Neotomizam
Milan Uzelac
Ne treba identifikovati hrišćansku filozofiju i neotomizam koji nastaje u XX stoleću, kao što ne treba hrišćansku filozofiju identifikovati ni sa neosholastikom; dve hiljade godina, od Avgustina pa do Karla Barta, Hansa Ranera i Emanuela Munijea filozofska misao se inspiriše hrišćanskom tradicijom. Pojavu neotomizma u novo vreme treba videti kao reakciju na prosvetiteljski racionalizam, na idealistički imanentizam, materijalistički pozitivizam i neke aspekte političkog liberalizma. Traženje inspiracije u nekim sholastičkim učenjima treba videti i kao posledicu revalorizacije srednjovekovne misli i povećanog interesa za nju. Reč je o pokušaju da se zaštiti poljuljana ideja autoriteta kao i da se uspostavi izgubljena ravnoteža između razuma i vere unutar hrišćanstva.
Ovaj pokret podstaknut je dvema papskim poslanicama: Aeterni Patris (Lav XIII, 1879) i Pascendi (Pije X, 1907); prva poslanica je pozivala katolike da budu na nivou razvoja svetske nauke, kulture, industrije i politike, svega što je karakterisalo Evropu XIX stoleća. Druga poslanica nije bila progresivna kao prethodna budući da je osuđivala modernizam kao tip nove kulture koji su prihvatali neki katolici i koristili u stvaranju nove teologije u duhu novih fi-lozofskih tokova. Sintezu svih jeresi Pije X je nazvao modernizam i pozvao da se ovo otrovno bilje iščupa iz korena. Tako je ometen započet dijalog nove neosholastike s novom kulturom. Dok je Lav XIII tražio da se teolozi vrate izvornom učenju Tome Akvinskog koje se mora razlikovati od opasnog učenja njegovih naslednika, a što je podrazumevalo neophodnost očuvanja tomizma na isto-rijskom planu, Pije X je orijentisao teologe protiv moder nizma. U najznačajnije predstavnike neotomizma ubrajaju se Žak Mariten, Etjen Žilson i Mihael Grabman.