Krajputaši

[kojica]

Jedna od znamenitosti Srbije su spomenici krajputaši kojih ima u selima, u crkvenim
portama, na raskrsnicama puteva. Većina nadgrobnih spomenika su od klesanog kamena
i datiraju od 14. veka i prema zapisima su prava umetnička dela o životu na prostorima
Srbije.

Najpoznatiji srpski istraživač krajputaša Radojko Nikolić nazvao je ovo etnografsko blago
kamenom knjigom predaka, jer se na osnovu sačuvanih zapisa verno može stvarati slika
o životu srpskog seljaka i ratnika, rodbini, ali i o majstorstvu klesara. Najviše krajputaša
ima u zapadnoj Srbiji i na prvi pogled bi se reklo da je ovo graditeljsko nasleđe tipizirano.
Pre svega zbog izgleda, jer su spomenici obično u vidu jednostavnog stuba, od onih
vitkih i visokih, fino uglačanih do zdepasti, grubo uobličenih od kamena peščara koji je
najpodložniji eroziji. Od takvih spomenika ostali su samo ostaci.

[kojica]

Svaki spomenik je mala privatna istorija: na njemu su uklesani biografski podaci o
pokojniku, koliko je živeo, koju je školu učio, u kojoj četi je ratovao, koliko je rana imao i
koga je za sobom ostavio. Beležene su i pokojnikove želje, zaveštanja, poruke. Najviše
krajputaša je o vojnicima zbog čestih ratova, a najčešće su zapisivane osobine
pokojnika - čovečnost, moralnost i slobodarski duh. Istovremeno, to su i najtužniji
zapisi, posebno oni iz Prvog svetskog rata. U nekim krajevima Srbije, na krajputašima su
epitafi posvećeni pokojnicama, što je posebno zanimljivo, jer u to doba, u patrijarhalnim
sredinama nije bilo uobičajeno da se ističu moralne vrednosti žene. Uopšte, epitafi često
zaslužuju pažnju zbog duhovitih ili tužnih poruka i izreka nadahnutih narodnom mudrošću,
ponekad sročenih u stihovima.

[kojica]

Predstava ljudskog lika na spomenicima je najvažnija i najčešće zauzima celu istočnu
stranu krajputaša, suprotnu onoj na kojoj je ispisan životopis. Likovi su predstavljeni
često u narodnoj nošnji, pa su dobar izvor za etnografsko istraživanje. Bogata likovna
građa ima i odgovarajuću simboličku vrednost - vinova loza, grožđe, golubovi, cveće,
listovi obeležja paganskih i predhrišćanskih vremena, dok su krst, raspeće, anđeli
isključivo hrišćanska obeležja. Često su ukrašavani i geometrijskom ornamentikom. Na
spomenicima dominiraju odabrane boje i ornamenti koji simbolizuju zanimanje pokojnika:
preslica-prelje, frula-momke, cvet-devojke, puška-ratnika, truba-trubača. Posle klesanja
motivi se boje: lica su bela, kosa i oči crne, pozadina spomenika uvek je plava kao nebo.
Zato je narod ova groblja nazivao šarena sela. Krajputaši su dobra građa za proučavanje
kulture jednog doba i kraja, ali i svojevrsna su mesta koja turisti zastanu da pogledaju.

[kojica]

[kojica]

Литература: Бранко Радичевић: Сеоски надгробни споменици и крајпуташи у Србији

КРАЈПУТАШИ

Крајпуташи су споменици постављени покрај пута, а по правилу посвећени
пострадалим војницима сахрањеним у далеким земљама или којима се гроб не зна.
Поготово се појављују после Првог светског рата као начин обележавања
пострадалих из породице, а ради подсећања свих становника села и случајних
пролазника о прерано прекинутом животу.

Највише их има по западној Србији. По правилу су једноставног облика,
правоугаоног пресека и висине између метар и метар и по. На једној страни је
нацртан или уклесан лик или фигура покојника, а са страна су уклесане пригодне
речи хвале или захвалнице.

Данас, после много година, управо поруке које су исписане на крајпуташима чине
специфичну збирку умотворина српског сељака и историју српског села.

Војнички споменик – част породице. Треба оставити поруку потомству: за вас даде
млађани живот. Памтите, потомци. Камен крај друма или у дворишту. Камен пред
кућним прагом. А питање војничке части није узбуђивао само XIX век. «Поделивши
плен крај Платеје, Хелени су, и то сваки народ посебно, сахранили своје мртваце.
Спартанци су ископали три гробнице. У прву су сахранили своје младе ратнике. У
једној гробници били су млади ратници а у другој остали Спартанци, док су у
трећој били схрањени хелоти. Тако су Спартанци своје сахранили. Тегаћани су
такође посебно сахранили своје погинуле, али све у једну гробницу, а исто тако и
Атињани своје, а Меграни и Флиућани своје војнике које им је поубијала коњица.
Све ове гробнице биле су пуне. Али надгробне хумке других народа, које се још
виде код Платеје, подигли су сами ти народи, стидећи се што нису узели учешћа у
бици и то ради каснији покољења.

[kojica]

И чудно, као да су за стид и проклетство Егињана знале и српске мајке. Вукле су
се – уклете – за војскама. А када не би нашле синове, враћале су се у своја
далека села. Црни барјак на довратку огласио би погибију. Клесар је одмах добијао
наруџбину.

Оставити макар насушни података. У то време писменост беше невелика. Понека
књига и песмарица слепца Јеремије. Због тога је камен, исписан кривим словима,
важно сведочанство о људима и времену.

Може то да буде и шкрт податак:
«Милета Маричић, војник 3.ч.1. батаљона, 4.п.пука, а погибе за српску слободу у
својој младости у 26 години на пложају крстацу од аустро-немаца 1914 године. Бог
да му душу прости...»

Док је света и века народе нека се зна за ово: «Спомен Сима Орестијевића из села
Косовице, бившег председника општине косовачке, поживео 57 година а умре 29
маја 1899 године. Сима је први гласао да буде школа овде...»

[kojica]

Стећци су клесани у облику равних плоча и саркофага. Српски сеоски споменици
имају облике крста и издужене коцке са равном плочом као надстрешицом. Мада
је облик крста подесан за фигурална решења, клесари су га испуњавали ликом,
па чак и фигуром. Полеђина је обично употребљавана за текст који има дражи као
резба и рукописна невештина, па ипак, једна речитија полуписменост, јер је
емотивна, словно и правописно неука, али задивљујуће укомпонована у камен. Ако
је лице камена украшено крстом, фигуром и писмом, полеђина и хрбат добили су
орнаментику и симболе који најчешће говоре о животу умрлих, њиховом имоновном
стању, дужностима које су вршили за живота, љубавима за војне и земљу.

Најчешће је клесан и сликан војник. Ако је умро као сељак, орући њиву, или у
кући, клесар неће заборавити да напише: бивши војник, «храбри» војник, служио у
тој и тој јединици, учестовао у бојевима, носио толико и толико рана, ратовао за
домовину.

[kojica]

Клесар-летописац није имао времена ни љубави да клеше слике из свакодневног
живота. И тај свакодневни живот није биоо данашње-свакодневан. Много се
ратовало. Војник је био најважнији. Младић у фесу, споменик из 1876. године,
учестовао је у Јаворској бици. Младић у фесу, чији је лик изрезао непознати
клесар, има у себи нечег светачког, непоколебљивог, сигурног, и, у исто време,
осветничког и праведног. Као да је победио. Као да се није поражен вратио са
ратишта. Левица на силаву за који је заденута кубура; у десници – крст. На
полеђини сасвим обичан натпис, сличан многим натписима који имају намену да
зауставе путника: «Српски роде, приђи и реци бог да прости ! Овде почива младић
Ранко Ђорђевић из Белуше родом, бивши војник, поживе 21 годину а престави се у
вечност шестог децембра 1876. године.

Сељак камнорезац није ни слутио да кривим линијама и јарким бојама пева и слави
Србију. Настали у деветнаестом веку – споменици су данас прошлост. Време
њиховог рађања: борба с Турцима, Бугарима, Немцима, Аустроугарима, Арнаутима.
Самоникла уметност, присна као народна песма. Расла је упоредо с Вишњићем и
Тешаном Подруговићем. Словом понекад бритка, понекад сладуњава, понекад
жалостива. Уклета окамењена војска дизала се и диже да нас подсети како се
живело и гинуло.

[kojica]

[kojica]

[kojica]

[kojica]

[kojica]

[kojica]

[kojica]

[kojica]

[kojica]

[kojica]

[kojica]