Internet zavisnost i invalidska penzija

[kojica]

Kako to misliš? Pa ko još želi da bude bolestan?

Evo kod mene u firmi narkomani imaju prava ko carevi. Ćušnu ih u neki zapećak
gde imaju minimum posla, jer ništa odgovorno ne mogu da im povere, a ne smeju
ni da ih otpuste. I tako primaju platu i uživaju. Al meni ne pada na pamet da i ja
počnem da se drogiram.

[kojica]

E ovo treba pročitati:

http://primenjena.psihologija.edu.rs/clanci/2009143.pdf

[причалица]

Kako to misliš? Pa ko još želi da bude bolestan?

ne mislim da neko želi da bude bolestan, ali koliko ima invalidskih penzija trenutno - ne verujem da su baš sve to invalidi...ne verujem.

[kojica]

ništa od toga.. neozbiljni ste..

[Kristal]

jooooooj fenomenalana tema!!! I ja sam opasan zavisnik od neta! Jos malo pa cu zakljucati kucu iznutra i necu izlaziti nikad. Kad malo bolje razmislim mozda sam i preterala! Vrhunac je to sto sam se upisala na casove engleskog preko neta. Mrzi me da se sredjujem za skolu. A super je fora, homeschool nesto kao. Svidja mi se brintanika skola.

[Hugh]

Tesko je kad si zavisnik. Ja se trudim da ne budem.

[kojica]

Ma ne mogu ja više da se trudim. Evo sve sam priznala i nek me leče.

[DaDole]

uozbiljimo temu

pronašla sam sjajan članak,pa da vidimo

Čevoro ljudi sedi u kafiću. Na stolu ispred njih su pića, neko puši i cigaretu. Ali umesto da se gledaju i pričaju, oni drže pognute glave u svoje mobilne telefone i listaju šta ima novo na mrežama. Tek povremeno, neko od njih će dići glavu i obratiti se sagovornicima: „Jesi li video šta je Marija postavila? Idite na njen profil?” I to će biti sva konverzacija koju imaju.Da je pre samo deset godina neko predvideo da će ovako izgledati društveni život, niko ne bi verovao. Danas, ovakva scena je sve češća i uobičajena.
Svi znamo šta je standardna reakcija prosečne osobe kada čuje za ovo: „Bože, strašno, kako te stvari otuđuju ljude, kuda ide ovaj svet.” I tako dalje. Ali, možemo li imati neki dublji pogled na ovu pojavu, možemo li nekako dekonstruisati kakva je to magična sila koja vuče ljude da se ovako ponašaju?
Ovo je upravo tema kojom se psiholozi intenzivno bave poslednjih godina, i zaključci do kojih su došli su veoma zanimljivi. Ključna komponenta koja izaziva zavisnost od društvenih mreža je lučenje dopamina usled validacije. O tome sam delimično već pisao u kolumni o narcizmu.


Šta je zapravo validacija?
To je osećaj sreće koju ljudi osete svaki put kada dobiju novi komentar na neku svoju rečenicu. Kada neko pošalje poruku. Svaki put kada im neko „lajkuje” sliku i kaže da su lepi.
Svaki put kada neko misli na nas na bilo koji način, luči se mala količina dopamina, i mozak se tako „navlači” na ovu drogu. Dopamin se inače luči kada pojedemo nešto, kada na bilo koji način doživimo neko zadovoljenje potreba.
Glavni problem je u tome što ljudi ne znaju kada će se tačno ovo desiti, i onda proveravaju društvene mreže na svakih pet minuta, u potrazi za dopaminom.
Kao da imate na stolu činijicu, ali ne znate kada će se u njoj pojaviti čokoladica, pa stalno morate da proveravate. I onda se to pretvara u opsesiju.


Pre nekoliko godina socijalni psiholozi uradili su eksperiment sa pacovima koji potvrđuje ovu teoriju.
U prvoj grupi bili su pacovi kojima su davali obilnu količinu hrane svakog jutra u osam sati.
Hranu bi stavili u jednu posudicu, a pacov bi morao njuškom da otvori kućicu, da proveri da li unutra ima hrane, i onda bi je pojeo.
Ovi pacovi su stekli specifično ponašanje. Svakog jutra, nekoliko minuta pre osam sati, pacov bi počeo da proverava kućicu. Zatim bi unutra zatekao hranu, pojeo, i bio bi miran ceo dan.
U drugoj grupi bili su pacovi kojima su davali hranu u veoma malim količinama pedeset puta dnevno, u slučajnim vremenskim trenucima.
Šta se ubrzo desilo sa ovim pacovima? Poludeli su. Postali su opsednuti, proveravali su posudu na svakih pet sekundi, vrteli su se po kavezu po ceo dan. Što bi naš narod rekao – „odlepili su”.


Jedan restoran iz Njujorka nedavno je objavio studiju koja odlično ilustruje ovu pojavu. Desilo se to da su gosti masovno počeli da se žale kako je usluga spora. Uprava restorana nije mogla da otkrije o čemu je reč. Zaposlili su dodatne konobare, uveli pojačanu kontrolu, ali gosti su se i dalje žalili na sporu uslugu. Zatim su počeli da analiziraju snimak sa kamera u restoranu i da upoređuju te snimke sa onima od pre deset godina. I došli su do zapanjujućeg otkrića.

Većina gostiju je počela da se ponaša drugačije. Dođu u restoran, traže šifru za internet. Zatim dvadeset minuta provedu listajući „Fejsbuk” pre nego što uopšte pogledaju u jelovnik. Kada hrana stigne, slikaju tanjir iz raznih uglova i stavljaju na „Instagram”. Tokom jela, odgovaraju na poruke i prave ogromne pauze. Sve u svemu, provode mnogo vremena u restoranu, a kada vide koliko je sati prošlo, krive za to spore konobare.


Ljudi, dakle, nisu svesni šta internet čini njihovim mozgovima. Nisu svesni jer im konzumacija istog daje osećaj sreće i zadovoljstva, i ne pomišljaju da traže uzrok za neke svoje neuspehe u nečemu što ih čini srećnim. U tome je zapravo najveća opasnost ove zavisnosti – mnogim ljudima je nevidljiva.
Fakultet za medije i komunikacije

[Padalica]

Apsolutno
Internet zavisnost je postala teza zavisnost od narkomanije. Narkoman bar jednom uzme dozu i miran je par sati, dok je internet zavisnik nezasit. Posle pola sat on krizira.
Nema kraja, zavisnost samo raste...na kraju ce se svesti na to da ce spavanje biti luksuz, a da ne spominjem ostale osnovne potrebe.
Nije ni cudo sto ulazimo u eru robotike , svi se vec uzurbano pripremaju za to, gubeci ljudskost, empatiju i osecaj za drugo bice.

[DaDole]

Dobro je da smo svjesni toga,to nam omogućava da se borimo protiv ovisnosti.
Sjećam se,prije par godina,spremajući stan i sortirajući robice po plakarima,sjela sam iznenada suočena sa ogromnom količinom svega i svačega
I tad sam prvi put spoznala tačnost teze o čovjekovom postvarenju..stvari,stvari,stvari,kupite stvari,kupite i kad vam treba i kad vam ne treba,kupite ako zatreba,možda nekad ko zna kad,nek se nađe,ima komšinica..bla bla bla..
Pretvaramo se u stvari,..postajemo postvarena bića

Onda sam počela da radim na tome da se "razvezujem" od toga iako je to mučan i težak proces..

Isto je i sa internetom,i on je prosto i samo još jedna stvar..

Mislim da bismo trebali intenzivno tražiti sebe ,možda se i pronađemo..prikočiti,zaustaviti se..

Meni to uspjeva kad odem na rijeku..i tačno već sad vidim i osjećam razliku "povratka" prirodi ,živoj riječi,mirisima i bojama..

[Padalica]

da... treba se vratiti prirodi i ljudskosti
nazalost, to se uopse ne uzima za ozbiljno
meni je zao danasnje decice umesto da se po ceo dan jure napolju i onako znojavi i umazani dodju kuci kad padne mrak, kao sto smo mi nekada dolazili, oni sede kuci i igraju igrice.
I kako posle ta deca da budu i normalna i zdrava
Rastu u deformisanu, nagojenu omladinu punu kompleksa i totalno nespremnu za zivot

[DaDole]

da... treba se vratiti prirodi i ljudskosti
nazalost, to se uopse ne uzima za ozbiljno
meni je zao danasnje decice umesto da se po ceo dan jure napolju i onako znojavi i umazani dodju kuci kad padne mrak, kao sto smo mi nekada dolazili, oni sede kuci i igraju igrice.
I kako posle ta deca da budu i normalna i zdrava
Rastu u deformisanu, nagojenu omladinu punu kompleksa i totalno nespremnu za zivot

Tačno tako,ali ipak primarno vaspitanje od strane roditelja ima važnu ulogu i mora činiti više,a to je jedan od najtežih zadataka koje ima svaki roditelj.

[bakterijasmarsa]

Rad leči od zavisnosti i od mnogih drugih falinki.
provereno

[Padalica]

Tačno tako,ali ipak primarno vaspitanje od strane roditelja ima važnu ulogu i mora činiti više,a to je jedan od najtežih zadataka koje ima svaki roditelj.

Slazem se , ali danas nazalost nema ko da se bavi vapsitanjem dece. Roditelji prezaposleni, decu uglavnom vaspitavaju skola, ulica....
Dodje majka s posla u 5 mrvta umorna, a tek je ceka spremanje rucka i najlakse je detetu uvaliti igrice samo da bi mirno bilo
Ne sammo da nam drustvo propada, vec propada cela ljudska rasa
TV i internet stvaraju hordu zavisnika koji u pravom zivotu ne umeju da se snadju.

[DaDole]

Razmišljam ta pošast još nije stigla u sela u kojima /mada je sve manje sela/ djeca imaju radne navike i škole u koje pješače

[bakterijasmarsa]

o tome i pričam

[DaDole]

o tome i pričam

Kad putujem na more,vozim preko planine Manjača kroz Kočićev rodni kraj,pa dalje sve kroz pitoreskna sela i zaseoke i uvijek pored ceste vidim djecu kako prodaju maline,jagode,sir,kajmak...stoje onako maleni po cijeli dan,a kuće iz kojih su došli na glavnu cestu vide se tek u daljini..
Vidim i tinejdžere kako čuvaju stoku na ispaši i nekako mi srce bude puno
I da,uvijek zastanem i kupim nešto

[Nežnicah]

Sad me pravo strah da rečem da sam jedva čekala da se vratim kući, odradim šta imam i dođem vamo da vas vidim

[ЖениМиСе]

Ne znam šta bih rekao, ali po sebi vidim da je internet zavisnost ne veliki već preveliki problem. Dnevno na internetu provodim oko 15 sati, računar ne gasim čak ni kad idem spavati. Da stvar bude još i gora, ako se treba nekud na put, a pogotovo ako je na više dana obavezno proverim kakva je pokrivenost mobilnim internetom. Ako je nema onda ni ne putujem na to mesto.