Šta reći na kraju izlaganja koje filozofiju hoće da posmatra u jednoj večnoj igri pojmova. Možda se treba setiti reči Avgustina kojima on komentariše uobičajen govor o vremenu: pauca sunt enim, quae proprie loquimur, plura non proprie, sed agnoscitur quid velimus; ali, izašavši iz dvorane pamćenja (praetoria memoriae), čija je monadička priroda Huserlu ostala do kraja nerešiv problem, moramo biti svesni života u zajednici kao jedine mogućnosti, jer zah-valjujući Finku znamo da ,,sve moguće jeste i stvarno".
Čitava Finkova filozofija je potraga za jednom uporišnom tačkom i time se on na odlučan način nastavlja na svog učitelja; ali umesto sigurnog tla, polja beskrajnog rada o kojem je euforično pod uticajem Huserla pisao ranih tridesetih godina (1934), kasnije je video samo igru temeljnih fenomena, i zato je možda i celokupno njegovo mišljenje ostalo aporetično. On je dobro osetio da pitanje istine, kao i sva ,,velika pitanja", više nije tema dana. Uostalom, kako bi i umetnost danas još mogla biti u službi istine kad ne znamo ni koje istine, ni kome je, uopšte, još do istine. Huserl nije slučajno pisao o ,,relativizaciji privida". U času oživljavanja lepog privida ne koriste se više pojmovi istine i stvarnosti dela. S druge strane, nesvrhovitost sveta života, isključivanje svrha, daje nadu da još ima mesta za uspostavljanje jedne estetske dimenzije. No, kuda sve to, zapravo, vodi? Stroga naučnost se krajem XX stoleća definitivno pokazala kao iluzija i nemački filozof Gerd Brand bio je duboko u pravu tvrdeći da je fenomenološka racionalnost u stvari samo "mitološka racionalnost".