У срцу Авганистана, у покрајини Бамијан, тамо где је некада стајала већа од две
огромне статуе са представом Буде зјапи рупа. У марту 2001. године талибани су
данима ракетирали те скулптуре, потом у њих поставили експлозив и напослетку
их дигли у ваздух. Те статуе су бделе над Бамијаном у периоду од око 1500 година:
трговци и мисионари разних вероисповести долазили су и одлазили
оближњим „путем свиле“, пролазили су овуда и емисари разних царстава –
Монголи, Сафавиди, Могули, Британци, Совјети – често за собом остављајући
крвав траг. На том подручју се формирала и држава звана Авганистан, чији су
режими настајали и пропадали. Статуе су их све наџивеле. Али, талибани су те
скулптуре доживљавали тек као неисламске идоле и богохулне клесарије. Нису
марили што их је цео свет због уништења тих статуа прогласио варварима. Нису
стрепили од још дубље изолације. Уништење статуа био је побожни израз надмоћи
њихове вере над историјом и културом.
Večnost je čista sadašnjost.
Била је то и демонстрација силе над народом који је живео под будним оком тих
Буда, Хазарима, житељима забитог подручја на висоравни централног Авганистана
званој Хазарајат, њихове постојбине – премда можда не сасвим њиховом вољом.
Иако Хазари чине петину авганистанског становништва, вековима су их
проглашавали туђинцима. Они су већином шиити у претежно сунитској земљи. На
гласу су као вредан народ, али обављају најнепожељније послове. Због азијатских
црта – уских очију, пљоснатих носева, широких образа – сматрају их нижом расом
и толико често их подсећају на то да неки међу њима то прихватају као истину.
Večnost je čista sadašnjost.
Док су владајући талибани – углавном сунитски фундаменталисти и аутохтони
Паштуни – били на власти, Хазаре су сматрали за невернике и животиње: они не
изгледају како би Авганистанци требало да изгледају и не поштују Алаха како би
муслимани то требало да чине. Талибанско гесло поводом авганистанских не-
паштунских етничких група гласи: „Таџицима Таџикистан, Узбецима Узбекистан, а
Хазарима гористан“, односно гробље. Поменуте статуе Буде заправо су срушене
током талибанског пустошења по Хазарајату кад су талибани палили тамошња
села како би то подручје учинили неподесним за живот. Кад је стигла јесен,
становништво Хазарајата почело је да се пита хоће ли преживети зиму. А онда се
11. септембра на другом крају света догодила трагедија која је Хазарима донела –
спас.
Večnost je čista sadašnjost.