Zarobljeni smo u Matriksu!

[Ometač]

Nemoguće?

Mnogim ljudima će ideja da živimo u kompjuterskoj simulaciji zazvučati potpuno apsurdno.
Oni koji se uopšte udostoje da reaguju na jednu ovakvu tvrdnju, ističu da bi stvaranje
kompjutera neslućenih moći koji su neophodni za kreiranje i održavanje naizgled
beskonačnog broja kompleksnih simulacija našeg sveta i univerzuma, bilo prevelik zalogaj
čak i za supercivilizaciju budućnosti.

Bostrum, međutim, veruje u suprotno. On tvrdi da ideja o supercivilizaciji koja upravlja
milionima predačkih simulacija predstavlja tek majušni delić njihovih sposobnosti.
„Računarska moć kompjutera planetarne mase je 10na42 operacija u sekundi, a to
podrazumeva samo već poznate nanotehnološke dizajne koji su verovatno još daleko od
optimalnih. Jedan takav kompjuter bi mogao da simulira čitavu mentalnu istoriju
čovečanstva (nazovimo to simulacijom predaka) koristeći manje od jednog milionitog dela
moći obrade podataka u sekundi. Postljudska civilizacija bi mogla da sagradi astronomski
broj takvih kompjutera. Zaključujemo da je računarska moć dostupna postljudskoj
civilizaciji sasvim dovoljna da pokrene ogroman broj predačkih simulacija čak i ako u tu
svrhu angažuje samo minijaturni delić svojih resursa“.

Neki smatraju da smo i sami daleko odmakli na putu tehnološkog razvoja koji će nam
omogućiti sopstvenu predačku simulaciju. Brzina kompjuterskih procesora se
udvostručuje svake godine, a sa njom i mogućnost stvaranja sve realističnijih grafičkih
okruženja. Igrice i druge 3D softverske aplikacije danas izgledaju gotovo kao zaista prave
stvari.

[Ometač]

Kompjuterske slike

Činjenica je da slike stvorene isključivo u sajbersvemiru potpuno liče na realan svet.

Pitanje je samo koliko će vremena proći pre nego što dosegnemo tehnološki nivo na kome
je moguće stvoriti kompjuterski svet koji se apsolutno ne može razlikovati od onoga u
kome živimo?

Današnje softverske mogućnosti se ne zaustavljaju samo na zapanjujuće realnim 3D
slikama pejzaža. Tu su i neobično ubedljivi 3D modeli ljudi i životinja. Pomoću pojedinih
programa je moguće stvoriti portrete koji neverovatno liče na realne osobe koje ne
postoje u realnom svetu, već su proizvod savremene digitalne tehnologije. Šta više,
animacijom takva osoba može da govori, kreće se i okreće glavu s jedne na drugu stranu
uz potpunu pokretljivost očiju.

To je realnost onoga što je danas tehnološki moguće uraditi na svakom kućnom računaru.
Zamislite šta bi tek moglo da se uradi posle, na primer, milion godina neprekidnog razvoja
kompjuterskih tehnika simulacije. Sasvim je verovatno da bi do tog vremena simulacija
dostigla nivo na kome je ne samo moguće kopiranje preciznih slika ljudske realnosti koje
se ne razlikuju od stvarnosti – ono što danas gotovo možemo da uradimo – već i
omogućavanje tim slikama i modelima da razmišljaju i deluju kao svesne jedinke.

Istina je da nismo čak ni u stanju da zamislimo svekoliki opseg takvih mogućnosti.
Zapravo, šta god da zamislimo na nivou tehnike simulacije, biće daleko ispod onoga što će
ljudi budućnosti moći da ostvare.

[Ometač]

Osećajna bića

Ovo su bile neke tehničke teškoće koje su se odnosile na stvaranje predačke simulacije. Ali
šta je sa drugim vrednostima koje čine svet u kome živimo?

Na kraju krajeva, ljudska bića nisu školjke kod kojih izostaje reakcija. Ona imaju osećaje,
emocije, ličnosti, identitete. U svaku autentičnu simulaciju u koju se da poverovati, moraju
se automatski inkorporirati i ovi atributi ličnosti.

Neki smatraju da je to previše za bilo koju tehnologiju, bilo da je je reč o ovoj sadašnjoj ili
onoj iz budućnosti. Međutim, ideji o predačkoj simulaciji i njenom početku nije određen
definitivan datum ili broj godina u budućnosti, koje se ionako mogu meriti milionima. Tako
je sasvim moguće da će u nekom periodu budućnosti – a pod pretpostavkom
kontinuiranog tehnološkog razvoja – doći do neverovatnih otkrića na polju
nanotehnologije i veštačke inteligencije, što će omogućiti stvaranje simulacije predaka i još
mnogo toga što je sa aspekta vremena sadašnjeg potpuno nezamislivo.

[Ometač]

Jedna od najglasnijih kritika ideje o simulaciji predaka odnosi se na stepen detalja koji bi
morali biti inkorporirani. Neki smatraju da bi bilo neophodno ići do atomskih nivoa, a drugi da
bi danas bilo neophodno rastegnuti taj nivo rezolucije na čitav spektar subatomskih čestica.
To bi prirodno podrazumevalo i veliko povećanje računarske moći, ali kako ne bi sve
simulacije zahtevale takav stepen rezolucije, on bi bio uključivan po potrebi kao dodani
efekat.

Sa druge strane se raspravlja o tome kakav bi nivo finozrnaste rezolucije bio neophodan
za prikaz univerzuma. Teoretičari tvrde da bi kod ovog problema od velike pomoći bila
činjenica što je čovečanstvo trenutno nesposobno da dosegne svemir dalje od granica
sopstvene atmosfere. Zbog toga nije potrebna posebna rezolucija, a kako putovanje do
čak i najbližih zvezda nije na programu dogledne budućnosti, nema potrebe da se u
simulaciju predaka – kada je reč o mapiranju svemira - inkorporiraju komplikovani detalji
finozrnaste rezolucije.

[Ometač]

Religiozne i moralne implikacije

Ideja da živimo u kompjuterskoj simulaciji neminovno pokreće i pitanja koja se tiču
relevantnosti religije. Ako smo – kako to teoretičari tvrde – deo jedne od milijardi
simulacija, kakve onda to implikacije ima na svet religijskih verovanja? Teoretičari ukazuju
da bi religijska verovanja, ili njihovo odsustvo, svakako bili deo procesa simulacije baš kao
i sve ostalo. Drugim rečima, religija u simuliranom svetu ne bi bila ni manje ni više važna
nego što je nama u ovome.

Da li bi simulirana bića imala duše? Šta više, da li bi ta osećajna simulirana bića bila
sposobna za religiozna i duhovna osećanja, ili bi jednostavno odgovarala na impulse
poruka dizajniranih da simuliraju religiozna osećanja stimulisanjem određenih oblasti
njihove veštačke inteligencije?

To su samo kapi u poplavi pitanja bez kraja podstaknute neobičnom argumentacijom ideje
koja se u nekim krugovima brani sa neverovatnim entuzijazmom, pa čak i fanatizmom.
Ističe se i da simulacija predaka ni na koji način ne umanjuje niti iskrivljuje vrednosti bilo
koje religije koja predstavlja svet u svetu kontrolisanom od strane bića, koja tako postaju
deo kreativnog procesa a samim tim i rukotvorina Vrhunskog Tvorca.

[Ometač]

Najveća primedba ideji o simulaciji predaka vezana je za pad kompjuterskih sistema. Ko
god ima iskustva sa kompjuterima zna da su njihovi opretivni sistemi itekako podložni
greškama i povremenom padu. Te se greške javljaju mahom kada je kompjuter izložen
pritisku da proširi svoje resurse do granica koje premašuju njegove realne mogućnosti. Da
bi se zaštitio, kompjuter se jednostavno zaključa i onda ga je potrebno ponovo „podići“.
Padovi se dešavaju i kada se koriste loše napisani softver ili uređaji i priključci koji nisu
pravilno konfigurisani.

Što su kompjuteri napredniji, padovi sistema postepeno počinju da se smanjuju, ali se
ipak dešavaju i nema nikakve sumnje da će ih biti i u budućnosti.

A ako zaista živimo u kompjuterskoj simulaciji, onda smo takođe podložni svim
uobičajenim normama korišćenja kompjutera: oštećenim i izgubljenim podacima, sporoj
grafici, neočekivanom padu sistema. Ipak se čini da se ništa od ovoga ne dešava u ovom
našem svetu. Svet nastavlja da postoji u svoj svojoj veličanstvenoj lepoti, naizgled bez
ijedne greške.

[Ometač]

Neutemeljeni mit?

Da li je to dokaz da je predačka simulacija samo neutemeljeni mit? Nije baš tako, kažu
kritičari. Verovatnije je da će kompjuterska tehnologija budućnosti biti daleko ispred ove
današnje, pa će i koristiti metode i tehnike koje danas uopšte nismo u stanju da shvatimo.

Aktuelna je i priča da kompjuterima budućnosti neće biti potrebni milioni linija
preprogramiranog koda, već će raditi po instrukcijama sopstvenih misaonih obrazaca. Ovo
je tek jedan od primera, ali će poslužiti kao ilustracija pravca u kome se kompjuteri
budućnosti mogu razvijati i funkcionisati. Taj budući kompjuter bi mogao da ima
odgovarajući ekvivalent operativnog procesora ali opremljenog tajnama fizke čestica, sa
virtuelno neograničenim resusrsima i minimalnim troškovima kada su u pitanju memorija i
brzina obrade podataka, napajan energijom bez frikcije koja može da traje zapanjujuće
dugo.

Ipak, u svakoj tehnologiji postoje inicijalni neuspesi. Ali kakve će se sistemske greške javiti
u simulaciji predaka? Hoće li to biti kraj sveta kakvog poznajemo? Hoće li čitav Univerzum
iznenada nestati?

[Ometač]

Možda ova pitanja zvuče smešno, ali u okviru predačke simulacije ona imaju fundamentalni
značaj. I šta ako se operateri iznenada umore od simulacije? Šta će se onda dogoditi? Na
kraju krajeva, današnje hit igrice veoma brzo postaju sutrašnji preskupi promašaji koji se
ne prodaju čak ni u najjeftinijim varijantama.

A ako zaista živimo u kompjuterskoj simulaciji, onda moramo nastaviti sa igrom ne bismo
li one koji prate simulaciju održali zainteresovanim i zadovoljnim, zar ne? Cinici će
nesumnjvo reći da upravo zbog toga i imamo toliko ratova širom planete (ili simulirane
planete?!) koja u čitavoj istoriji ljudske vrste nikada nije bila preterano idilično mesto. A to
jeste prilično zabavno, ako posmatrate sa strane.

Iako ideja o ljudskim bićima kao modelima u kompjuterskoj predačkoj simulaciji nije
dokazana, to je nesumnjvo fascinantna tema. Uostalom, fascinacija koju kod nas izazivaju
laboratorijski pacovi i čitavo obilje TV realiti šou programa, dokazuju postojanje naše
bizarne potrebe da posmatramo ponašanje drugih. Ako u obzir uzmemo tehnologiju
budućnosti – recimo za period od 2 miliona godina – možemo biti sigurni da ne postoji
bukvalno ništa što možemo zamisliti a što će njima biti nemoguće da izvedu. Simulacija
predaka će možda postati jedna od najmanje zanimljivih zabava, koja će držati pažnju još
jedino akademika toga vremena. Ipak, ne možemo se otrgnuti zaključku da će – imajući u
vidu kurs trenutnog tehnološkog razvoja – realistična simulacija predaka zajedno sa
kloniranjem postati značajni deo budućeg života. Života u kome će se dokoni klinci
zabavljati igranjem igrice toliko realne, koliko je realan svet u kome danas živimo.