Pitanje o granicama i metodama nauka dovelo je do kritičkog preispitivanja istorije, umetnosti, morala, mita, religije jezika; osporavajući idealističku metafiziku filozofi sve više dovode u pitanje i rezultate do kojih su došle empirijske nauke, teologija i metafizika; postavlja se pitanje vrednosti kao i uslova lepog pa predmet filozofske kritike nisu više same činjenice već pitanja o vrednosti. Sve to bilo je posledica obnovljenog interesa za Kantovu filozofiju.
Na Kantovu filozofiju već sredinom XIX stoleća skreću pažnju ne filozofi već prirodnjaci poput Hermana Helmholca (1821-1894) koji je, budući po osnovnom obrazovanju fizičar i psiholog, objavio nekoliko knjiga iz oblasti fiziologije viđenja u kojima se u više navrata poziva na Kantova dela; u isto vreme Kuno Fišer (1824-1907) počinje da piše svoju višetomnu istoriju filozofije na kojoj su se potom učile generacije filozofa; 1860-61. objavljuje monografiju o Kantu koja ni do danas nije izgubila značaj. Pojačan interes za Kanta javlja se u to vreme i u Francuskoj (Viktor Kuzen, Žil Lašelje, Šarl Renuvje), a 1865. dvadesetpetogodišnji Oto Libman (1840-1914), jedan od najdarovitijih učenika Kuna Fišera, objavljuje knjigu Kant i epigoni kojom se suprotstavlja biologizmu i psihologizmu nastalim pod uticajem Lamarka i Darvina, i sva poglavlja svoje knjige posvećena Fihteu, Šelingu, Hegelu, Herbartu, završava frazom: "I zato, neophodno je vratiti se Kantu". Tako je lozinka Nazad Kantu postala znak vremena; među prvima nju prihvata Fridrih Albert Lange (1828-1875), autor dvo-tomne istorije materijalizma koja je u svom proširenom izdanju iz 1872. postala jedno od najčitanijih dela filozofske literature tog vremena i mogla se po popularnosti porediti samo sa delima Šopenhauera. Lange je poslednjih nekoliko godina života (od 1872) predavao u Marburgu i, ako njega ne možemo smatrati začetnikom neokantovske škole (koja počinje s Koenom), Langeov uticaj na formiranje ove orijentacije bio je presudan. Premda on u prvi plan stavlja Kritiku čistog uma i ideje apriorizma, transcendentalizma i podvlači značaj sintetičkih sudova a priori, njegova filozofija se nalazi i pod uticajem fiziologa (Miler, Helmholc) pa se, kao mešavima protivrečnih stavova, može odrediti kao fi-ziološki iealizam ili fiziološki apriorizam.
Njegova zasluga, kao i drugih neokantovaca bila bi u tome što nije Kantov apriorizam prihvatao kao samo po sebi razumljivo polazište u filozofiji; prihvatajući kriticizam, Lange i njegovi istomiš-ljenici nastojali su da kritički osmisle apriorizam, on ne prihvata bespogovorno ni Kantovo učenje o stvari po sebi"; ono je moralo, po mišljenju ovog mislioca, biti samo granični pojam za neko neodređeno "nešto" kao opšti uzrok pojava, a ne da metafizički utemelji nezavisno od pojava postojeći svet, te stoga, iz Kantove filozofije treba isključiti korene materijalizma i materijalističkog senzualizma.