Zvono

[kojica]

Zvona kroz istoriju:
Bat i odzvon

Izvor: Vreme



Šuplji, metalni instrumenti oblika izvrnute kupe sa batom, tučkom, brencom ili klatnom proizvode zvuk,
ali rasplamsavaju i strasti i strahove. Ko su zvonolivci, šta je utihnuće i koliko vekova zvono može da
ostane pod zemljom

[kojica]

U obilju malih i velikih istorijskih uloga, zvona su osim svoje osnovne svrhe da najavljuju
crkvena bogosluženja, imala razne druge, kulturne, socijalne i političke namene – zvona
su širila vesti, obaveštavala o opasnosti, slavila narodne pobede i ratne trijumfe, ali
podnosila i poraze.

Tako Paskval Vilari opisuje slom bune dominikanskih kaluđera u Firenci protiv pape
Aleksandra VI. Uz sudbinu dominikanaca, on opisuje i zvono u samostanu Sveti Marko u
Firenci, nazvano Pjanjona, Plačljivko, prema pogrdnom fjorentinskom nazivu za pristalice
dominikanaca koji su posle poraza progonjeni, vešani i spaljivani. "Bilo je tu i smešnih
stvari jer je doneta presuda protiv Pjanjone, najvećeg zvona Svetog Marka. Zato što je
zvonilo na uzbunu na dan izbijanja sukoba, bilo je prognano iz Firence, stavljeno na kola
i odvezeno, a gradski krvnik ga je sve vreme bičevao."

[kojica]

"Zvona su kroz istoriju imala signalnu, simboličku i muzičko-estetsku funkciju", kaže
za "Vreme" Nikola Bura, autor prve knjige o zvonima na srpskom jeziku (Zvona kroz
istoriju, Teovid, Beograd 2005). "Sa ubrzanim tehničkim razvojem, signalna funkcija je
vremenom gubila primat, tako da su danas simbolička i muzičko-estetska funkcija u
prvom planu." Zvono u Hirošimi ili zvona na hramovima u Moskvi su svetski poznata.
Takozvano zvono slobode u Filadelfiji, SAD, poznato je kao prvo koje je 1776. godine
najavilo čitanje Deklaracije nezavisnosti SAD, a potom 1787. drugog po redu ustava.
Danas ovo zvono najavljuje inaugurisanje američkih predsednika i njihovu smrt.

Za razliku od drugih zemalja, u Srbiji danas ne postoje sačuvana zvona koja su izlivena
pre XV veka. Najstarije sa natpisom na srpskom jeziku potiče iz 1429. godine iz
bugarskog grada Ćustendila koji se u srednjem veku nazivao Velbužd. Među najstarijim
srpskim zvonima poznata su i Rodopova zvona iz 1432. Vrlo malo zvona iz prošlosti je
sačuvano, pošto su sistematski uništavana tokom turske vladavine. Mada je postojala
izvesna sloboda veroispovesti, hrišćanima u Turskom carstvu uglavnom nije bilo
dozvoljeno da koriste zvona.

[kojica]

GRADAČKA ZVONA: U vreme turske vladavine, samo su pojedini manastiri imali posebne
dozvole da koriste zvona i to pod naročitim uslovima. Tako Jonikije Pamučina, opisujući
život hercegovačkog vezira Ali-paše, navodi vezirovo pismo o jednom spornom zvonu u
manastirskom dvorištu: "Zvono što visi u vas u dvorištu, da odmah unesete u crkvu, jer
turska vjera zabranjuje slušat zvono. Ako ne poslušate poslaću svoga mirilaja sa 300
pandura i sve će vas pobiti i sravniti manastir sa zemljom."

Zvona su masovno u Srbiji počela da se koriste tek od 1830, no neka drevna zvona su
gotovo slučajno sačuvana. Tokom turske vladavine, hrišćani su sakrivali i zakopavali
zvona, da bi neka od njih bila otkopana vekovima kasnije. U knjizi Zvona kroz istoriju,
Nikola Bura opisuje anegdote o prvim zvonima u XIX veku u Beogradu, Pećkoj patrijaršiji,
Leskovcu, Sarajevu i na Cetinju. No, jedna od najzanimljivijih priča o zvonima jeste
istorija zvona iz manastira Gradac kod Čačka. Tri gradačka zvona mogla bi se kao
kulturni spomenik po burnoj prošlosti i njenoj ćudljivosti uporediti sa avanturom Lisipovih
konja u Veneciji ili sa putovanjima Miroslavljevog jevanđelja.

[kojica]

Zvona je manastiru Gradac još 1454. godine poklonio mitropolit Nićifor, a izlio ih je
izvesni Radoje Zvonar u doba vladavine despota Đurđa Brankovića. Sva tri zvona su bila
visoka i uska, ali različitih dimenzija – najveće je imalo 182, srednje 78 a najmanje 15
kilograma. Njihova posebna odlika su predivni srednjovekovni natpisi u bronzi. Verovatno
da su tokom burnih godina posle pada srpske despotovine u XV veku zvona zakopana u
manastirskom dvorištu, a potom sasvim zaboravljena. Više od 400 godina kasnije, 1.
septembra 1875, "pri kopanju rovova za temelj novoj okružnoj kući", zvona su otkrivena i
iskopana. Kao prvorazredan kulturni spomenik čuvana su u Narodnom muzeju u
Beogradu. Na početku Prvog svetskog rata, zbog straha da će biti ukradena, preseljena
su iz muzeja na tajnu lokaciju. Međutim, austrougarski vojnici su ih posle okupacije
Srbije otkrili i zaplenili. Zvona su odvezena u Austriju i tu im se gubi svaki trag. Smatra
se da su pretopljena u topove.

U međuvremenu, zvona su tokom Prvog svetskog rata skidana i sa crkava na teritoriji
Habsburške monarhije. Tako u Letopisu grada Vršca štampar i knjižar Milan Petko-
Pavlović beleži skidanje zvona sa crkve Svetog Nikole u jesen 1917: "22. oktobra u pola
jedan po podne zvonilo je oprosnicom jer su ih odma poskidali Madžari i Austrijanci da ih
upotrebe za livenje topova. Najveća zvona gore na tornju razbijana su i dole parče po
parče bacana. Samo su jedno malo zvono ostavili, a u maloj crkvi ostavili su
pretposlednje veće zvono. Zvona im nisu bila od koristi jer su topovi od zvona livani
samo mogli izdržati tri pucnja i razbiju se. Ja sam sva zvona vidio na poljani kod Đera,
još su ostala nedirnuta, pa bar da su svako zvono opštinama natrag poslali, tu bi se bili
proslavili, ovako nami štetu načinili, a sebi nikakve koristi doprineli. Naši su momci sada
na sve strane u bojevima."

[kojica]

ODZVON I PROFIL: Zvona su se prvi put pojavila na Dalekom istoku, 3000 godina pre
nove ere, a njihova upotreba je vekovima bila rasprostranjena u Kini. U Evropi počinju
masovnije da se koriste tek posle IV veka, kada postaju sastavni deo hrišćanskog
bogosluženja. Zasluga za uvođenje zvona pri pozivanju vernika na službu najčešće se
pripisuje svetom Pavlinu (353–431), episkopu iz Nole u Kampaniji. Latinski i italijanski
naziv za zvono je campana, slično kao i naziv italijanske oblasti Kampanija, a naročito je
zanimljivo da danas vrlo raširena reč "kampanja" počinje od zvona, budući da je svaka
kampanja pomalo i zvonjava.

[kojica]

Zvona se izlivaju od bronze. Tačan sastav takozvane zvonovine razlikovao se u
zavisnosti od radionice, ali je uobičajeno da se ova bronza lila sa 78 odsto bakra i 22
odsto kalaja. Zvuk nastaje kada bat udari u telo zvona koje počinje da osciluje šireći u
okolni vazduh mehaničke talase. Pored osnovnog tona, udarom u zvono može se
ostvariti još oko 50 drugih pratećih tonova. Budući da je zvono koje osciluje izvor zvuka
velike mase, potrebno je realno dugo vreme da se umiri. Tako je vreme utihnuća
osnovnog tona zvona od 80 kilograma oko 8,5 sekundi, a kod zvona od 250 kilograma
nominalni ton traje oko 11 sekundi, pri srednjem udaru malja. Razlikuju se dve vrste
zvonjave – istočna, sa odzvonom, i zapadna, pri kojoj se zvono umiruje sa svakim
udarom.

[kojica]

"Ne postoje dva ista zvona, kao ni dve iste osobe", kaže Nikola Bura, objašnjavajući da
se osim po sastavu, masi i obliku, zvona pre svega razlikuju po zvuku. "Najosetljiviji
zadatak zvonolivca i najvažniji za preciznost akustičkog dijagrama jeste stvaranje
takvog profila zvona koje će omogućiti da zvono ima, sa preciznošću od jedne osmine,
unapred traženi glavni ton." Izgled akustičkog dijagrama jednog zvona, uz druge razloge,
presudno je određen profilom zvona. Zvona mogu imati kineski, ruski i zapadnoevropski
profil, koji se razdvaja na nemački i francuski tip profila. Pri povećanju debljine rebra,
odnosno vertikalnog preseka ton se snižava, a njegovim smanjivanjem ton se povisuje.

[kojica]

Mada je tačna receptura, hemijski sastav i profil zvona obično porodična tajna u
zvonolivačkim radionicama, poznata je većina koraka u izgradnji složene konstrukcije
kalupâ, pomoću kojih se zvono izliva u pesku. Prvo se pravi jezgro sa glinenim slojem,
zatim veštačko zvono, pa takozvani kaput. Potom se ruda bakra topi na temperaturi od
1300 stepeni Celzijusa, u nju se dodaju kalaj i druge primese, a ova smesa se hladi do
1080 stepeni i posle 10 minuta uliva u pripremljeni kalup.

Najstariji priručnik za livenje zvona Schedula diversarum atrium napisao je benediktinac
Teofil u XII veku. Benediktinski red je bio poznat po odličnim zvonolivcima, ali su se
crkvena lica retko bavila ovim tehnički zahtevnim i složenim poslom. "Livenjem zvona
uglavnom su se bavile građanske porodice koje su za to posedovale sopstvene radionice
sa pripadajućim alatom i priborom", kaže Bura, objašnjavajući kako su osim gradskih
postojali i putujući zvonolivci, a da se postupak livenja izvodio uz mesto ugradnje zvona
kada se radilo o porudžbini isuviše velikog i teškog zvona.

[kojica]

ZVONOLIVENJE: Danas u Srbiji postoje dve radionice za izradu zvona, u Gornjem
Milanovcu i u Beogradu. U Francuskoj ulici, na broju 50, nalazi se zvonolivnica "Popović"
koja lije zvona klasičnim postupkom u glini. Ovu radionicu osnovao je Avram Popović u
XIX veku, jedan od prvih putujućih zvonolivaca u Srbiji. Njegov posao se potom prenosio
kroz generacije, a ova radionica i danas uspešno posluje, izlivajući godišnje oko 20
zvona klasične težine. S obzirom na broj izgrađenih crkava poslednjih godina u Srbiji,
postoji ogromna potražnja za zvonima, tako da se ona uvoze, uglavnom iz Rusije. Čak su
i zvona na hramu Svetog Save iz uvoza, napravljena u čuvenoj zvonolivnici "Grasmajer"
u Austriji, koja takođe koristi tradicionalne metode u izradi (vidi okvir).

Bez obzira na njihovu simboličku funkciju, posao sa zvonima je oduvek podrazumevao i
borbu na tržištu. Tako su braća Bota, čuveni zvonolivci, prvi koji su uz Janoša
Fogarašija došli u srpske krajeve posle Prvog srpskog ustanka, koristili svojevrsnu
marketinšku kampanju za promovisanje svojih proizvoda. Oni su 18. februara 1853. u
broju 14 časopisa "Srpski dnevnik" objavili sledeći oglas: "Dolepotpisani kao zvonolivci
preporučuju sebe pravoslavnim obštinama radi livenja mali i veliki zvona, koja, pored
umerene cene, blagoglasna, po novom vkusu, iz dobrog materijala sastoeća liti
obećavaju. Na to reflektirajuće se obštine nek izvole na braću Botta zvonolije u Vršac
adresirati." Ispod oglasa, objavljen je i potpis "Braća Botta, zvonolije", a koliko su oni u
svom oglasu bili iskreni, teško je saznati.

[kojica]

Uobičajeno je da na zvonima bude ugraviran i natpis sa simboličkom porukom. Na velikom
zvonu katedrale u Ženevi piše "Pestene fugo, pello daemones" ("Gonim kugu, teram
đavole"). U XII veku postalo je uobičajeno da se na zvonima nalaze molitvene poruke, ali
i datum izlivanja, imena darodavaca i majstora. Najčešći natpis na zvonima crkava na
Zapadu je "Vivos voco, mortuos plango, fulgura frango" ("Žive dozivam, mrtve
oplakujem, munje lomim"). Munje lomim? Pri srednjoj sili udara malja, kod zvona od 15
kilograma pa sve do 30 tona, vreme trajanja nominalnog tona je između 6 i 20 sekundi,
što je mnogo duže od udara i najsilovitijeg groma. Sa tako dugim vremenom utihnuća,
svako zvono će imati odzvon koji će se čuti uprkos olujnom vremenu.

[kojica]

Klepala, bila i trube

"Prvi jutarnji obred služi se uz klepanje o jednu dasku u obliku stola kakav je u upotrebi u
postajama austrijske konjice", piše putopisac Ami Bue o običajima u Evropskoj Turskoj
između 1836. i 1838. godine. "To je klepalo Bugara, simandra Epirana, semantron Grka i
tokeza Albanaca koja takođe zamenjuje zvona u crkvama koje nisu manastirske i koje se
takođe koriste u svim grčkim crkvama za Veliki petak." Klepala, bila i trube su inače
prethodili upotrebi zvona.

[kojica]

Prva knjiga o zvonima

Beogradski publicista Nikola Bura objavio je do sada desetak dela koja se bave istorijom
iz manje-više čudnog ugla, iz perspektive malih stvari kao što su mape, časovnici i
zvona, ali i kroz ambiciozne preglede istorijskog razvitka hrišćanstva ili grada kao što je
Beograd. Njegovo delo Zvona kroz istoriju prva je sveobuhvatna knjiga o zvonima na
srpskom jeziku. Osnovna i jedina suštinska mana ove zanimljive istorije jeste to što Bura
ne krije svoju privrženost pravoslavlju, istoriji zvona ne pristupa sasvim kao istraživač
ravnodušan na srpsko nacionalno pitanje, što se donekle odrazilo i na strukturu i na
ponegde bojažljiv stil. Stoga bi njegova knjiga verovatno mogla biti viđena za udžbenik
na predmetu Liturgika na Bogoslovskom fakultetu, bar kao prvo potpuno delo o zvonima,
a i po preporuci, tačnije blagoslovu koji je za štampanje dao lično patrijarh Pavle. No,
Zvona kroz istoriju sigurno nije samo priručnik za unutrašnju crkvenu upotrebu kakva bi
mogla biti neka eventualna istorija kadionica, mantija ili psaltira. Uostalom, šta god da je
njegov religiozni stav, Bura se odmereno bavi činjenicama o zvonima. Za čitaoce kojima
u životu inače nije potrebna preporuka crkvenih velikodostojnika, to je riznica detalja o
zvonima, o njihovom hemijskom sastavu, fizičkim karakteristikama, preciznom postupku
izlivanja zvona, merenjima i akustici, velikim i značajnim zvonicima, uz pregled zvona u
književnosti i umetnosti. A sve to, garnirano odabranim dokumentima i anagedotama iz
prošlosti o krađi i prekrađi zvona u susednim selima, o prvim zvonolivcima, o narodnim
pokretima i ratnim varvarstvima.

[kojica]

Hram

Na hramu Svetog Save na Vračaru postavljeno je 49 zvona, ukupne mase 19 tona, gde
svako ima svoj osnovni ton i 50 harmonijskih tonova. Veliko zvono od 6180 kilograma je
najveće zvono u Srbiji. Zvona su izlivena u poznatoj zvonolivnici "Grasmajer" u Austriji.
Imaju prijemnik tačnog vremena atomskog časovnika iz Štutgarta, a njihova zvonjava je
kompjuterski upravljana, melodije su memorisane na magnetnim karticama, a mogu se
izvoditi i na elektronskoj klavijaturi. Četiri zvona su klateća, a ostala su povezana tako
da čine karilon, instrument koji tačno u podne svira Svetosavsku himnu Stevana
Mokranjca, a ostali sati se ozvučavaju njenim refrenom. Kada su u jesen 2001.
postavljana uz narodno veselje, zahvalnost donatorima i masovne liturgije, o ovim
zvonima se u javnosti vodilo i nekoliko polemika. Pre svega, zamerano je što su zvona
izlivena upravo u austrijskoj zvonolivnici za koju se sumnja da je tokom Prvog svetskog
rata pretapala srpska zvona u topove. Druge zamerke su bile tehničkog karaktera. Pošto
uz Hram nije izgrađen zvonik, kako je to bilo predviđeno prvobitnim projektima, zvona su
tako postavljena da se njihov zvuk reflektuje od velike kupole, pa usled sabiranja talasa
dolazi do utišavanja zvuka zvona. Zato se impozantna kolekcija zvona najvećeg hrama
na Balkanu dobro čuje samo na uskom delu oko platoa na Vračaru.

[kojica]

Japanska zvona

U Memorijalnom parku u Hirošimi nalazi se "zvono nade za mir" koje svakog 6. avgusta u 8
sati i 15 minuta zvoni u znak sećanja na poginule pri atomskom udaru na Hirošimu. U
Japanu je 1954. godine izliveno "zvono mira" od novčića koje su prikupila deca iz 60
zemalja sveta. Ovo zvono je postavljeno ispred sedišta UN-a u Njujorku i zvoni svakog 2.
septembra na Svetski dan mira. U budističkom hramu Ćion-im, u japanskom gradu Kjoto,
nalazi se zvono iz 1633. godine, teško 70 tona. Sveštenici velikim drvenim batom na
početku svake godine udaraju u ovo zvono 108 puta, kako bi ljude očistili od 108
grehova.

[kojica]

Звоно, Пећка Патријаршија 1766.г.

[kojica]

,, Звона су познавали најпримитивнији народи, као и високе цивилизације. Једно
од најстаријих звона пронађено је у Нивани ( град на обали реке Тигриц, помиње
се 3000 година пре Христа).

У античкој Грчкој звона су служила за давање знака за узбуну, а старом Риму за
сазивање народа у храм на погреб и сл.

Звона се помињу и у Библији. Древни хришћани нису могли да користе звона зато
што су били прогањани, па су гласници обавештавали вернике где ће се одржати
богослужење. Кад је Црква, после Миланског указа 313. године, добила слободу
јавног исповедања вере, требало је нечем јавно позивати вернике у храмове. По
угледу на Јудеје (4. књ. Mојс. 29. 1; 3. књ. Moјс. 23. 24) верници су сазивани
трубом, али и дрвеним маљицама којима се клепало на капије хришћана. Много
касније су за објављивање богослужењу и најважнијих делова у току саме
службе, на Истоку коришћене даске од тврдог дрвета и металне плоче.

[kojica]

Прва звона која се помињу у Источној Цркви су она која је млетачки дужд 852.
године послао на поклон византијском цару Михаилу III. Цар је наредио да се та
звона поставе на цркву Света Софија у Цариграду. Тек од 12. века звона
употребљавају све православне цркве, употпуњујући лепоту богослужења,
сазивајући вернике, подсећајући их да је време служби Божјој. На Западу су звона
у употреби већ у седмом веку. Звоно из Келнског музеја ливено је око 613. године.

Мало је данас сачуваних стартних звона, јер су Турци прво звона скидали, да
утихне храм, да му ишчупају језик. Звона су била најгласнија и увек су прва
страдала. Али храмови нису занемели, опет су се појавила дрвена клепала и
верници су се сабирали на службу Божју. Како је која војска пролазила овом
нашом несрећном земљом, тако су звона страдала, исто као и народ и цркве. Али
чим се зазелени трава на згариштима и народ се врати из збегова, подизане су
цркве и ливена звона.

Још су Турци били на Калемегдану кад је књаз Милош наредио да се на Саборну
цркву постави звоно. Кад је зазвонило, људи су плакали од среће, знали су да је
Турцима одзвонило.''

Радмила Мишев

[kojica]

Руска традиционална колокол звона

[kojica]

Московски кремљ

Ово је Царско звоно које је у првом подизању пукло и никада није зазвонило
највеће је и најтеже црквено звоно на свету - 200 тона.
Изливено у периоду од 1733. до 1735. године. Високо је 6.14 м, пречника 6.6 м.