i tol, još jedna stvar...
tebe će to ili trajno promeniti, ili samo dok je sveže.
u prvom si slučaju naučila da malo više ceniš život i neke sitnice, da nalaziš sreću tamo gde je nisi videla... a u drugom nisi ništa naučila.
yebeno je to što kako god ti postupila, dešavaju se stvari mimo naše volje, nesreće i ostalo... i ako je to ono što će me naterati da cenim šta imam, nisam zaslužila ni to što imam.
e...super bi bilo da covek moze da funkcionise na dugme...kao kucni aparat
Ne menja se suština, samo periferali se uskladjuju sa datom situacijom.. Život mi je oduvek bio ispunjen..strmoglav pad je učinio da lebdim, srećom ne potonem, no krivicu za svoje stanje ne možemo tražiti u drugima sem ako nismo pokušali SVE što zavisi do nas samih...
ako išta zavisi od okruženja, sistema koji diktira degeneričke šablone onda i dolazi do kidanja veza u psihi , degradacije smisla svega, pa i života.
Ti si koliko vidim sasvim prisebna...pucanja su tek naprsline na koje treba da obratiš značajnu pažnju i zatvoriš jednim potezom.
A to umeš i poznaješ načine.
Pozz.
evo ja se dofatila valjka i kreca..a stvarno nemam pojma sta radim,al mi prija mlataranje valjkom po zidovima..
Ja sam samo tu, da vreme brze prolazi....
Рад ослобађа.
Ал не и кречење
Иначе, и ја волим кајсију боју
Мудрост се састоји у томе да се баци у море што мањи део товара да би брод пловио лако.
А знам за ту фору с мајсторима, ал не попуштај, њима је најлакше да је све бело, немају зезанцију с ... (како рече ман да се зове... креп трака) тим, елте.
И са још којечим. Тако да, нек прича шта хоће, само нека кречи
И ди је сад Враголанка да је наговоримо да се довати ваљка и она
Мудрост се састоји у томе да се баци у море што мањи део товара да би брод пловио лако.
Okrečiste Vragolanki temu.
Večnost je čista sadašnjost.
Ова песма ми увек измами осмех.
Мудрост се састоји у томе да се баци у море што мањи део товара да би брод пловио лако.
a meni ova...
ne znam sta mi mami osmeh..ponekad ga na silu izmamim i ubedim sebe da sam ok..izuzev moje dece,ne znam..bas sam dugo razmisljala danas o ovoj temi i skontala da me izmedju ostalog ebe usamljenost..a mozda je i to jedino sto cini da se tako osecam..kolko god da sam lajava ovde otvorena,tolko sam zapravo zatvorena dosta i nemam neki krug ljudi na koje mogu da se oslonim..tj imam,ali nemam nekog pred kim mogu da se ogolim,ovakva kakva jesam i da to bude ok..muka mi je od foliranja,od prebacivanje njuu njega i svih tih akcija..muka mi je od svakodnevne borbe da budem ono sto nisam..i da se bojim da budem ono sto jesam..muka mi je i od sopstvenog mazohizma i zaljubljivanja u pogresne osobe i gubljenje vremena na tome..imam utisak da sam negde u nekom delu mozga,nekako hendikepirana..da sam sebi komplikujem zivot i da ne umem da se vratim u normalu..i muka mi je sto mi se cini da nemam pojma ni ja sta hocu,a u stvari znam sta hocu al uvek ispadne da ne znam.. i tako,sad sam sve ovo nabacala i nemam pojma da li ima smisla..i od tog amuje muka..
Ja sam samo tu, da vreme brze prolazi....
...ko nume da se usere... nume ni da se opere...