...

[minjon]

...zvinim se...

[DaDole]

Jednom mi je jedan dragi prijatelj,slikar,neprisajedinjen čak i sam sebi,rekao "Ljubi sve čime možeš trajati"..
Nekad sam bila odgovorni karijerista,ozbiljna i ambiciozna i sve poimala na važan neki način,na hamletovskom nivou i moralo je Biti..a onda sam se počela mijenjati..Kako?
Počela sam se smijati,ispočetka ljudima,a potom i samoj sebi...od tada sam neko ko se veoma često smije i osmjehuje,ali iskreno i srcem..valjda s vremenom neke kočnice opuste i neki prioriteti postanu beznačajni ili ostvareni
Dugo sam jedna vesela osoba,uvijek spremna za šalu i smijeh i mnogo sam ispunjenija..zadovoljnija
I sve mi može biti smiješno..nakrivljena torba poštara koji se maloprije muvao po parkingu,krivo poredani ručnici..a najviše se smijem svojim psima..
KAd sam ušla u ovaj Forum,svakodnevno sam se smijala smajlićima..i danas,nema dana kad me neki smajlić ne nasmije - spojen sa nekim forumašem-forumašicom

[Vragolanka]

i meni je sve smešno kada se zaljubim...
i nije osmeh na licu odraz onoga iznutra... nešto sam skeptična kada su pozitvna osećanja u pitanu, u smislu trajnosti, poznato je da sreća kratko traje i to je možda ono što joj daje čar.
plašim se da bi sve izlizalo ako bi se smejala baš svemu, ili radovala, svejedno... šta je onda ono pravo što me čini srećnom, pitam se i da li ću umeti da ga prepoznam, ili će mi promaći dok posmatram poštara u akciji...
nisam ni za jednu krajnost... inače sam skontala ovaj svoj osećaj, imam neki grč.

[a 'el sam banovan?]

ne znam odakle da počnem... nešto razmišljam pre neki dan i skontam da se nisam smejala pa ima više od dve godine... ne računam u nekom društvu, na konto šale i slično... već onako bez nekog posebnog razloga.
ako polazim od zaključka da mi treba razlog za tako nešto u većem sam problemu nego što sam mislila.
možda je tema više za psihologiju...
odem na more, ne drži me mesto, izađem sa nekim, jedva čekam da odem... ako trebam da se vidim sa nekim sa kim dugo nisam, opet se ne radujem, padne mi kao obaveza... drže mi ljudi pažnju u vrh glave sat vremena, potom odlutam i ne slušam, nisam prisutna iako sam tu. u stvari kontam da nema stvari kojoj se radujem... a ovo sam skontala pre neka 2, 3 meseca.
nadam se da je faza... nije to gubitak volje za životom, ne patim od depresije ili nečeg sličnog, mada možda galopiram u tom pravcu... s druge strane još uvek imam snage da se nateram na pokret, ali bez nekog emotivnog upliva, kao programirana.
i ne prepoznajem sebe više... pretpostavljam da se ovako osećaju osamdesetogodišnjaci.
možete da komentarišete, a i ne morate... ja znam šta bi trebalo, i tako postupam, ali ne vidim neki dugotrajniji efekat, nijednog trenutka mi nije palo na pamet da se prepustim... ali u više navrata sam pravila radikalne rezove. osećaj kada želiš da iskočiš iz sopstvene kože, nit sreća, nit nesreća, neko ebeno mrtvilo. drmne te neki +, drmne te minus, ti ne reaguješ, sem možda trenutno... i to uglavnom još nervoza palaca jezikom.

reko ja.... al' mene niko ne slusa....

[a 'el sam banovan?]

sad primećujem i da kontam vanserijski aktivno i precizno...

ovo je duplo vezano sa onim iznad stos napisala

sledeca faza je jos preciznije i savrsenije kontanje i smeh od koga boli stomak... baj

[Vragolanka]

koto... znam da nije sve tako crno, ali isto tako znam da se ne vredi nadati nečemu lepom, kada u sebi nemaš više podlogu na koju će se to primiti.

život je sranje.

[причалица]

koto... znam da nije sve tako crno, ali isto tako znam da se ne vredi nadati nečemu lepom, kada u sebi nemaš više podlogu na koju će se to primiti.

život je sranje.

pa dobro...čak i da se složim s tobom, ne treba svaki dan da živiš s tom mišlju...prenećeš taj stav na decu nesvesno, a mislim da nemaš pravo na to. tvoj stav ma kakav da je - ne treba nužno da bude i njihov.

[ribizla]

prictala sam prvi Jecin post... ovo izmedju nisam mogla zaista

smatram da je to odrastanje... svi mi dodjemo u tu fazu pre ili kasnije.
samo se treba priviknuti na nju.. ali ne do kraja.. jer moze se desi da se ustolichimo tu gde smo.. i tesko je se pokrenuti posle.
treba gurati napred..
treba se boriti da sama sebi izvuches osmeh na lice.. nekim svojim uspehom.. (npr. pomeriti namestaj za 360 stepeni u dnevnom boravku, okreciti stan... bla bla)
sve to moze, kad se hoce.
samo treba imati volje i snage :*

[причалица]

prictala sam prvi Jecin post... ovo izmedju nisam mogla zaista

smatram da je to odrastanje... svi mi dodjemo u tu fazu pre ili kasnije.
samo se treba priviknuti na nju.. ali ne do kraja.. jer moze se desi da se ustolichimo tu gde smo.. i tesko je se pokrenuti posle.
treba gurati napred..
treba se boriti da sama sebi izvuches osmeh na lice.. nekim svojim uspehom.. (npr. pomeriti namestaj za 360 stepeni u dnevnom boravku, okreciti stan... bla bla)
sve to moze, kad se hoce.
samo treba imati volje i snage :*

izvinjavam se na digresiji - pomeriti nešto za 360 stepeni znači doći u istu tačku.....

[ribizla]

izvinjavam se na digresiji - pomeriti nešto za 360 stepeni znači doći u istu tačku.....

ma skontala sam dok sam pisala..
al me mrzelo da brishem (toliko sam lenja danas )
ali hvala sto si mi skrenula paznju.. moracu da brisem od sad.

[mica]

A, u stvari, uvek se sve vrati na tu fazu ... Malo ti se dese neke lepe stvari, cisti da se trgnes, al to svbe kratko traje, ubrzo opet, prestanes da se smejes, navuces masku na lice; masvemijeokjasamsuoper i teras dalje.... a super si q... moj....

[a 'el sam banovan?]

pre no sto zapalim u mrcajevce na svadbarski kupus i proju malo svetla…. sve sto je postavljacica napisala u uvodnom postu sam preziveo u identicnom obliku, zato i rekoh ono da sam govorio al' da ne vredi kad ljudi ne slusaju… zivot sobom nosi milion pizdarija koje smo u jednom trenutku nemocni da skontamo na pravi nacin. stresna stanja koja prezivljavamo nesvesno se pakuju jedna na drugo i u odredjenom trenutku kumulativno eksplodiraju ne na neki novi kurslus vec na neko osecanje pozitivnog u nasem zivotu jer se tako uspostavlja kontrapunkt i stvar poprima jako crn i depresivan utisak posto tek uz osecanje prijatnog ono lose mozemo doziveti u pravom crnilu koga ranije nismo sagledali. neko rece odrastanje, naravno, sve je to deo odrastanja ali postavljacica posta nije dete i ona jako dobro razume sta joj se desava, jedino ne razume drugu stvar a to je da zivot nikad nije onoliko crn koliko nam se u tom trenutku cini. kazu da su tri najveca stresa u zivotu razvod, selidba i smrt clana porodice… dovoljan je samo jedan od njih da nam zivot okrene skroz naopako. zamislite da u situaciji koja naizgled izgleda kao resenje, kada izlazimo npr. iz loseg braka i pocinjemo da disemo ponovo punim plucima dozivimo nesto sto se dozivljava mozda jednom u zivotu, esencijalno osecanje prave srece o kojoj smo mastali celog zivota… posto zivot nikada nije paralelan sa srecom ili tugom vec se te tri linije konstantno ukrstaju gubitkom dela ili celine te srece, zapadamo jos u gori bedak posto ne znamo izlaz ne za srecu ili tugu vec izlaz za samog sebe i ono sto smo. svi ljudi prave identicne greske u zivotu kada se desi slicno pokusavajuci da klinom klin izbijaju a to nije dobro… zivot je trajanje a u trajanju je sagledana sva muka i sreca nas u njemu. zato polako ali sigurno ono emotivno potisnuto u takvom stanju nadrasta i sazima se sa intelektualnim i prvi put pocinjemo savrseno da mislimo. tim poklonom dobijamo novu dimenziju sebe ali gubimo deo spontanosti koji smo ranije imali. kada se dodje na liniju razdvajanja emocionalnog od intelektualnog, jedino resenje je pronalazenje sopstvenog smisla u onome sta imamo. neki put pored svog crnila koje mislimo da je samo nama kao neki urok dato nismo ni svesni koliko lepote zivota imamo oko nas a da to svesno zatomljavamo jer ne zelimo sebi podilaziti. postvaljacica ima dva decija bisera, ima duhovnu snagu kao retko ko jer retko ko bi za sebe napisao deo ovoga sto je ona bacila pred noge nepoznatih, ima konacno i najlepsi deo zivota pred sobom kao sto ima lepotu o kojoj necu da pisem jer cu biti pomalo subjektivan. mnogi ljudi koji nemaju ni deo toga ipak ne dozivljavaju zivot kao bunar ili mrak vec nalaze lepotu u obicnim i sitnim svakodnevnim stvarima jer zivot se i sastoji od njih. ja je pamtim uvek nasmejanu i veselu cak i u trenucima najveceg emotivnog raspada. toliko znam o ljudima kao sto znam da je ovo prolazno i da ce ona uskoro biti neka nova zena sa novim zivotom koji joj od sveg srca zelim.


lilu, kojice, man… molim vas ponovo da ugasite ovaj nalog jer cu pisati a intimno to ne zelim. hvala

[причалица]

pre no sto zapalim u mrcajevce na svadbarski kupus i proju

hvala na lepom postu...ali, bre...idi u mrčajevce i uživaj...ebo 3 tačke.

[Vragolanka]

sve sam čula, hvala... može lock?

[причалица]

sve sam čula, hvala... može lock?

što lock? možda još neko ima da kaže nešto ili čak slično tebi, ali svojim rečima...lepa je tema.