Fenomenološki pokret

[Filozof]

Nalazeći se u neposrednoj saradnji s najplodotvornijim filozofima njegovog vremena (Koen, Natorp, Hajdeger, Šeler), Hartman je stvorio ogroman filozofski opus koji za njegovim savremenicima nimalo ne zaostaje, i mnogi s pra-vom o njemu govore kao o neopravdano zanemarenom misliocu. Njegova najvažnija dela su: Platonovska logika bivstvovanja (1909), Osnovna filozofska pitanja biologije (1912), Osnovne crte metafizike saznanja (1921), Filozofija nemačkog idealizma (Fihte, Šeling i romantika; Hegel) (1923; 1929), Prilog zasnivanju ontologije (1935), Etika (1935), Struktura realnog sveta (1940), Filozofija prirode (1945), Estetika (1945); oba poslednja dela objavljena su tek 1950.
Hartman je poslednji nemački filozof koji je obradio sve tradicionalne "filozofske nauke" u Hegelovom smislu te reči: ontologiju, teoriju saznanja, filozofiju prirode, socijalnu filozofiju, etiku i estetiku. Sve to učinio je u XX stoleću, u vreme koje nije imalo više razumevanja za filozofski sistem i kad se smatralo da je prošlo vreme kad je bilo moguće da se sva filozofska problematika izloži u celovitom sistemu. Možda i nije slučajno što njegov "sistem" u postneo-kantovskom periodu počinje teorijom saznanja a završava se estetikom.
Pored već pomenutih uticaja Huserla, Hajdegera, Šelera i Eduarda fon Hartmana, na Nikolaja Hartmana su presudno uticale ideje Aristotela i Hegela pa su mnogi u njegovoj filozofiji videli "modernizovan aristotelizam i sho-lastiku" ili "hegelovstvo pod kantovskom prizmom". Pod uticajem Kanta Hartman se kritički odnosi prema konstruisanju filozofskih sistema ali pri tom, kao što smo napomenuli, gradi takav filozofski sistem da se s pravom može reči kako je to poslednji filozofski sistem u XX stoleću. Ubrajajući sebe u pobornike problemskog tipa mišljenja (Platon, Aristotel, Dekart, Lajbnic, Kant), on se suprotstav-lja sistemskom načinu mišljenja (Bruno, Spinoza, Volf, Fihte, Šeling, Hegel) da bi pri tom i sam završio u ovoj drugoj grupi filozofa. Određujući saznanje kao ontološki proces i izgrađujući ontologiju u svim njenim aspektima, Hartman svoju filozofiju određuje kao realizam.

[Filozof]

Istovremeno, on u okvuru realističkih filozofskih smerova XX stoleća zauzima posebno mesto kao osnivač kritičke ontologije ili nove ontologije. Polazište nove ontologije je kritika transcendentalizma koji gubi iz vida da je saznanje transcendentni akt koji prelazi granice svesti. Mišljenje je dvojako intencionalno: misleći misao, ono tim samim misli i predmet koji je sa svoje strane nešto sasvim drugo, no upravo ono o čemu misli misao. Beskorisno je mišljenje radi mišljenja; misao je uvek radi nečeg drugog, radi onog bivstvujućeg; misao i stvar su po svom sadržaju neodeljivi ali se iz osnova razlikuju po načinu svog bića (misao je u duhu a stvar je uvek izvan duha). Saznanje nije konstruisanje već "zahvatanje" realnosti koja već postoji i to nezavisno od onog koji je saznaje. Iako je struktura realnosti u velikoj meri analogna strukturi saznanja, ne može se govoriti o podudarnosti ovih dveju oblasti. Saznanje u svakom trenutku samo uvećava puninu i dubinu "za-hvatanja" realnosti i nikad se u njoj ne iscrpljuje. Drugo svojstvo Hartmanovog sistema je shvatanje o ontološkom jedinstvu sveta. Bivstvovanje je mnogoobrazno. U njemu se sreće bivstvujuće i suština, realnost i idealnost kao načini bivstvovanja. Bivstvovanje poseduje niz modaliteta (mogućnost, stvarnost, nužnost). Moguće može biti samo ono što je bilo ili će biti realno; to vodi identitetu realnog i idealnog, bivstvujućeg i suštine. Osim toga, Hartman ističe slojevitost bivstvovanja. Ono u sebi ima četiri sloja: neorganski (fizički), organski (biološki), duševni (psihološki) i duhovni (idealni) sloj bivstvovanja. Viši nivoi nastaju na osnovu nižih pri čemu viši sloj ne može postojati ako nema nižeg, dok obrnuto može. Viši nivoi su nesvodivi na niže jer u njima kao njihov atribut raste sloboda. Svaki je sloj autonoman i poseduje sopstvene unutrašnje zakone. Ovo za posledicu ima kritiku teleologizma kao neopravdano ras-prostiranje kategorija višeg sloja na niže slojeve. Ne postoji idealni faktor koji bi kategorije viših slojeva primenjivao na niže.

[Filozof]

Ovo ima kod Hartmana direktni uticaj na njegovo etičko učenje: prihvatajući apsolutni karakter morala i is-ključujući transcendentnost smisla on je prinuđen da postilira ateizam kao osnov slobodnog delovanja ličnosti. Polazeći od neophodnosti razlikovanja formi postojanja i njegovih kategorijalnih struktura, Hartman kao zadatak kritičke ontologije ističe analizu kategorija kao fundamentalnih određenja bivstvovanja unutar svakog od pomenutih slojeva i otkrivanje njihovih međusobnih veza i odnosa.
Saznanje je ontički odnos između postojećeg subjekta i objekta u kojem objekt ostaje kakav jeste dok se subjekt menja; pri tom je predmet saznanja uvek nešto više no predmet budući da on nije samo nešto saznato no i nešto ne-poznato. Svetu odgovara mnoštvo slika sveta i na taj način ontološki pristup shvata saznajni odnos kao ontički tako što omogućuje saznanje po slojevima bivstvovanja; ako bi sve kategorije predmeta istovremeno bile i kategorije saznanja, ne bi bilo ničeg nesaznatljivog; ali mi u svim oblastima nailazimo na granice saznatljivosti i zato je neophodna diferencijalna kategorijalna analiza kojom se kategorije dele u dve sfere: na kategorije kao principe bivstvovanja i na kategorije koje su "istovremeno" i principi saznanja (o pravom identitetu kategorijâ moguće je, po mišljenju Hartmana, govoriti samo u matematici i logici). Poređenjem gornjih dveju kategorijalnih oblasti mi zapadamo u antino-mičnost. Samo svest može saznavati, ali istovremeno, ona zalazi za svoje granice time što zahvata nešto što je izvan nje, budući da je spoznajuća svest; s druge strane, svest ne može preći svoje granice budući da može zahvatiti samo svoje sadržaje, jer je spoznajuća svest. Kako nema identiteta između bivstvovanja i mišljenja, ovo se protivrečje ne može prevladati.

[Filozof]

Hartman ističe kako se svaka kategorijalna promena tiče saznajnih a ne ontičkih kategorija koje su nepromenljive i invarijantne i ka kojima teži saznanje. Za-hvatiti se može samo ono što se prethodno već ima i zato je pojmovno "formiranje" kategorija uvek sekundarno. Realna promena struktuiranosti saznajnih kategorija zbiva se u procesu čovekovog adaptiranja svetu koji ga okružuje koji je u pozadini svakog istorijskog napretka saznanja, odnosno svake misaone promene strukture misli i njenih pojmova. Saznanje je način čovekove adaptacije u svetu pri čemu je adaptacija kategorijalna promena koja se odvija u kulturnom i duhovnom životu. Mehanizam tih promena moguće je tražiti u četvrtom, duhovnom sloju i ličnost se razume kao etički fenomen koji nastaje konstitucijom akata intencionalno usmerenih na druge ličnosti. Objektivni duh ne postoji realno izvan individua, ali postoji opšta zajednička forma – carstvo vrednosti. Kao rezultat delovanja duha na objektivno nastaje sinteza kao "objektivizovani duh" koji se fiksira u proizvodima filozofije, religije, nauke, tehnike i dr. Stalno transcendiranje širi okolni svet, uveličava adekvatnost kategorijalnih podudarnosti. Saznanje stoga nije ništa drugo no učestvovanje u postojećem, "bivstvovanje-za-nas" onog što inače postoji samo po sebi. U svom odnosu spram bivstvova-nja ono se manifestuje kao svesno učešće duhovnog bivstvovanja u sebi samom, njegovo "bivstvovanje-za-sebe". Vrednosti se ne mogu dokučiti samo u saznajnom odnosu već u odnosima "ljubavi-mržnje", "dopadanja-nedopadanja" i to je bit problema etike i estetike. U dostizanju tih vrednosti neophodno je intuitivno "čulo za vrednosti"; reč je o emotivno-transcendentnim aktima i njihovom neposrednom zahvatanju, a to su akti u kojima se potvrđuje postojanje realnosti i realnog sveta.