...
ne znam odakle da počnem... nešto razmišljam pre neki dan i skontam da se nisam smejala pa ima više od dve godine... ne računam u nekom društvu, na konto šale i slično... već onako bez nekog posebnog razloga.
ako polazim od zaključka da mi treba razlog za tako nešto u većem sam problemu nego što sam mislila.
možda je tema više za psihologiju...
odem na more, ne drži me mesto, izađem sa nekim, jedva čekam da odem... ako trebam da se vidim sa nekim sa kim dugo nisam, opet se ne radujem, padne mi kao obaveza... drže mi ljudi pažnju u vrh glave sat vremena, potom odlutam i ne slušam, nisam prisutna iako sam tu. u stvari kontam da nema stvari kojoj se radujem... a ovo sam skontala pre neka 2, 3 meseca.
nadam se da je faza... nije to gubitak volje za životom, ne patim od depresije ili nečeg sličnog, mada možda galopiram u tom pravcu... s druge strane još uvek imam snage da se nateram na pokret, ali bez nekog emotivnog upliva, kao programirana.
i ne prepoznajem sebe više... pretpostavljam da se ovako osećaju osamdesetogodišnjaci.
možete da komentarišete, a i ne morate... ja znam šta bi trebalo, i tako postupam, ali ne vidim neki dugotrajniji efekat, nijednog trenutka mi nije palo na pamet da se prepustim... ali u više navrata sam pravila radikalne rezove. osećaj kada želiš da iskočiš iz sopstvene kože, nit sreća, nit nesreća, neko ebeno mrtvilo. drmne te neki +, drmne te minus, ti ne reaguješ, sem možda trenutno... i to uglavnom još nervoza palaca jezikom.
Prvobitno napisano od Mala Kojica
