Neomarksizam

[Filozof]

Neomarksizam
Milan Uzelac

Pojmom neomarksizam često se označava onaj način mišljenja koji srećemo kod predstavnika Frankfurtske škole; to značenje je preusko da obuhvati sve one teoretičare koji su u XX stoleću osnovne podsticaje mišljenja nalazili u filozofiji Karla Marksa a koji su na razne načine bili daleko van uskog kruga mislilaca okupljenih oko Maksa Horkhajmera. U neomarksiste treba, pre svih, ubrojati Đerđa Lukača, Karla Korša, Ernsta Bloha, Antonija Gramšija, Luja Altisea, Gaju Petrovića, kao i niz drugih filozofa koji, oslanjajući se na najviše vrednosti tradicionalnog marksizma, svoje stanovište određuju kao poziciju radikalnog humanizma. Neomarksistima je svojstveno odbacivanje pozitivističke kritike klasičnog marksizma i nastojanje da se Marksovo učenje aktualizuje u susretu sa fenomenologijom, neohegelovstvom, frojdizmom, egzistencijalizmom, strukturalizmom i drugim savremenim filozofskim orijentacijama. Neomarksistima je zajedničko postuliranje radikalnog humanizma; naglasak se stavlja na društveno-istorijsku praksu, na prevladavanje otuđenja i samootuđenja čoveka (pojam otuđenja ovde se javlja kao analogni pojam "formalne racionalnosti" kod M. Vebera ili "racionalizacije" kod S. Frojda), i pri tom se smatra da je prevladavanje otuđenja moguće stavljanjem naglaska na autentične čovekove potrebe. Konačno, neomarksisti ponavljaju Marksov zahtev da je slobodni raz-voj svakog pojedinca uslov slobode za sve.

Dok je za marksiste iz vremena Prve internacionale bilo karakteristično oslanjanje na pozitivizam i darvinizam, a za marksiste Druge internacionale na neokantovce, marksisti nakon I svetskog rata počinju da se vraćaju Hegelu i to se najviše oseća u filozofiji Lukača, Korša i Bloha. Đerđ Lukač (1885-1971) je rođen u Budimpešti gde je završio gimnaziju i univerzitetske studije (1906); filozofiju je studirao u Berlinu kod Zimela (1906; 1909-1910) a od 1913. u Hajdel-bergu kod Rikerta; tu je upoznao Maksa Vebera, Štefana Georgea, Emila Laska i Ernsta Bloha; po povratku u Budimpeštu Lukač je inspirator intelektualnog kružoka a zatim i slobodne javne škole u kojoj su se okupljali mnogi mladi ljudi koji su potom stekli ime u oblasti filozofije i umetnosti (Karl Manhajm, Zoltan Kodalji, Arnold Hauzer, Bela Bartok, Mišel Polanji); krajem 1918. stupio je u Komunističku partiju i njen član ostao do kraja života, uveren da je marksizam konačno rešenje zagonetke istorije.

[Filozof]

Autor je niza značajnih dela u koja treba pomenuti i spise: Duša i oblici (1910; 1911), Hajdelberška estetika (1912-1914; 1916-1918; objavljeno 1974), Teorija romana (1916; 1920), Istorija i klasna svest (1923), zatim Mladi Hegel (1938), Razaranje uma (1954), Osobenost estetskog (1963), Ka ontologiji društvenog bića (nedovršeno; štampano 1976). Lukačeva interesovanja veoma su široka: prvi njegovi radovi posvećeni su Dostojevskom i Kjerkegoru i u njima se oseća uticaj Diltaja i Hegela; nakon studiranja Hegelove filozofije počinje da se oduševljava Marksom; njegova knjiga Istorija i klasna svest spada u nekoliko najznačajnijih spisa filozofske literature XX stoleća; polazeći od toga da su najznačajniji sporovi među marksistima u to vreme vođeni s pozicija koje su strane Marksovom delu (pre svega evolucionističkih i pozitivističkih), Lukač u ovom delu ukazuje na hegelovske izvore marksizma i kategoriju totaliteta ističe kao osnov Marksove dijalektike; u isto vreme je osporio Engelsove ide-je iz Dijalektike prirode kao i tada vladajuću "teoriju odraza", što je dovelo do sukoba s tada oficijelnim marksistima okupljenim oko III internacionale (1924); u ovom delu on piše da je suština marksizma u njegovoj metodi (dijalektici) koja nije skup pravila niti samo određen način mišljenja, već učešće u promenama tog sveta, praktično delovanje; dijalektika je kod Marksa shvaćena kao bit društvene revolucije i ne postoji izvan revolucionarnih procesa. Tako shvaćena metoda podrazumeva shvatanje društva kao celine, kao totaliteta; činjenice se ne mogu interpretirati same, pojedinačno, već samo u sklopu celine koja je unapred poznata jer je prvobitna u odnosu na činjenice. Lukač se poziva na Hegelovo učenje o konkretnom pojmu pri čemu konkretno ne treba suprotstavljati pojavnom jer je ono "shvatljivo" samo sa stanovišta celine; jedinstvo celine i primat celine čini suštinu Marksove dijalektičke metode. Celina nije sta-nje stvari već dinamička realnost; ona je isto što i ljudska istorija (prošla, sadašnja i buduća kao anticipacija) i nju ne može otkriti pojedinac već samo društvena klasa koja ima revolucionarnu inicijativu. Nakon 1933, boraveći u Rusiji, Lukač se odrekao nekih teza iz ove knjige i sam rekao da je ona pogrešna i reakcionarna, ali to nije učinio na jednoznačan i nedvosmislen način, što mu je omogućilo da se 1956. odrekne i ovih svojih odricanja dok je te godine ne-koliko dana u Budimpešti vršio funkciju ministra kulture, nakon čega je bio deportovan u Rumuniju i iznova vraćen u Partiju, ali tog puta bez prethodne samokritike.

[Filozof]

Tridetetih godina Lukač je bio u prilici da se upozna s Marksovim do tada još neobjavljenim rukopisima i tu nalazi podsticaj za kritiku vulgarnog materijalizma koji beše rasprostranjen među pripadnicima radničkog pokreta, i ističe zahtev za povratkom Hegelu; nakon dolaska nacista na vlast u Nemačkoj, radeći u Institutu filozofije Akademije nauka u Moskvi, gde prelazi iz Berlina, počinje da radi paralelno u dva smera i bavi se kako filozofskom istoriografijom tako i estetikom i književnom kritikom; piše knjige o Hegelu, Geteu, Tomasu Manu, nemačkim i francuskim realistima, kritikuje egzistencijalizam, iraciona-lističke filozofije i raspravu o istorijskom romanu (svi ti spisi objavljeni su tek između 1947. i 1955). U to vreme u spisu Mladi Hegel istražuje filozofiju Hegela i njegov uticaj na istoriju filozofije nastojeći da odgovori na pitanje zašto su Hegela počeli da tumače kao prethodnika Marksa i pri tom naglasak stavlja na društveno-istorijsku stranu tog pitanja. Nemačku klasičnu filozofiju a pre svega hegelovsku, Lukač tumači kao eho industrijske revolucije u Engleskoj i Francuske revolucije u zaostaloj Nemačkoj; Hegel je, smatra on, prvi nemački mislioc koji je originalno pokušao da reši pitanja svoga vremena nagomilana u eko-nomskoj sferi savremenog društva.

Najveća Lukačeva ambicija bila je stvaranje marksističke estetike i nije slučajno što je u narednih nekoliko decenija napisao veliki broj radova iz opšte este-tike, ali isto tako i književne kritike i teorije književnosti; svi izloženi stavovi i nisu strogo "marksistički", posebno kad je reč o spisima iz njegovog ranog perioda koji su pod direktnim uticajem Hegela, fenomenologije i neokantovaca; u spisu Osobenost estetskog, ambiciozno zamišljenom kao prvom delu trotomne Estetike, Lukač razmatra neka od temeljnih svojstava umetnosti u odnosu na ukupni sadržaj kulture i duhovnosti i pri tom razgraničava područja svako-dnevnice, naučne spoznaje, kritičkog normativizma, religiozne potrebe od oblasti umetničke uobrazilje;

[Filozof]

svakodnevica se pokazuje kao osnova iz koje izrasta sve du-hovno: umetnost, religija, nauka i filozofija. Razmatrajući odnos filozofskog uma i umetničkog iskustva, Lukač konstatuje zaostajanje kritičke svesti o umetnosti u odnosu na umetničku praksu, što još više ističe razliku između filozofije kao teorijske discipline i filozofije umetnosti kao praktične filozofije; ovo za posledicu ima odvajanje refleksije o umetnosti od umetnosti same pri čemu je re-fleksija "na gubitku" budući da zaostajući uvek za umetnošću ostaje naknadna a često i suvišna. Međutim, moderna umetnost pokazuje da je razvijanje teorije moguće nezavisno od same umetničke prakse, kao i da se razvijanje teorije može poistovetiti sa samom umetnošću pa se često gube jasne granice između umetnosti i njene teorije. Lukač smatra da umetnost uvek ima antropomorfni karakter usmeren ka društvenim odnosima, te da je u prirodi umetnosti neprijateljstvo spram religije čak i u slučaju da "služi" nekim religioznim ili kultnim ciljevima; cilj umetnosti jeste izazivanje osećanja i stvaranje slike o stvarnosti koja ima emotivni naboj i aktivan stav prema svetu o kojem govori. Budući da govori o smislu sveta, umetnost se ne može razumeti kao zabava; ona je uvek i no-silac saznajnih vrednosti i omogućuje ljudima da prekorače granice neposredne prakse te je deo čovekovog samostvaranja.
Za kasnije mislioce Lukač ostaje jedan od najznačajnijih interpretatora Marksa i njegova zasluga je u rekonstrukciji Marksovog učenja u potpuno drugačijem duhu no što su to činili Marksovi savremenici i njihovi neposredni sledbenici, jer su pretpostavljali postojanje objektivnog istorijskog procesa kojim upravljaju zakoni a nisu videli da se taj proces podudara s razvojem svesti i da slobodno delovanje jeste isto što i kretanje istorijske nužnosti. U istoj meri on ostaje značajan jer je pokazao da svaka kriza u tumačenju Marksa nužno vodi proučavanju njegove osnovne inspiracije – Hegelove filozofije.

[Filozof]

Blizak Lukaču bio je nepravedno zapostavljeni filozof Karl Korš (1886-1961) koji je pravo i filozofiju studirao u Jeni a doktorirao pravo 1910; njegovo delo Marksizam i filozofija (1923) naišlo je, kao i Lukačeva Istorija i klasna svest, na oštre kritike "ortodoksnih" marksista pa je nakon dve godine isključen iz Komunističke partije Nemačke i potom delovao kao nezavisni marksista; u drugom izdanju (1930) Korš nije više kritikovao samo Kauckog već i Lenjina. Korš je, kao i Lukač, smatrao da je neophodno rekonstruisati Marksovu originalnu filozofiju i "odbraniti" je od scijentističkih i pozitivističkih interpretacija koje u njoj nisu prepoznale strategiju klasne borbe; isticao je neophodnost povratka filozofiji Hegela, kao i zaboravljenom jedinstvu teorije i prakse koje se sreće u ranim Marksovim spisima. Nakon dolaska nacista na vlast, Korš je emigrirao u Dansku, potom preko Engleske u Ameriku (1935) gde je ostao do kraja života da bi tek jedan od najistaknutijih istoričara marksizma, predstavnik mlađe generacije Frankfurtske škole, Irving Fečer, obratio na njega pažnju krajem pedesetih godina; među kasnije objavljenim spisima izdvaja se izvanredna knjiga Karl Marks (1938) koja je postala šire popularna tek nakon njegove smrti, sredinom šezdesetih godina, kad se pojavilo više izdanja njegovih dela.
Suština marksizma je po Koršu u praktičnoj interpretaciji ljudske svesti i upravo tu suštinu zanemarili su pozitivistički marksisti krajem XIX stoleća; teorijsku svest on ne vidi kao "odraz" već bitni aspekt društvenog kretanja pa to znači da je marksizam izraz klasne borbe proletarijata a ne neka "pozitivna nauka"; potkrepljenje svoje teze Korš nalazi kod Hegela i ističe kako je marksizam ukidanje (prevladavanje) filozofije a ne neko novo učenje u rangu ostalih; kako je filozofija izraz istorijskog procesa, ukidanje filozofije ne znači njeno odbacivanje ili zanemarivanje, već prevladavanje revolucionarnom i praktičnom kritikom društva čija je svest postojeća filozofija; zato se Korš zalaže za kritikovanje i prevladavanje filozofije koja je izraz građanskog društva, i o tome u kojoj je meri to moguće raspravljaće kasnije i Sartr.

[Filozof]

Buržoasko društvo čini celinu (totalitet) i samo kao celina može se i napadati; u onoj meri u kojoj marksizam napada postojeće društvo, on je istovremeno i njegova filozofska kritika i na taj način, sa prevladavanjem postojeće stvarnosti prevladava se i postojeća filozofija kao njen izraz, kao vladajući izraz postojećeg društva. U tome je smisao podnaslova Marksovog Kapitala: "kritika političke ekonomije"; to nije samo neka naučna kritika već kritika društva u celini napadom na jedan njegov deo – političku ekonomiju kao ekonomsku ideologiju buržoaskog društva. Zato, po mišljenju Korša, marksizam nije ni nauka ni filozofija, nego praktična i teorijska kritika postojećeg društva čime je i sam vrsta prakse; on nije neka kontempla-cija sveta nego njegova praktična izmena pri čemu je teorija podređena revolucionarnim ciljevima.
Među najznačajnijim neomarksistima svakako je nemački filozof, sociolog i publicist Ernst Bloh (1885-1977), tvorac "filozofije nade" i "ontologije još-ne-bivstvovanja"; studirao je filozofiju, germanistiku, fiziku i muziku u Min-henu kod Lipsa, a potom u Vircburgu kod Kilpea gde je i doktorirao 1908. radom o H. Rikertu i problemu moderne teorije saznanja koji anticipira neke od kasnijih njegovih tema; već tu se zalaže za jednu novu teoriju saznanja koja ne bi trebalo da se obraća stvarima kakve jesu već kakve bi trebalo da budu; to bi trebalo da bude jedna utopijska teorija saznanja koja se ne bi opirala na princip identiteta niti predikativne sudove, nego na skrivene potencije stvari, na njihove buduće namene; potom je Bloh kao slobodan pisac studirao u Berlinu kod Georga Zimela, družio se sa ekspresionističkim piscima, da bi potom prešao u Haj-delberg, gde je bio u krugu Maksa Vebera zajedno sa Đerđom Lukačem, Valterom Benjaminom i Hajnrihom i Tomasom Manom; za vreme Prvog svetskog rata, kao pacifista živeo je u Švajcarskoj pišući svoje prvo glavno delo Duh utopije, objavljeno u Minhenu 1918;

[Filozof]

nakon toga vraća se u Berlin, sarađuje u mnogim časopisima i objavljuje knjige: Toma Mincer kao teolog revolucije (1921), Tragovi (1930), Baština ovog vremena (1935); nakon 1933. odlazi u Cirih, zatim u Beč, Prag i Pariz, a od 1938. živi u SAD gde sa Bertoldom Brehtom i Hajnrihom Manom osniva izdavačko preduzeće Aurora; u to vreme Horkhajmer je odbio da ga primi na rad u Institut za socijalna istraživanja u Njujorku zbog jako izraženih komunističkih stavova, kao i vere u utopiju kao filozofsku formu koja omogućuje prevladavanje savremenih društvenih problema; na poziv Univerziteta iz Lajpciga prelazi u DDR 1949, predaje istoriju filozofije i objavljuje knjige Sloboda i poredak (1946), Subjekt-Objekt (1951), Avicena i aristotelovska levica (1952), Princip nada I-II (1954-1955): iako je za ovo poslednje delo dobio i državnu nagradu istočne Nemačke, ubrzo je javno napadnut "zbog neortodoksnosti" i udaljen sa katedere; 1957. je penzionisan, bez prava objavljivanja dela, godine 1959. izlazi treći deo spisa Princip nada a 1961, kad počinje da se gradi Berlinski zid, prelazi u Tibingen gde ostaje do kraja života držeći predavanja i objavljuje knjige: Prilog ontologiji još-ne-bivstvovanja (1961), Prirodno pravo i ljudsko dostojanstvo (1961), Potuđenja I-II (1962-4), Ti-bingenski uvod u filozofiju (1963), Ateizam i hrišćanstvo (1968), Problem materijalizma, njegova istorija i supstancija (1972), Experimentum mundi (1975), Međusvetovi u istoriji filozofije (1977). Za člana nemačke Akademije nauka izabran je 1956, a za počasnog doktora Univerziteta u Zagrebu 1969; za počasnog doktora na Sorboni i u Tibingenu izabran je 1975. godine.

[Filozof]

Bloh je ono još nepostojeće, buduće, ono što tek predstoji čovečanstvu smatrao njegovim autentičnim prostorom; svet je tendencija i eksperiment, sadrži različite mogućnosti i nije sigurno koja će se od njih ostvariti: totalno uništenje ili savršenstvo; materija samo je moguće-bivstvujuće; sva filozofija pre Marksa okrenuta je, po mišljenju Bloha, prošlosti a ako se i bavi savremenošću, nju tumači sa stanovišta idealnog savršenstva koje se dostiže u apsolutu. Kategorija novum nije našla svoje mesto ni u jednoj slici sveta pre Marksa; najviši domet ranije filozofije bio je u otkriću pojma granice, dok se do pojma cilja, odnosno svrhe, moglo doći samo uz pomoć pojma ponavljanje čija je poslednja pojavna forma bila identičnost. U svoj judeo-hrišćanskoj filozofiji od Filona i Avgustina do Hegela granično se uvek vezuje za prvobitno a ne novo, što ima za posledicu da se novo tumači kao vraćanje onog što je već završeno, izgubljeno, "granično" otuđeno. Tako se u modernoj filozofiji, kod Bergsona, pojam novog javlja kao apstraktna suprotnost ponavljanja ili kao suprotnost meha-ničke jednovrsnosti. Ono se pripisuje svakoj manifestaciji života i na taj način gubi svoju vrednost. Nužnost redefinisanja i novog promišljanja pojma novog Bloh nalazi u pojmu nada koja je svojstvena biću koje je stalno usmereno na budućnost. Nada nije samo afekt, u njoj je sadržana posebna vrsta znanja jer nam otkriva svet kakav on može da bude; nada je kvalitet našeg bića; u njoj je sadr-žana težnja ka savršenstvu koja oživljava čitav univerzum; tako se kroz ljudsku delatnost ostvaruje kosmičko predodređenje. Ono čega još nema, budućnost, nije neko ništa, već ima sopstveni ontološki status kao realna mogućnost skrivena u stvarima i ljudskom odnosu prema svetu, ona je poziv filozofiji da probudi uspavani utopijski potencijal u čoveku.

[Filozof]

Misliti o boljem, to je unutrašnji proces u našem "Ja". To svedoči o tome koliko je neko mlad, koliko u njemu ima skrivene nade, očekivanja koje ne tonu u san mada su obično bila čuvana u snovima. Čak i oni koji su duboko očaj-ni nisu usmereni na ništa; čak i samoubica odričući se života vođen je nadom; i razorena nada ne prelazi u ništa već mesto ustupa svojim novim oblicima. Buduće je još-ne-bivstvujuće. Čovek je osuđen na stanje neostvarive nade: prošlo se ostvaruje tek nakon određenog vremena a autentična sadašnjost u datom vremenu uvek je odsutna. Stvarnost je uvek procesualna stvarnost; stvarnost se može razumeti samo kao proces; ona je posredovanje između sadašnjosti (kao nedovršenog prošlog) i mogućeg budućeg. Treba razlikovati saznato, objektivno moguće i realno moguće. Objektivno moguće je ono što se očekuje sa stanovi-šta nauke, dok je realno moguće ono što još nije u punoj meri sabrano u samom objektu ili zbog nezrelosti ili što novi uslovi (mada i oposredovani već postojećim) tek pripremaju pojavu nove stvarnosti. Mali je broj ljudi koji po mišljenju Bloha, žive u sadašnjosti; mnoštvo na razne načine živi u prošlosti, često u dubokoj prošlosti i to može imati za posledicu neadekvatno ponašanje čitavih društvenih grupa; Bloh ima u vidu razne "gotske", "nordijske" ideale koji su do-prineli dolasku fašista na vlast. U marksizmu je Bloh video otelotvorenje nade, spoj konkretne teorije-prakse s objektivno-realnom mogućnošću evolucije sveta. Is-tovremeno, Bloh je zastupao ideju o mnoštvu potencijalno mogućih oblika socijalizama i bio je daleko od toga da domete marksističke filozofije tumači na osnovu spisa "marksista" koji su ostali daleko ispod Marksovog nivoa. Sam marksizam jeste čin nade koji poseduje znanje o anticipiranom svetu i volju za izgradnjom takvog sveta; za razliku od empiristički orijentisane filozofije, marksizam jeste ontologija onog čega još nema, onog što još-nije no što ipak na određen način postoji jer su anticipatorski elementi takođe delovi stvar-nosti.

[Filozof]

Svoju filozofiju Bloh je video kao produžetak stvaralačkog, dijalektičkog materijalizma, pri čemu pojam materije nije shvaćen na tradicionalan način budući da materija ne poseduje nikakve stvaralačke osobine već samo u sebi imanentno stvaralaštvo i svrhovitost; pojam materije Bloh misli u tradiciji aristotelizma (Avicena, Averoes, Bruno) kao materiju-proces, kao materiju koja sadrži di-ferencirane forme i mogućnosti daljeg razvoja; sve što se zbiva u svetu jeste samo razvijanje potencija koje se već nalaze u materiji; materija je bivstvujuće prema mogućnosti (kata to dynaton), ono što je uvek istorijski određeno i što može da se pojavi, kao i bivstvujuće u mogućnosti (dynamei on) – ona je mogući supstrat dijalektičkog procesa.
U razmatranjima Bloha o materiji i materijalizmu imamo eho misli Bruna, Bemea kao i Paracelzusa; materija je pra-temelj, neodređen univerzum sposoban za sve, reč je o jednom svojevrsnom panteizmu budući da tako shvaćena materija može biti sve pa i bog; on stoga govori kako su snovi, estetski doživljaji i estetski kvaliteti takođe materijalni, pa ako je bog moguć on nije nikakva "pretnja" materijalizmu budući da je i sam materijalan. Tako se ovaj materijalizam završava zapravo u monizmu, u uverenju da sve moguće pojave, uključujući ljudsku subjektivnost i njene proizvode, imaju isti supstrat koji nema nikakvih posebnih kvaliteta osim što je stvaralački i što u sebi nosi mnoštvo mogućnosti.
Mada je nemoguće dati ni letimičan pregled svih Blohovih knjiga i u njima izloženih ideja jer je reč o opusu koji u sebi sadrži čitavu istoriju zapadnog mišljenja, moglo bi se ukazati na to da Blohovo delo čini jedan otvoren sistem visoke filozofske i literarne vrednosti da pred sobom imamo sam proces znanja koje se iz sebe imanentno razvija i uvećava; njegova se misao ne može ponoviti jer je neponovljiva poput umetničkog dela; njega možemo samo slediti i u njegovim delima tražiti odgovore na pitanja koja sebi postavljamo mi i naše vreme.

[Filozof]

Blohovo delo u celini mnogi su skloni da odrede kao filozofiju umetnosti, ali ono je istovremeno i umetnost sama, u tome je njegova magija i njegova privlačnost; ima autora koje čitamo a i onih koje volimo da čitamo; Ernst Bloh je u ovoj drugoj grupi.
Jednaku strast za mišljenje, jednak kritički dar i i temeljno poznavanje filozofije imao je i Gajo Petrović (1927-1993) čiji radovi spadaju u najviše domene marksističke misli XX stoleća; diplomirao je i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu gde je niz godina predavao filozofiju; bio je glavni i odgovorni urednik časopisa Praxis (1964-1974) kao i član niza internacionalnih filozofskih društava. Među njegovim spisima ističu se: Od Loka do Ejera (1964), Filozofija i marksizam (1975), Filozofija i revolucija (1971), Mišljenje revolucije (1978), Savremena filozofija (1979), Praxis/Istina (1986), Marks i marksisti (1986), Prolegomena za kritiku Hajdegera (1986), U potrazi za slobodom (1990). Iako možda najviše pominjan kao autor udžbenika Logike (koji je za nekoliko decenija doživeo preko dvadeset izdanja), Gajo Petrović spada u retke filozofe23 iz Jugoslavije koji su na ravnopravan način učestvovali u oblikovanju sa-vremene evropske filozofske situacije. Svejedno da li je pisao o Brentanu, Marksu ili Hajdegeru, Gajo Petrović je to činio na najviši način dostojan filozofije.