli su se javljati mislioci koji su smatrali da se i sva znanja o društvu mogu postaviti na naučne osnove i da je moguće da se život čoveka i društva do kraja naučno objasni. Autoritet pozitivnih nauka sve vreme bio je veoma visok i nije nimalo slučajno da su se u nauku polagale velike nade; po čitavoj Evropi počela su da niču razna naučna društva koja su pretendovala na to da daju rešenja o sve više narastajućim problemima društva; uvećava se broj pokušaja da se i problemi u državnoj politici rešavaju naučnim sredstvima.
Ima više razloga zbogIma više razloga zbog kojih se može o pozitivizmu govoriti kao o misaonom pokretu; pre svega, naspram idealizma, pozitivizam je ponovo istakao primat nauka i prvenstvo prirodno-naučnog metoda koji treba primenjivati ne samo u prirodnim već i u društvenim naukama. Proizvod takvog filozofskog programa jeste sociologija definisana kao nauka o "prirodnim činjenicama". Ono što posebno odlikuje pozitivizam jeste ubeđenje da se uz pomoć nauke mogu re-šiti svi problemi i zato je to vreme doba sveopštegoptimizma i vere u naučni progres koji vodi u blagostanje putem ljudske solidarnosti. Ovo poslednje je nekima poslužilo da istaknu "romantičarski" i "mesijanski" karakter pozitivizma dok su drugi u njemu videli odjeke prosvetiteljskih ideja (vera u naučnu racionalnost). Ako je nekritička vera u razvoj nauka posledica borbe pozitivista protiv idealističkih i spiritualističkih tumačenja realnosti, ne sme se gubiti iz vida da pozitivisti u većini slučajeva ostaju zarobljenici metafizičkih shema u njihovom najdogmatskijem obliku. Pozitivistička orijentacija nastala u filozofiji s početka XIX stoleća, ostala je uticajna tokom čitavog tog stoleća pre svega zahvaljujući uticaju tako značajnih autora kao što su bili Ogist Kont (1798-1857), Džon Stjuart Mil (1806-1873), Herbert Spenser (1820-1903), Jakob Molešot (1822-1893) i Ernst Hekel (1834-1919).