Pragmatizam

[Filozof]

Osniva?i pragmatizma su ameri?ki filozofi ?arls Sanders Pirs (1839-1914) I Viljem D?ems (1842-1910); oni u sredi?te istra?ivanja ne stavljaju vi?e nau?no-teorijsko saznanje ve? svakodnevnu, prakti?nu ljudsku delatnost, a to ?e re?i: delatnost individu?, zasnovanost njihovih akcija, racionalni i emocionalne elemente delovanja i pona?anja koji se ocenjuju u svetlu kriterijuma korisnosti, efikasnosti, kontrolisanosti. Najve?a pa?nja se ne pridaje apstraktnim idejama, ve? ube?enjima i verovanjima, koji se razmatraju kao pravila koja reguli?u delovanje i pona?anje. U prvi plan dospeva problem razja?njenja misli i verovanja pa predstavnike pragmatizma ne interesuje toliko profesionalno, specijalno filozofsko znanje ve? filozofija koja se maksimalno pribli?ava onom ?to je konkretno, dostupno delovanju, ?injenice.
Iako se nekim svojim elementima pragmatizam pribli?ava filozofiji ?ivota to je tipi?no ameri?ka filozofija zasnovana na konkretnom delovanju i efikasnosti, potrebi za uspehom i maksimalnim razja?njenjem verovanja i ube?enja, a to je svojstveno duhu nesklonom spekulativnom mi?ljenju.

Poseduju?i veoma dobro obrazovanje iz oblasti matematike, hemije, geodezije i astronomije, sin poznatog ameri?kog matemati?ara, ?arls Sanders Pirs, proslavio se radovima iz oblasti semiotike (teorije znakova) i logike; studirao je na Harvardu gde je potom bio asistent opservatorije; na osnovu radova iz astronomije i geodezije bio je izabran u Ameri?ku akademiju umetnosti a potom i u Nacionalnu akademiju nauka; od rane mladosti interesovao se za literaturu i filozofiju te je ve? ?ezdesetih godina XIX stole?a po?eo da objavljuje radove iz oblasti logike i filozofije koji u po?etku nisu privukli na sebe pa?nju ?ire nau?ne publike; iako je upravo on uveo pojam pragmatizam (od gr?ke re?i pragma ? delo, delovanje), za njega se ne mo?e re?i da je predstavnik pragmatizma u pravom zna?enju te re?i. Svoje prve radove ?itao je pred izabranom grupom slu-?alaca koji su mahom bili matemati?ari, pravnici, prirodnjaci i teolozi; me?u njima bio je fiziolog i psiholog Viljem D?ems koji je zapravo stvarni tvorac pragmatizma kao filozofskog pravca.
Iako je ostavio prili?no veliko literarno nasle?e, Pirs nije napravio univerzitetsku karijeru; njegova predavanja nisu bila jasna, pa?nju je poklanjao samo darovitim studentima a univerzitete je posmatrao kao elitisti?ke nau?ne centre. Ne mogav?i da dobije ?ak ni stalno mesto na univerzitetu, nakon ?to je 1891. dobio manje nasledstvo, dao je ostavku, povukao se i poslednjih desetak godina ?iveo u bedi da bi umro potpuno zaboravljen. Sabrana dela su mu objavljena u ?est knjiga tek 1931-1935 a 1958. dodata su jo? dva toma. U njegova najpoznatija dela ubrajaju se spisi: Kako na?e misli u?initi jasnim (1878) i Logi?ka istra?ivanja (1883).

[Filozof]

Pirs istraživanja započinje izučavanjem dela Dekarta i Kanta i svoje kritičke spise o Dekartu objavljuje 1868, u časopisu posvećenom problemima spekulativne filozofije. Glavna pitanja kojima se bavi jesu: problem sumnje, problem individualne svesti, intelektualne intuicije kao i problem neposrednog i oposredovanog znanja. Pirs opovrgava Dekartov princip univerzalne sumnje kao pola-zište filozofiranja pošto čovek nije u mogućnosti da se oslobodi predrasuda koje ima.
Približavanje istini je rezultat neprestanog otklanjanja grešaka, usavršavanja hipoteza, obnavljanja rezultata. Evolucija nauke je "kumulativno-konvergirajući" proces u kojem se prvo formira opšta struktura odnosa među izučavanim fenomenima a potom preciziraju značenja parametara koji odlikuju tu strukturu. Pirs razlikuje tri vrste suđenja: dedukciju, indukciju i abdukciju (sinteza de-dukcije i indukcije) i saglasno njima sve kategorije deli na tri klase, modusa bivstvovanja ili ideje: primarne, sekundarne i tercijalne. Primaran je pojam bića koje je nezavisno od svega drugog, čisto prisustvo fenomena, slobodno od apliciranih konceptualnih shema. U susretu slobodno igrajućeg duha sa stvarnošću nastaju raznovrsna svojstva i mogućnosti, idealni projekti realnosti, čiste forme. Sekundarnost je činjenica po sebi kao datost (teško, grubo, vidljivo), ono što je opažljivo i shvatljivo isključivo uz pomoć "odnosa prema": činjenica koja se ostvaruje u realnosti u stanju neprestane borbe spram drugog. Slobodnoj igri duha suprotstavlja se postojanost naših opažaja. Tercijalnost je hipostaza realnosti, carstvo univerzalija, zakona, suština. Ova tri modusa bivstvovanja Pirs tumači kao fundamentalna svojstva objekta ("phaneron") i uvodi pojam faneroskopija koji zauzima centralno mesto u procedurama javljanja ma kakvog iskustva ili izražavanja.
Kritikujući senzualiste Pirs tvrdi da oseti ne mogu dati neposredna znanja budući da su i sami određeni prethodnim znanjima; likovi predmeta koje dobijamo putem čula nisu neke pouzdane verne kopije već složene slike koje je konstruisao naš um i koje nam daju tek nagoveštaje o predmetima. Ako se ima u vidu sam aspekt gledanja, onda nije važno to što se oseća, materijalno svojstvo znaka, već ono šta se pod njim podrazumeva, šta se o njemu misli. Sve to navodi Pirsa da ospori mogućnost intuicije (čulne i intelektualne) i da u središte svog učenja postavi pojam pragmatičke vere. Verovanja-ubeđenja suprotna su sum-njama i verovanje je rukovodeće načelo našeg delovanja koje je determinisano našim željama.

[Filozof]

Pirs odbacuje i tezu o neposrednom znanju koje se često izjednačava sa intelektualnom intuicijom i smatra da je svako znanje logički oposredovano prethodnim znanjem i da mi ne možemo misliti neposredno bez pomoći znakova. Ce-lokupno ljudsko mišljenje sastoji se od znakova i sam čovek može biti interpretiran kao znak; mišljenje je, po rečima Pirsa, nemoguće bez znakova, zato što je ono po svojoj prirodi jezičko a jezik je po svojoj prirodi javan. Znaci repre-zentuju objekat s obzirom na neko njegovo određeno svojstvo. Komunikativna situacija se stoga može opisati na sledeći način: znak (prva komponenta) je funkcija nekog objekta (druga komponenta) koji je u određenom odnosu prema tumaču/interpretatoru (treća komponenta). Triadička priroda znaka uslovila je i strukturu semiotičkih tablica koje je Pirs izgradio; znake je podelio na znake same po sebi, znake koji označavaju neko svojstvo ("qualisign"), znake koji su reprezentanti nekog objekta ("signsign") i znake koji su markeri time što ukazuju na neki zakon ili duhovnu konvenciju ("legisign"). Polazeći od odnosa znaka i objekta koji znak reprezentuje, Pirs je razlikovao tri vrste znakova: ikoničke (na primer, crtež), indeksne (signal) i simboličke (knjiga). Pojam nastaje na osnovu posledica njegove upotrebe u realnom ponašanju ljudi. Mi saznajemo neki predmet tako što razmatramo ona njegova svojstva koja imaju praktično značenje. Iako naše predstave o tim svojstvima obrazuju predstavu datog predmeta (pragmatistička maksima), ovde se kod Pirsa nije radilo o redukovanju istine na korisnost.

Viljem Džems se u početku bavio slikarstvom, potom medicinom koju je završio na Harvardu 1868; nakon što je preživeo nervni slom, počinje da se bavi filozofijom; od 1873. profesor je anatomije i fiziologije na Harvardu, no ubrzo, preko psihologije dospeo je do filozofije. Nakon objavljivanja dvotomnog dela Principi psihologije počinje da se bavi Spenserovim tumačenjem uma i mišljenja kao čisto pasivnom delatnosti. Ubrzo postaje veoma popularan i drži predavanja po Americi i Evropi. Među njegovim delima ističu se: Pragmatizam (1907), Pluralistički univerzum (1909), Raznovrsnost religioznog iskustva (1911).

[Filozof]

Džems polazi od toga da svako od nas ima svoju filozofiju i ta filozofija nije nešto specijalno, nešto što bi bilo tehnički određeno; ta filozofija koju svako ima je mutan osećaj onog što je sam život u svoj svojoj dubini i značenju. Nama ta filozofija ne dolazi iz knjiga, ona je rezultat sposobnosti pojedinca da oseti damare života vasione i zato je potrebno da se ovlada verom u filozofiju. Džems nema poverenja u profesionalnu filozofiju; smatrao je da za stvaranje filozofije nije neophodno i njeno poznavanje.
Pozicija Viljema Džemsa često se označava i kao "radikalni empirizam", stoga što on odbacuje racionalistički metod, no zadržavajući pri tom samu ideju racionalnosti u svetu; pošto ona postoji u toku čulnog iskustva, Džems iskustvo proglašava za najvišu instancu saznanja; tako tradicionalni pojmovi empirizma dobijaju u pragmatizmu drugačije, specifično značenje. Iskustvo je za Džemsa tok svesti, tok doživljaja ali istovremeno i drugi naziv za čovekovu praktičnu delatnost koja uvek ima posledice i rezultate. Iz tog toka svesti izdvajaju se, kao osnovna, osećanja; time se Džems približava senzualizmu, ali za razliku od senzualista on ne ispituje izvore tih osećanja već jednostavno kaže da osećanja dolaze "neznano od kuda". Osećanja pri tom u psihologiji i filozofiji zadržavaju visok rang jer se zahvaljujući njima utvrđuju odnosi u realnosti kao i ukupnost svih istina.
Od osećanja do pojma neke stvari ne dolazi se uz pomoć saznanja već volje; akti povezani s voljom imaju prednost u odnosu na saznajni aspekt delatnosti, pa je stvar proizvod volje, konstrukcija koja zavisi od ukupnog čovekovog delovanja kao i sredstava koje je izabrao za realizovanje svojih aktivnosti. Iako se proglašavanjem osećaja za osnovu iskustva Džems približava Berkliju i Hjumu (koje najverovatnije nije čitao) i Mahu (za koga je možda i čuo), on se od njih razlikuje time što smatra da su stvari nešto neodređeno što nam nije dato u iskustvu koje je tok, haos oseta iz kojeg ih subjekt izdvaja snagom svoje volje. Što se tiče pouzdanosti iskustvenog znanja, Džems se tu poziva na Pirsa i ističe da se do jasnosti misli o nekom predmetu može doći samo polazeći od toga kakve praktične posledice ima neki predmet, od toga kakva osećanja treba očekivati od njega i za kakve reakcije treba da se pripremimo.

Džems smatra da ne postoji istina koja bi bila nezavisna od čoveka; ako se već govori o istini, onda ne treba govoriti o istini već o "istinama" jer one odgovaraju svaka određenoj individui, pa stoga on svoje stanovište i određuje kao indi-vidualizam i pluralizam. Stvarnosti zapravo nema, ona ništa ne govori budući da mi govorimo o njoj; to što o njoj govorimo zavisi od naše volje i izbora, od konkretnosti iskustva, od jedinstvenih istorijskih situacija koje formiraju iskustvo individue.
Da saznaje i deluje može samo realna individua i to samo u oblasti svog relativnog iskustva koje je isprepleteno s iskustvima drugih individua. Svet u kojem svako od nas sebe oseća jeste svet bića koja imaju istoriju i čija se istorija prepliće sa našom istorijom.

[Filozof]

Sve to Džems zapravo čini kako bi zasnovao religioznu veru; polazeći od toga da je s razvojem nauke povezano i urušavanje religioznog pogleda na svet, i da su naučnici skloni prihvatanju materijalizma i ateizma, čime je ugrožena moralnost i poražena filozofija, Džems smatra da se na taj način čovek odriče i svoje neponovljive individualnosti. Bog je pojedincu neophodan u borbi protiv životnih nedaća i samoće, protiv zla i haosa. Egzistentnost boga Džems ne nastoji da dokaže ontološki već u pragmatičnom smislu: vera u boga je čoveku neophodna i spasonosna. Religija je hipoteza koja bi se mogla pokazati i kao istina. Moguće je da dođe do protivrečja između nauke i čovekovog obraćanja bogu; čoveka koji veruje, ako je i naučnik to ne treba da buni jer on uvek ima pravo izbora, pravo da se preda svojoj ličnoj veri na svoj sopstveni rizik i da pri tom izabere ma koju religioznu hipotezu jer, vera je spasonosna, a neverovanje destruktivno.
Među teoretičarima pragmatizma najveću uticaj, posebno u Americi, imao je Džon Djui (1859-1952) koji je predavao na Mičigenskom i Čikaškom univerzitetu a od 1901. do 1931. na Kolumbijskom univerzitetu u Nju Jorku. Njegova osnovna dela posvećena su problemima pedagogije, teoriji ljudske prirode, iskustva i saznanja, kao i teoriji logike: Škola i društvo (1899), Čovekova priroda i ponašanje (1922), Iskustvo i priroda (1925), Istraživanja o logičkoj teoriji (1903), Kako mislimo (1910), Ogledi o eksperimentalnoj logici (1916), Logika: teorija istraživanja (1936). U ovim delima Djui dalje prerađuje i razvija glavne stavove pragmatizma.

U prvo vreme Djui je bio pod uticajem neohegelovskog idealizma koji je krajem XIX stoleća dominirao na engleskim i američkim univerzitetima, da bi potom, baveći se intenzivno pedagogijom, došao na stanovište empirizma. U spisu Demokratija i obrazovanje (1916) Djui se založio za reformu obrazovanja i pedagoških disciplina; to ga je odvelo problemima psihologije i filozofije i tako do osnovnih stavova pragmatizma. Na njega je najviše uticala Džemsova knjiga Principi psihologije, posebno pojmovi diskriminacije, koncepcije, poređenja, razmišljanja, koji su vodili problemu života kao delovanja. Smatrao je da se saznanje može objasniti polazeći od ponašanja koje je glavni momenat ljud-skog saznanja i to ga inspiriše da izgradi originalnu koncepciji instrumentalizma.

[Filozof]

Suština pragmatičkog instrumentalizma bila bi u tome da se shvati kako su razumevanje, saznanje i praksa načini da se dospe do dobra; za tako nešto je neophodno neprestano pojašnjavati pojam iskustva i korigovati njegovo shvatanje koje se nalazi kod Džemsa koji, po mišljenju Djuia, greši kada iskustvo tumači kao tok svesti. Iskustvo nije saznanje već način delovanja. Dok je Džems pojam iskustvo primeljivao na sferu čulnog, spiritualnog, religioznog i moralnog, Djui taj pojam širi i na oblast umetničkog, socijalnog i kulturnog. Iskustvo zahvata sav čovekov život, njegove odnose s prirodom i samu prirodu.
Za života Djui je bio neprikosnoveni autoritet u Americi, a van te zemlje smatran je njenim najvećim filozofom; to je učvršćivalo pramatizam kao učenje ali ga nije moglo i održati; s njegovom smrću prestao je da postoji pragmatizam kao pravac, ali je ostao kao način mišljenja, kao instrumentalni metod, kao bihejvioristička orijentacija u saznaju i razumevanju čoveka.
Američki pragmatizam je pokušao da izmiri sa neopozitivizmom Čarls Moris (1901-1979); u početku je Moris radio kao inženjer a potom je preko biologije i psihologije došao do filozofije; doktorirao je u Čikagu 1925. a potom je predavao u Čikagu, na Harvardu i u Teksasu. U svojoj prvoj knjizi Šest teorija razuma (1932) ističe različite vrste razuma: razum kao supstanciju (Platon, Aristotel, Dekart), razum kao proces (Hegel, Bredli, Džentile), razum kao odnos (Hjum, Mah, Rasel), razum kao intencionalni akt (Brentano, Majnong, Huserl, Vajthed), razum kao pragmatičku funkciju (Šopenhauer, Niče, Pirs, Džems, Djui). Nakon toga objavio je knjigu Logički pozitivizam, pragmatizam i naučni empirizam (1937), kao i knjigu napisanu 1938. a koja mu je donela svetsku slavu: Osnovi teorije znakova. Problemu znaka posvećena je i njegova knjiga Znak, jezik i ponašanje (1946). Uporedo s izučavanjem problema znaka Moris se bavio i istraživanjem vrednosti: Putevi života (1942), Otvoreno Ja (1948), Raz-novrsnost ljudskih vrednosti (1958), Označavanje i smisao. Izučavanje odnosa znaka i vrednosti (1964).

Moris ističe da je sva ljudska civilizacija zasnovana na sistemima znakova i ništa se ne može reći o razumu bez pozivanja na funkcije znakova. Znaci odlučujuće utiču na formiranje čoveka i stvaranje civilizacije. Zato je sasvim ra-zumljivo što se znacima bave lingvisti, psiholozi, filozofi biolozi, antropolozi, sociolozi. Budući da je svima njima potrebna jedna zajednička osnova, Moris sebi stavlja u zadatak izgradnju jedne opšte teorije znakova koju naziva semiotika.

[Filozof]

Semiotika je nezavisna nauka koja daje osnove svim drugim disciplinama koje se bave znacima a koje su sposobne da unificiraju znanje; taj proces Moris naziva semiozis; postoje tri faktora: ono što funkcioniše kao znak, ono na šta se znak odnosi i efekat koji je proizveden na interpretatoru zahvaljujući kojem konkretna stvar postaje znak za interpretatora. Te tri komponente zovu se: znak-provodnik, designat i interpretacija. Interpretator je četvrti elemenat. U semiozisu postoji neko ko saznaje drugog na oposredovan način; semiozis je osvešćenje posredstvom nečeg. Posrednik je znakovni provodnik, osvešćenje je in-terpretacija, delujuće lice je interpretator a predmet saznanja je designat.
S obzirom na tri elementa koji tu postoje (provodnik, designat i interpretator), semiotika se deli na: sintaksu, semantiku i pragmatiku. Sintaksa izučava međusobne odnose znakova i ona je najrazvijenija grana semiotike, budući da su se njom bavili stari Grci, Lajbnic, Frege, Pirs, Rasel, Vajthed, Karnap. Semantika tumači odnos znakova i designata kao objekata koji su označeni znakovima; kada se postavlja pitanje o istini uvek je po sredi odnos znaka i stvari; treba imati u vidu da je designat znaka predmet koji znak može označavati, tj. predmet ili situacija koja s obzirom na sintaksička pravila može biti povezana s pro-vodnikom znaka pomoću semantičkog odnosa denotacije. Pragmatika izučava odnos znaka i interpretatora.
Moris razlikuje i različite tipove diskursa: naučni diskurs je usmeren na dobijanje istinite informacije, mitski diskurs daje ocenu određenih akcija, politički diskurs određuje vrstu delovanja određenom tipu društva, religiozni diskurs određuje određen tip ponašanja koji dominira na nivou ličnosti čime se ocenjuje ponašanje konkretnih ljudi. Ocene su definitivni principi a načine označavanja Moris određuje kao preskriptivne.

Sve to važno je po mišljenju Morisa stoga što od rođenja pa do smrti individua se nalazi pod stalnim pritiskom znakova bez kojih ljudi ne mogu postići svoje ciljeve. Svestan odnos ka diskurzivnim tipovima, njihovim funkcijama i njihovom korišćenju pomaže čoveku da izbegne manipulacije od strane drugih i da pri tom sačuva autonomiju svoje svesti i svog ponašanja.
Koncepcije Džemsa i Djuija iznova će sedamdesetih godina XX stoleća, pod uticajem neopozitivizma (Karnap, Tarski, Rajhenbah) pokušati da osmisli Ričard Rorti (1931) vodeći predstavnik američkog dekonstruktivizma; neko vre-me Rorti je predavao u Prinstonu a potom u Virdžiniji.

[Filozof]

Njegova najpopularnija knjiga je Filozofija u ogledalu prirode (1979); etičkoj problematici posvećena je knjiga Kontingencija, ironija i solidarnost (1989); tome treba dodati i knjigu Posledice pragmatizma (1982) zbog koje su i čitavo njegovo stanovište određuje i kao neopragmatizam. Rorti je aktivni pobornik relativističkih principa pragmatizma usmerenih protiv scientizma analitičke filozofije kao i protiv metafizike. Filozofske koncepcije izložene u pomenutoj knjizi Rorti je dalje razvijao tokom osamdesetih i devedesetih godina i izložio ih potom u dvo-tomnom delu Filozofski spisi (1991). Rorti kritikuje shvatanja po kojima je filozofija teorijska osnova i jezgro savremene kulture; kritikuje shvatanje po kojem je ona fundamentalna disciplina koja ima privilegovan pristup stvarnosti. Filozofija ne može pretendovati na vodeću ulogu u kulturi budući da njen istrumentarijum (kategorijalni aparat) nije savršeniji i adekvatniji od drugih "žanrova" kulture, kao što su poezija ili književna kritika. Na taj način Rorti "detronizuje" filozofiju i nastoji da "rehabilituje" književnost, istoriografiju, etnografiju i druge humanističke discipline koje su se tradicionalno smatrale drugorazrednim u odnosu na filozofiju. Na taj način, u "postfilozofskoj" kulturi brišu se granice između naučnih i nenaučnih diskursa, između egzaktnih i neegzaktnih formi saznanja. Ove ideje bile su po prvi put izložene u knjizi Filozofija i ogledalo prirode i zbog njih su Rortija proglašavali revolucionarnim nihilistom i buntovnikom.
Glavni predmet njegove kritike je saznajno-teorijska (epistemološka) tradicija, koja po mišljenju ovog filozofa vodi od Platona, preko Dekarta i Kanta do savremene analitičke filozofije. Toj tradiciji je svojstvena potraga za temeljima znanja i nalazi se u idejama (Platon), apriornim kategorijama razuma (Kant), nezavisnim objektima (realisti), čulnim datostima (logički pozitivizam), ili u svojs-tvima našeg jezika (analitička filozofija). Epistemološka tradicija dozvoljava da saznanju uvek prethodi samostalna, od čovekovog mišljenja nezavisna realnost koju treba adekvatno da opisuje filozofija; istovremeno se pretpostavlja da naučno znanje treba da bude storo metodsko i neopovrgljivo.

[Filozof]

Kao svoj zadatak Rorti vidi dekonstrukciju i prevladavanje takvog tradicionalnog shvatanja koje svoje poreklo ima kod Dekarta i Loka, kod filozofa koji su smatrali da filozofija treba da bude ogledalo prirode, objektivnog sveta; on smatra da saznanje ne odražava realnost već se samo nalazi u komunikaciji sa njom i utiče kao instrument na dati materijal. Saznanje podrazumeva "izvlačenje koristi" i sposobnost da se "nosimo s događajima", da držimo situaciju pod kontrolom. Odbacujući korespondentnu teoriju istine kao "realističku dogmu", Rorti tu prevaziđenu epistemološku doktrinu nastoji da zameni postpozitivističkom koncepcijom koherentnosti kao saglasja neke od jezičkih igara sa određe-nim zahtevima ili principima koji deluju u konkretnoj istorijskoj zajednici individua.
Kod Rortija dolazi do izraza komunikološka tendencija prisutna u filozofiji druge polovine XX stoleća; on smatra da je društvo, shvaćeno kao jezička zajednica (naučnika, političara, preduzetnika ili žurnalista), moguće razmatrati kao jedinstvenu osnovu ljudskog znanja, normi, standarda mišljenja kao i ponašanja. Taj pojam zajedništva (community), čija je paradigma njemu bila "naučna za-jednica" Tomasa Kuna (o kome će kasnije biti reči kad se bude govorilo o epistemološkom smeru u filozofiji XX stoleća), Rorti poistovećuje sa pojmom "postojanja" objektivnog sveta; filozof (naučnik, pesnik) nije u mogućnosti da se apstrahuje od socijalne sredine u koju je zagnjuren; idealni, vanistorijski "ugao gledanja boga" (H. Patnam) koji bi mogao garantovati objektivan ugao pos-matranja čoveku ostaje nedostižan. Saznanje je moguće samo iz aspekta angažovanog subjekta uvučenog u određeni društveni i kulturni kontekst; ono je uvek konkretno-istorijski uslovljeno i zato je "utemeljenje" znanja uvek stvar razgovora, društvene prakse a ne pitanje posebnog odnosa ideja (pojmova) i objekata. Takav pristup on označava kao etnocentrički i suprotstavlja ga esencijalizmu Dekarta, Loka, Huserla i Karnapa koji čine realističku tradiciju u filo-zofiji.

Svaki kulturni fenomen Rorti vidi kao vremensku pojavu, kao sticaj slučajnih okolnosti uslovljenih kulturno-istorijskom dinamikom. Oslanjajući se na shvatanja T. Kuna i P. Fajerabenda o nepostojanju strogih kriterijuma pri prelasku s jedne naučne paradigme na drugu, Rorti primenjuje to sporno shvatanje na celinu istorijsko-lingvističkih i kulturnih procesa te tako istorija postaje je-dan haotičan tok što omogućuje da se teleološka doktrina dezavuiše kao metafizička a time i lažna. Istorija nema nikakvu ideju, nikakav naznačen cilj, nju stvaraju ljudi, a ne bog ili svetski razum. Svaka generacija postavlja svoje ciljeve i svrhe i stvara sopstveni jezik i zato svaki kulturni "rečnik" neke epohe nije ništa drugo do prevrednovanje i reinterpretacija ili, kako Rorti kaže, redeskripcija prethodnih rečnika i tekstova. Izraz redeskripcija je centralni pojam Rortijevog "antifundamentalističkog" pragmatizma. Budući da je nemoguće ma koju od verzija tumačenja bivstvovanja u potpunosti poistovetiti s objektivnom realnošću te je referentnost nemoguće postići, reč nije toliko o deskripciji (opisu) sveta već o novom tumačenju i novom osmišljavanju ranijih koncepcija, reč je o redeskripciji čije je glavno sredstvo metaforizacija.

[Filozof]

Svaki kulturni fenomen Rorti vidi kao vremensku pojavu, kao sticaj slučajnih okolnosti uslovljenih kulturno-istorijskom dinamikom. Oslanjajući se na shvatanja T. Kuna i P. Fajerabenda o nepostojanju strogih kriterijuma pri prelasku s jedne naučne paradigme na drugu, Rorti primenjuje to sporno shvatanje na celinu istorijsko-lingvističkih i kulturnih procesa te tako istorija postaje je-dan haotičan tok što omogućuje da se teleološka doktrina dezavuiše kao metafizička a time i lažna. Istorija nema nikakvu ideju, nikakav naznačen cilj, nju stvaraju ljudi, a ne bog ili svetski razum. Svaka generacija postavlja svoje ciljeve i svrhe i stvara sopstveni jezik i zato svaki kulturni "rečnik" neke epohe nije ništa drugo do prevrednovanje i reinterpretacija ili, kako Rorti kaže, redeskripcija prethodnih rečnika i tekstova. Izraz redeskripcija je centralni pojam Rortijevog "antifundamentalističkog" pragmatizma. Budući da je nemoguće ma koju od verzija tumačenja bivstvovanja u potpunosti poistovetiti s objektivnom realnošću te je referentnost nemoguće postići, reč nije toliko o deskripciji (opisu) sveta već o novom tumačenju i novom osmišljavanju ranijih koncepcija, reč je o redeskripciji čije je glavno sredstvo metaforizacija.

Sledeći Tojnbija i Špenglera, Rorti se zalaže za kulturološki pluralizam; smatra da oblik jednoj kulturi daje "stvaralačka manjina" – pesnici, velike individualnosti, tvorci originalnih metafora i tekstova. Razvoj jezika povezan je s demetaforizacijom, prevođenjem prenosnog u pravi smisao, a figurativnog jezika u bukvalni, metafore "umiru" time što postaju bukvalne i što se pretvaraju u op-šteupotrebne reči. S razvojem kulture dolazi do okoštavanja njenih savitljivih delova, do trivijalizacije govora a to je i razumljivo jer bi jezik sastavljen samo od metafora bio neupotrebljiv. Oko trivijalizovanih metafora stvara se nova jezička igra s njoj odgovarajućim formama lingvističkog ponašanja i novim društvenim praksama i institucijama koje smenjuju stare. Revolucionarne promene u lingvističkoj praksi dovode do društvenih trasformacija velikih razmera i na taj način kultura stvara sliku o sebi, tako se "stvara" istorija. Neki od Rortijevih kritičara (H. Patnam, Ž-K. Volf) ovu njegovu poziciju vide kao utopijsku, budući da insistirajući na revolucionarnim promenama i smenama rečnika-deskripcija ne ukazuje i na mehanizme tih promena pa je u tome njegova pozicija i najpodložnija kritici.
Veći deo radova koje je Rorti objavio u knjizi iz 1991. posvećen je problemu društva koje on poistovećuje s komunikacijom, sa dijalogom, pri čemu intertekstualnost tumači kao dijalog epoha i tradicija; međusobno "razgovarajući" različiti žanrovi kulture (tekstovi koji funkcionišu u njegovom diskurzivnom prostoru) obrazuju poprište agona, neprekidnu igru, čija vrednost nije u pobedi ili porazu već u hazardnosti. Rortijev utopijski ideal je liberalno-demokratsko društvo oslobođeno diktata ideologije, usmeravano samo opštim interesima učesnika u dijalogu; cilj filozofije (koja je "glas u razgovoru čovečanstva") jeste posredovanje u razgovoru koji se ne sme prekinuti. S prevladavanjem epistemologije filozofija se pretvara u književnu kritiku, hermeneutiku, a filozof dobija ulogu kritičara-interpretatora koji "manipuliše metaforama i rečnicima" te je tako sokratovski posrednik među različitim diskursima, odnosno, književnim tekstovima. Zadatak filozofa je komentarisanje tekstova i usmeravanje jednih rečnika protiv drugih. Kada se filozofija oslobodi epistemoloških okova, ostaje samo hermenutika.
Relativistički Rortijevi pogledi ne nailaze na opštu podršku među savremenim filozofima; njegova radikalnost često izaziva burne reakcije kod čitalačke publike ali i veliki odjek u redovima poststrukturalista (Liotar, Delez ili Deri-da).