Pod zaštitom Svete Petke

[Ometač]

Pod zaštitom Svete Petke
Piše: Slavoljub Marković



Vekovima izvorište vere i isceljenja


U manastiru Sveta Petka, u Izvoru kod Paraćina, bilo je ovih dana svečano. Proslavljena je
manastirska slava, sveta Petka.

Pozivajući tom prilikom brojne vernike na međusobno poštovanje i praštanje, kako među
bližnjima tako i među neprijateljima, jeromonah Gerasim u prepunoj crkvi blažene
Paraskeve manastira u Izvoru, poželeo je vernicima i namernicima pre svega duhovno
ozdravljenje.

A delotvornija od oslonca svesti je molitva ozdravljenja. Kroz nju se obraćamo večnom
Ocu sa punim poverenjem i Hristu za njegove isceliteljske snage. Molitva, zahvalnost i
poverenje usmereni su ka Bogu i čovek se otvara snagom ozdravljenja ili barem
podnošljivijeg življenja. Jer, nekada je i ono, na žalost, krajnji cilj...

[Ometač]

Duhovno utočište

A u podnožju manastirskog zdanja, baš preko puta izvora lekovite vode za koju kažu da
je mnogima pomogla u nevolji i po kojoj je mesto i dobilo ime, smeštena je moderna
zgrada – utočište za stotinak osoba ženskog pola pogođenih različitim bolestima i
degenerativnim procesima koji su doveli do teških mentalnih i fizičkih stanja. I upravo su
monahinje manastira Sveta Petka zadužene da se staraju o funkcionisanju ovog Doma.

Monahinje vode računa o 92 štićenice, pripremaju im hranu, daruju ih molitvom i lepom
rečju, održavaju Dom... Polovina štićenica je potpuno nepokretna, a sve pacijentkinje u
Domu imaju doživotni smeštaj. Mada ih monahinje nazivaju decom (takve u Dom stižu i tu
zatim provode ostatak života), štićenice su različitih životnih doba. Od maloletnica do žena
u podomaklim godinama...

- Neke dočekaju i duboku starost u ovom Domu, što je, s obzirom na njihovu dijagnozu,
fenomen. To je i zato što prirodi njihovog stanja odgovara nega koju ovde imaju –
objašnjavaju sestre.

Monahinje su na istom zadatku kao i zaposleni iz Centra za socijalni rad u Paraćinu već
decenijama unazad. Izbeglička deca su boravila u manastiru Svete Petke Izvorske od 1942.
(sredinom te godine igumanija Jefimija sa delom svog sestrinstva, pošto su od Mađara
proterani iz manastira Kovilj u Bačkoj, dolazi u manastir Svete Petke u Izvor i tada
odlukom episkopa braničevskog dr Venijamina Sveta Petka Izvorska postaje ženski
manastir), pa sve do oslobođenja 1945. godine. Sanirajući zdravstvene prilike u zemlji,
Ministarstvo za socijalnu politiku osniva u manastiru Dom za defektnu decu, koji je mogao
da primi tridesetoro dece, upravo onih najtežih slučajeva umne, psihičke i telesne
defektnosti. U početku su štićenice bile smeštene pri manastirkom konaku, a 1966.
izgrađena je zgrada Doma na manastirskom imanju.

Savesne, odane i Hristovom ljubavlju nošene, monahinje manastira Sveta Petka, koje
pripadaju sestrinstvu manastira Ravanica, su postale prava snaga ovog Doma. One su u
svom novom pozivu našle i nov smisao svog monaškog podviga, pa je renome doma
neprestano rastao. Šezdesetih godina prošlog veka, štićenice su se uselile u sadašnju
zgradu Doma.

[Ometač]

Vera, strpljenje i ljubav

- Treba imati veliku veru, strpljenje i ljubav da biste mogli da se brinete o osobama koje
su ometene u razvoju. Sve oni vole da im se priđe, da ih pomilujete rukom, to im je
najvažnije. Nisu im važne druge veoma bitne stvari u običnom životu, ali su željne ljubavi i
pažnje. Lepom rečju ih smirujemo i živimo sa njima kao porodica. Tada one ožive,
raspoložene su, smeju se, to ih održava i daje im nadu u život – pričaju monahinje.

Briga o pacijentkinjama Doma obuhvata mnoge poslove za sestrinstvo manastira. Tu je
posao u vešeraju, kancelarija u kojoj se monahinja stvara o domskoj administraciji. Tu je i
sestra koja nabavlja namirnice, lekove i odeću za štićenice, domska kuhinja koja se
razlikuje od manstirske i u kojoj monahinje za štićenice pripremaju razne đakonije kakve
se ne mogu naći na jednostavnoj, asketskoj monaškoj trpezi i, konačno, sestre koje
svakodnevno neguju stalne stanovnice Doma. Nega obuhvata hranjenje, presvlačenje,
brigu o higijeni, ali i društvenom životu. Neobično uredne prostorije, prijatan miris, čiste i
potpuno odevene pacijentkinje koje se dnevno presvuku bar po četiri puta i najmanje
jednom dnevno kupaju – to je radni dan svake sestre.

A one podsećaju da osobe koje dođu u Dom ostaju tu praktično do kraja života: - Živimo
zajedno, delimo i dobro i loše. Dom smatramo kao svoju kuću i radimo kao što u
Jevanđelju piše: „Što učiniste jednom od moje male braće, to meni učiniste". To je naš
motiv i zadovoljne smo. Saosećamo sa njihovom patnjom i boli, jer one to ne umeju da
izraze.

[Ometač]

Sama uprava manastira shvata da sve ovo predstavlja veliki napor, pre svega psihički i
duhovni, zato i dodeljuje poslušanje u Domu samo po godinu dana. Naredne dve godine
monahinje su raspoređene na drugim poslovima u manastiru.

Sestrinstvo se, inače, osim u Svetoj Petki, nalazi i u Ravanici i manastiru Sisojevac. Na čelu
sestrinstva je mati Marija:

- Mi se nalazimo u velikoj zajednici i na službi jedni drugima. Našu egzistenciju
obezbeđujemo zajednički jer smo opštežitelni manastir. S druge strane, molitveni trud i
život posvećen Bogu nas štiti – reči su u mati Marije.

U radu Doma je bilo i zaista teških trenutaka. Ipak – i u takvim prilikama je uvek stizalo
rešenje, bilo u vidu donatora ili na neki drugi način, što je sestre, kako same kažu,
utvrđivalo u veri da je to po volji Božjoj i volji svete Petke.

Dom se posebno stara i o duhovnom životu štićenica. Da bi bila ovde smeštena, deca
moraju da budu krštena, bez obzira na veroispovest. U Dom se, inače, primaju samo
ženska defektna i mentalno obolela deca starija od dve godine uzrasta i ostaju u njemu,
kao što rekosmo, doživotno.

[Ometač]

Lekovito podneblje

Čitav prostor i okruženje Doma i manastira odišu neverovatnim mirom i harmonijom.
Rekoše nam da to nikako nije slučajno. Uostalom, još u dalekoj prošlosti, kraj oko reke
Grze i sela Izvor bio je živ verski, isposnički centar. Tu se u četrnaestom veku podvizavao
jedan od isposnika-sinaita koji je sahranjen u crkvi koja je bila u blizini današnje i za koju
nema podataka kako se zvala, ko ju je podigao i kome je bila posvećena.

Postoji više izvora o nastanku crkve i manastira Svete Petke. Po jednom od njih, crkva
manastira Svete Petke je iz 13. veka i zadužbina je kralja Milutina, dok je manastir po
svemu sudeći zadužbina Musića Stevana, sestrića kneza Lazara. Po drugom izvoru,
manastir je nastao za vreme vladavine pobožne knjeginje Milice, posle Kosovskog boja.
Godine 1398. ona je putovala u Carigrad kod svog zeta sultana Bajazita, da bi odbranila
sina Stevana Visokog od kleveta kojima je bio obasut od protivnika i tom prilikom izmolila
od Bajazita da joj da i mošti Prepodobne Paraskeve, da ih iz Vidina prenese u Srbiju,
ponudivši mu u zamenu za njih sve svoje imanje, nakit i dragocenosti, na šta je ovaj i
pristao. Po dolasku u Srbiju mošti Prepodobne svete Petke počivale su u selu Izvor, na
putu preko Čestobrodice, do Ljubostinje, zadužbine knjeginje Milice koja u to vreme još
nije bila završena.

[Ometač]

Manastir je doživeo teška razaranja za vreme vladavine sultana Muse 1413. godine. Tada
je po predanju porušen ne samo manastir Sveta Petka, već je zatrpan i izvor lekovite vode
ispod njega, da se ne bi vernici Srbi tu okupljali oko svete vode. Sa božjim blagoslovom
voda je počela izvirati u podnožju brda na kome je crkva, tamo gde i sad izvire. I svojim
lekovitim svojstvima okuplja hodočasnike. Kažu da je posebno dobra kod očnih bolesti.

Nešto niže, na padinama planine Babe, iznad sela Lešje nalazi se manastirska crkva
posvećena Bogorodici, pored koje je kula Orlovića Pavla koja je čuvala ulaz sa
Čestobrodice u Pomoravlje. Tu su i tri čuvena izvora na koje je dolazila i kraljica Natalija. U
manastirskom dvorištu se nalaze i dva kultna stabla. Jedan grab neodoljivo podseća na
Bogorodicu sa Isusom, a u blizini je i vrba iz koje raste dud! Veruje se da je napitak od
lišća ovog duda dobar za nerotkinje. Pored obližnjeg motela Dorotej, sa druge strane brda
Ilijinica, smešten je neobičan izvor sumporne vode koja je prirodno gazirana i ovde je
poznata kao - Vatrena voda. Kažu da je dobra za stomačne tegobe.

Sada vam je jasno zašto ovo mesto vekovima unazad važi za jedno od izvorišta isceljenja
i vere, pre svega putem molitve i vode.