Жена фараон

[kojica]

Написао: Чип Браун




Шта је подстакло Хатшепсут да древним Египтом влада као фараон, док је њен
пасторак остао у сенци? Њена мумија, као и истина о њој, излазе на видело.

[kojica]

Лепота њеног тела је нестала. Тканина која јој је била збрчкана око врата
деловала је попут неприкладног модног детаља. Њена уста, с горњом усном
положеном преко доње, личила су на језовити набор. (Потицала је из чувене лозе
с малоклузијом истурених горњих зуба.) Очне дупље су јој биле испуњене
непрозирноцрном смолом, а ноздрве чврсто запушене уроланим платненим
туферима. Лево ухо утонуло у лобању, а глава скоро сасвим без косе.

Нагнуо сам се према отвореној витрини у каирском Египатском музеју и загледао
се у то што је највероватније било тело жене – фараона Хатшепсут, необичне жене
која је владала Египтом од 1479. до 1458. г. п.н.е., а данас је позната мање по
томе што је владала у златно доба египатске XВИИИ династије, колико по томе што
је имала смелости да себе приказује као мушкарца. У ваздуху није било
омамљујућег миомириса мира – врсте тамјана, тек некакав оштар, киселкаст задах
који као да су створили векови њеног боравка у кречњачкој пећини. Није било
нимало лако поистоветити ту испружену „ствар“ с великом владарком која је
живела пре толико година и о којој је записано да је „гледати у њу било лепше од
свега“. Једино што је на њој деловало људско био је одсјај костију врхова њених
прстију с којих се мумификовано месо одавно повукло, стварајући утисак
дотераних ноктију и призивајући тиме не само нашу праисконску таштину већ и
нашу танану међусобну повезаност, наш заједнички кратки и пролазни доживљај
света.

[kojica]

Откриће изгубљене мумије Хатшепсут било је ударна вест пре два лета, али читава
прича израњала је полако, корак по корак, попут форензичке драме више
налик „Истражитељима“ него „Отимачима изгубљеног ковчега“. И заиста је потрага
за Хатшепсут показала у којој мери се лопатице и четкице као представнице
традиционалних археолошких алатки надопуњују скенерима за компјутерску
томографију (ЦТ) и ПЦР апаратима са градијентном температуром.

Године 1903. чувени археолог Хауард Картер је пронашао саркофаг који припада
Хатшепсут у двадесетој гробници откривеној у Долини краљева – КВ20. Тај
саркофаг, један од три која је Хатшепсут била припремила, био је празан.
Научници нису знали где је њена мумија, и да ли је уопште успела да преживи
кампању уклањања свих трагова њене власти коју је за време своје владавине
спроводио њен сувладар и коначни наследник Тутмес ИИИ, кад су скоро све
представе ње као краља систематски биле длетима обијане са храмова, споменика
и обелиска. Потрагу, која је изгледа коначно решила загонетку, започео је 2005.
године Захи Хавас, вођа Пројекта египатских мумија и генерални секретар
Врховног савета за старине. Хавас и тим научника су се усредсредили на мумију
коју су звали КВ60а, а која је била откривена пре више од сто година, али није
сматрана довољно значајном да би била померена с пода једне од мање важних
гробница у Долини краљева. КВ60а крстарила је кроз вечност лишена чак и
најобичнијег ковчега, а камоли свите фигурина која би припомагала при њеним
краљевским дужностима. Није чак имала ни шта да обуче – никаквих украса за
главу, накита, златних сандала или златних навлака за прсте на рукама и ногама,
ништа од блага каквим је био снабдевен фараон Тутанкамон, који је у поређењу с
Хатшепсут практично био нико и ништа.

[kojica]

[kojica]

И чак уз све те високотехнолошке методе коришћене за решавање случаја
нестанка једне од најистакнутијих египатских особа, да није дошло до сасвим
случајног открића једног зуба, КВ60а могла је и даље да остане да лежи сама у
мраку, без признања краљевског имена и статуса. Данас се она чува као
драгоценост у једној од две Одаје краљевских мумија у Египатском музеју, с
металним плочицама које на арапском и енглеском објављују да је то Хатшепсут,
жена – краљ лично, поново сједињена, после толико времена, са својом широм
породицом фараона из периода Новог царства.

С обзиром на заборав који је задесио Хатшепсут, тешко је сетити се иједног другог
фараона чије су наде да ће остати запамћен биле јаловије. Изгледа да се више
бојала анонимности него смрти. Била је међу најистакнутијим градитељима једне од
највећих египатских династија. Подизала је и обнављала храмове и светилишта од
Синаја до Нубије. Четири гранитна обелиска која је подигла у огромном храму
великог бога Амона у Карнаку спадала су међу највеличанственије икада створене.

Наручила је израду стотина сопствених скулптура и у камен уклесала податке о
својој лози, титулама, својој прошлости, стварној и измишљеној, па чак и о својим
мислима и надањима, које је понекад поверавала у својој необичној искрености.
Изрази забринутости које је Хатшепсут исписала на једном од својих обелиска у
Карнаку још одјекују скоро симпатичном несигурношћу: „Срце ми затрепери кад
помислим на то шта ће људи говорити. Они који ће гледати моје споменике у
годинама које долазе и причати о свему што сам чинила.“