Kosmontologija

[Filozof]

Šta reći na kraju izlaganja koje filozofiju hoće da posmatra u jednoj večnoj igri pojmova. Možda se treba setiti reči Avgustina kojima on komentariše uobičajen govor o vremenu: pauca sunt enim, quae proprie loquimur, plura non proprie, sed agnoscitur quid velimus; ali, izašavši iz dvorane pamćenja (praetoria memoriae), čija je monadička priroda Huserlu ostala do kraja nerešiv problem, moramo biti svesni života u zajednici kao jedine mogućnosti, jer zah-valjujući Finku znamo da ,,sve moguće jeste i stvarno".
Čitava Finkova filozofija je potraga za jednom uporišnom tačkom i time se on na odlučan način nastavlja na svog učitelja; ali umesto sigurnog tla, polja beskrajnog rada o kojem je euforično pod uticajem Huserla pisao ranih tridesetih godina (1934), kasnije je video samo igru temeljnih fenomena, i zato je možda i celokupno njegovo mišljenje ostalo aporetično. On je dobro osetio da pitanje istine, kao i sva ,,velika pitanja", više nije tema dana. Uostalom, kako bi i umetnost danas još mogla biti u službi istine kad ne znamo ni koje istine, ni kome je, uopšte, još do istine. Huserl nije slučajno pisao o ,,relativizaciji privida". U času oživljavanja lepog privida ne koriste se više pojmovi istine i stvarnosti dela. S druge strane, nesvrhovitost sveta života, isključivanje svrha, daje nadu da još ima mesta za uspostavljanje jedne estetske dimenzije. No, kuda sve to, zapravo, vodi? Stroga naučnost se krajem XX stoleća definitivno pokazala kao iluzija i nemački filozof Gerd Brand bio je duboko u pravu tvrdeći da je fenomenološka racionalnost u stvari samo "mitološka racionalnost".

[Filozof]

Danas su nauke svi bliže estetici budući da se hipoteze po svojoj biti ne razlikuju od umetničkih dela; kao da se nalazimo na jednom novom početku. Nije stoga nimalo slučajno što se Fink u svom nastojanju da promisli temelje sveta u kome živimo okrenuo filozofiji prvih jonskih mislilaca i svojom interpretacijom nadovezao na Ničea i Hajdegera; posve jasno mu je bilo da živimo u vreme prevladavanja metafizike; u nastojanju da se suprotstavi Platonu i svim oblicima platonizma, u čijoj se senci nalazi celokupna zapadna filozofija, Fink je pokušao da tematizuje pojam igre tako što će igru tumačiti na ne-metafizički način kroz suprotstavljanje metafizičkim i mitskim intepretacijama igre; tako se približio Ničeu koji se tumačenjem bivstvovanja kao igre, a ne kao vrednosti među prvima našao s one strane metafizike.
Ako je za tematizovanje pojma sveta najzahvalniji Edmundi Huserlu, za Ničea i Hajdegera ga posebno vezuje okretanje ka Heraklitu kod koga su sva trojica bit sveta videli u igri kosmičkih moći i time se našli na putu preokretanja metafizike u kosmologiju, ali i odustajanja od toga da se u evropskoj filozofiji vidi jedna progresivna teleologija, već pre svega jedno negativno kretanje koje se nalazi pred nužnim obratom koji se manifestuje kao posledica uvida u iskonsku igru bivstovanja i sveta. Naspram pozitivnog Hegelovog napora da se čitava istorija duha pojmi kao razvojni proces, iz Finkove filozofije progovara jedno ničeovsko radikalno ne, budući da je čitava istorija istorija najduže zablude, jer je filozofiji prvenstveno stalo do onog što jeste a ne do onog što bi trebalo da bude.

[Filozof]

Ako se ima u vidu da Fink neprestano govori o fenomenima a ne o pojmovima ljudskog postojanja, i ako se u tome vidi izraz novog pokušaja da se misli u slikama a ne u strogim pojmovima, onda će nam još jasnija biti bliskost Finka (ali i Ničea i Hajdegera) ranim grčkim misliocima i pre svega Heraklitu. Svoj kraj filozofija je našla na svom početku i bilo je potrebno mnogo vremena da bi ona konačno postala svesna sebe. Knjigu o filozofiji igre kod Eugena Finka pre mnogo godina započeo sam citatom iz Hegelove Fenomenologije duha; danas mi se čini da bi se i pregled istorije filozofije mogao završiti istim tim citatom, ne zato što se neke stvari nisu promenule ni zato što se ja nisam u međuvremenu promenuo, već zato što ima misli i ima dela koja ostaju, i ima reči koje ne može prekriti prašina zbog njihove antistatične prirode, a to mesto kod Hegela glasi: "Es zeigt sich, daß hinter dem sogenanten Vorhange, welcher das Ihhere, verdecken soll, nichts ist zu sehen ist, wenn wir nicht selbst dahintergehen, ebensosehr damit gesehen werde, als daß etwas dahinter sei, das gesehen werden kann", ili u približnom prevodu na naš jezik: "Pokazuje se da se iza takozvane zavese, koja treba da zaklanja ono što je unutrašnje, ne može videti ništa ako mi sami ne odemo iza nje, kako radi toga da bi se videlo, tako i zato da bi se iza nje nalazilo nešto što se može videti".
I danas smatram da ova Hegelova misao najbolje oslikava trajno stanje filozofije: nastojanje da se dospe iza zavese iza koje nema ničeg sem, eventualno, u nekom času, na trenutak, nas samih, a što nam nije dato da u isto vreme to i vidimo. Ako ni sebe ne možemo potvrditi, šta se uopšte može tvrditi?