Снежна лопта

[kojica]

КАД СЕ ЗЕМЉА ЗАЛЕДИ
Аутор:
Деса Ђорђевић-Милутиновић



Сва ледена доба имала су хладнија и топлија раздобља.
Ми смо данас на дугом путу новог захлађења

[kojica]

Узроци ледених доба још нису довољно истражени. Знамо да су постојала и да су
трајала десетинама милиона година. Такође знамо да нису периодична и да не могу
унапред да се предвиде осим ако већ нису почела. Догађаји који доводе до појаве
огромних количина леда на Земљи могу да буду различити – од супервулкана,
преко смањене количине метана или угљен-диоксида у атмосфери па све до
промена у Земљиној орбити и распореда копна и мора на екватору.

Било који од ових узрока може да доведе до повећане количине снега и леда,
што изазива ланчану реакцију даљег хлађења, јер повећана количина леда одбија
сунчево зрачење назад у свемир (албедо), Земља се слабије загрева и самим тим
повећава се количина леда на копну, а касније и на мору. Што на планети има
више леда то је одбијање сунчевих зрака веће а годишња температура нижа. Ова
повратна појава може да буде тако јака да се, као у случају леденог доба названог
снежна лопта, тропски појас претвори у предео сличан Антарктику.

Свако ледено доба завршава се општим отопљавањем до кога, између осталог,
долази и када се количина угљен-диоксида у атмосфери довољно повећа. Он упија
велику количину сунчеве топлоте, што доводи до постепеног повећања
температуре ваздуха и на крају до општег загревања и топљења леда. Зашто се
угљен-диоксид током леденог доба постепено повећава? Један од разлога је
смањена количина биљака, што се одражава и на смањење фотосинтезе, процеса
при коме га биљке троше. Мање биљака – мања потрошња CO2, то јест већа
количина CO2 у атмосфери. Поред тога, сваки рад вулкана снабдева атмосферу
угљен-диоксидом у великој количини. У једном тренутку његово присуство
достиже критичну масу, односно количина топлоте коју упија а касније и одашиље
угљен-диоксид из ваздуха већа је од количине топлоте коју одбија ледени
покривач (албедо) и тако почиње опште отопљавање.

[kojica]

Снежна лопта

Најјаче ледено доба погодило је Земљу пре око 700 милиона година, и
претпоставља се да је у то време цела планета била под снегом и ледом па је
одатле ово ледено доба и добило назив Snowball Earth или Земља – снежна лопта.
Да је некада била велики замрзивач указују трагови глацијације (постојања
великих глечера) нађени и на екватору. Ово значи да, ако је тропски појас, као
најтоплији део Земље, био залеђен, онда је и цела планета била по ледом.

[kojica]

Шта је довело до настанка овог огромног леденог доба није сасвим познато али
један од важних чинилаца сигурно је био и тадашњи распоред копна и мора. Тада
су мање-више сви континенти били спојени у суперконтинент Родинију који се
налазио на екватору, у тропском појасу, а то је важно из следећег разлога:
средња годишња температура Земље зависи од количине сунчеве топлоте коју
упија, при чему треба имати на уму да вода упија далеко више од копна. Највећу
количину Земља упија на екватору и зато је тамо увек тропски топло. Када се ту
налазе мора, онда је далеко веће загревање Земље него када се налазе копна.

Другим речима, ако на екватору има много копна, клима планете биће хладнија,
ако преовлађују мора, клима ће бити топлија. Пошто је у то време у тропској зони
било више копна него мора клима је почела да се хлади – што је био почетак
снежне лопте. Крај овог леденог доба, за које неки сматрају да је трајало чак и сто
милиона година, обележен је општим отопљавањем и појавом изузетно високих
температура при чему су се велике количине угљен-диоксида из ваздуха мешале с
водом стварајући угљену киселину и киселе кише које су падале хиљадама година.

У то, нама незамисливо давно, време на Земљи су постојали само
једноћелијски организми који су живели у морима и океанима. Копно је било пусто
и каменито, прекривале су га стене, камење, песак и шљунак, и није постојао чак
ни најтањи слој земље. Занимљиво је да ово ледено доба изгледа уопште није
нашкодило једноћелијским организмима. Истина је да су им се метаболички
процеси због хладноће доста успорили али то није утицало на њихов опстанак.

[kojica]

До сада није забележено никакво масовно изумирање, напротив! Након завршетка
снежне лопте живот на Земљи нагло се развија. Јављају се први вишећелијски
облици, чудне и данас потпуно изумрле морске животиње познате под заједничким
називом Едијакара фауна. Након њих еволуира толико много нових животиња да је
ово раздобље познато као камбријумска експлозија живота. Све до тада, на Земљи
су животарили једноћелијски једноставни организми, а онда је живот у мору почео
готово необјашњиво убрзано да се развија.

[kojica]

ТРИ АСА

Током дуге геолошке историје која траје преко 4,5 милијарди година, Земља је
прошла кроз десетак ледених доба од којих су три била изузетно јака. Прво од њих
и вероватно најјаче захватило је Земљу пре око 700 милиона година и претворило
је у снежну лопту, друго, познато под називом карбонско ледено доба, јавило се
пре око 300 милиона година, а треће, савремено или велико ледено доба, почело је
пре око 20 милиона година али је врхунац достигло пре три милиона година када се
заледила и северна хемисфера.

[kojica]

Карбонско доба

Пре око 320 милиона година Земљу је поново захватило велико ледено доба,
познато као карбонско ледено доба или кару ледено доба (по области Кару на југу
Африке). Тада су постојала два огромна континента, северни Лауразија и јужни
Гондвана. Ледени покривач захватио је јужни део Гондване, док Лауразија није
била под ледом. До тада је клима била уједначена и веома топла (тропска),
међутим, када се јужни део Гондване заледио, клима се променила и појавили су
се климатски појасеви, тако да је тропска клима остала само на екватору док је
северно и јужно од њега владала умерено континентална а даље ка половима
поларна. Практично, климатске прилике биле су веома сличне данашњим.

На неки начин ово ледено доба повољно је утицало на развој изузетно бујних
тропских шума на палеоекватору, које су преко десет милиона година расле на
истом месту, дуж огромног копненог пространства које данас улази у састав
Америке, Европе и Азије. У њима су еволуирале прве велике копнене животиње, а
око крошњи дрвећа летели су џиновски вилини коњици чији је распон крила био
око 70 центиметара.

По тлу су гмизале огромне стоноге дужине готово два метра и шкорпије које су
од репа до главе мериле преко пола метра. У тами и сигурности карбонских шума
еволуирали су и први зверолики гмизавци – веома далеки преци сисара па тиме и
нас самих.

[kojica]

Неке биљке, попут данашњих малих папрати, раставића и пречица, које обично не
достижу више од метра, биле су у облику огромног дрвећа високог преко 40
метара. Пре око 300 милиона година долази до отопљавања, повећава се количина
угљен-диоксида, лед се топи и од велике количине ослобођене воде обале
континената се потапају а огромне шуме необичних примитивних биљака заувек
нестају. Завршетком леденог доба климатски појасеви поново се уједначавају,
клима постаје жарка и сува а пустиње заузимају највеће делове копна.

[kojica]

Велико доба

Следеће, уједно и последње, ледено доба, познато под називом велико ледено
доба, почело је још пре око 20 милиона година када су велике количине леда
поново почеле да се нагомилавају на јужној хемисфери, што је довело до стварања
огромних глечера на Антарктику. Међутим, ово ледено доба врхунац достиже тек
пре око три милиона година када се заледила и северна хемисфера. Практично,
кад говоримо о леденом добу у коме су живели праљуди, мамути, рунасти
носорози и пећински медведи, ми заправо мислимо само на ову последњу фазу.

Будући да су велике количине воде биле заробљене у виду леда, ниво мора био
је око 125 метара нижи од данашњег, тако да су многе копнене масе, данас
одвојене мореузима, тада биле спојене копненим мостовима – земљоузима. Један
од најпознатијих је био Берингов земљоуз, или Берингија, широк око 1600
километара који је десетинама хиљада година спајао Сибир и Аљаску, што је
омогућавало миграцију живог света из Азије у Америку и обрнуто. Туда су преци
лавова и слонова из Азије прешли у Америку, али су касније америчке врсте
изумрле, док су преци коња и камила прешли у Азију.

[kojica]

Пре око 20.000 година први људи су управо тим путем из Сибира прешли на
Аљаску. На основу генетских истраживања, сматра се да сви амерички Индијанци
потичу само од народа из источног Сибира који су у једном или неколико наврата
прешли преко Берингије. Међутим, постоје и друга мишљења. Неки истраживачи
сматрају да су људи из Европе, држећи се обале залеђеног мора, у чамцима
прешли Атлантик и такође стигли до Северне Америке.

[kojica]

Тешко је замислити тако огромну количину и тежину леда који је прекривао
највећи део Европе. Дебљина леденог покривача била је у просеку око 1,5
километара, а на северу и више. Балтичко море је заправо удубљење у Земљиној
кори, настало под тежином леденог покривача, а касније је, приликом топљења
леда, испуњено водом. Будући да је ниво мора тада био много нижи него данас,
обале континената такође су биле другачије. На пример, током леденог доба
Велика Британија није била острво већ саставни део европског континента, док је
данашњи канал Ламанш била равница која је спајала Енглеску и Француску. Темза
је текла овом равницом до Европе и уливала се у Рајну, а њено корито и данас
може да се види на дну Ламанша.

Сва ледена доба, а то је посебно утврђено за ово последње, имала су хладнија
и топлија раздобља, глацијације и интерглацијације. Последња велика глацијација
овог „нашег” леденог доба завршила се пре око 10.000 година. По мишљењу многих
истраживача, ми се тренутно налазимо само у још једном раздобљу
интерглацијације, након које ће поново наступити захлађење, јер велико ледено
доба још није завршено...

[kojica]

КРОМАЊОНЦИ
И НЕАНДЕРТАЛЦИ

[kojica]

Током великог леденог доба појављују се у Европи први неандерталци. Прво, пре
600.000 година протонеандерталци који пре 200.000 показују све одлике правих
неандерталских људи. Они су несметано насељавали Европу стотинама хиљада
година, све до пре 35.000 година, када из Азије стиже друга раса људи –
кромањонци. Убрзо по њиховом доласку неандерталци нестају и још није утврђено
да ли су их кромањонци истребили или су се ове групе бар делом помешале
остављајући заједничко потомство. Другим речима, још не знамо да ли смо ми,
савремени људи, потомци кромањонаца или, бар што се тиче Европљана,
делимични мешанци кромањонаца и неандерталаца.

Неки научници сматрају да су неандерталци били носиоци гена за плаве и
зелене очи и да је мешање кромањонаца и неандерталаца у Европи довело до тога
да неки европски народи имају зелене и плаве очи као и риђу и плаву косу. Други,
опет, сматрају да ове генетске промене немају корен у неандерталској раси.
Колико се засад зна, и једни и други били су вешти у прављењу примитивног
накита, али су само кромањонци имали склоности ка цртању и сви пећински
цртежи потичу од њих.