Ne pomaži gramzivom – greh je!

[Ometač]

Ne pomaži gramzivom – greh je!
Piše Golub Lazarević



Zaklela se zemlja raju...




Nakon smrti svog oca, Arsenije iz Mihajlovca je trebalo da nasledi imanje, ali je problem za
lakomog čoveka bio u tome što su na bogatu zaostavštinu pravo imala i dvojica njegove
rođene braće. Na svoju ali i veliku nesreću rođaka Tomislava, Arsenije je odlučio da
„poradi“ na tome, kako bi čitavo nasledstvo prigrabio samo za sebe. Razmišljao je gramzivi
čovek kako da braću isključi iz nasledstva, pa se dosetio da to učini uz pomoć lažnog
svedoka. Kad je to ispričao rođaku Tomislavu, ovaj ga je odvraćao da ne čini nečasnu
rabotu, govorio mu kako je to veliko sagrešenje, pošto njegova braća imaju porodice sa
brojnom čeljadi i dosta dece, pa nije pošteno ni pred Bogom, niti pred ljudima da ih ostavi
praznih šaka. Rođak je dugo bio uporan da bi ga odvratio od nečasnog dela, nagovarao ga
da odustane od loše zamisli i dušu ne ogreši, ali je i Arsenije bio uporan da istera ono što
je naumio - da postane jedini naslednik i činio je sve kako bi rođaka nagnao da mu u tome
pomogne. Kad je video da nema druge, gramzivi čovek je odlučio da odreši kesu, pa kud
pukne, neka pukne. Još jednom se pokazalo kako „para vrti gde burgija neće“. Kolebanje
rođaka Tomislava prestalo je onog trenutka kad su u Arsenijevoj ruci zasvetlucali dukati. I
sam lakom na laku i brzu zaradu, Tomislav se manuo savetovanja i vrlo brzo prionuo na
posao da bi se ostvario nehuman plan i da bi „zaradio“ obećane dukate. Pomislio je kako bi
za ovoliku količinu dukata trebalo danonoćno da radi mnogo godina i da prospe na tone
znoja. Ovako, lažna zakletva, potpis u sudu i - dukati su njegovi, a ni Arseniju to neće da
smeta, pošto će da prigrabi ogroman imetak preminulog roditelja.

Po nagovoru gramzivog naslednka, Tomislav se pojavio na sudu, tvrdeći kako mu je
imućni pokojnik, neposredno pre nego što se na onaj svet zaputio, govorio kako je
odlučio da svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu ostavi sinu Arseniju, pošto ga je
bolje pazio nego ostala dvojica sinova. Zbog toga je njih i isključio iz nasledstva. Izjavivši
to, Tomislav se krivo zakleo na krst, a potom i svojeručno potpisao izjavu.

[Ometač]

KLETVA NA KRIVU ZAKLETVU

Sudija nije imao kud, već je doneo presudu kojom je Arsenija proglasio jedinim
naslednikom, pa mu je tako pripala bogata zaostavština. Iznenađena i ozlojeđena braća, a
naročito njihove žene, kleli su Arsenija i u „kamenje zidali“ što ih je, lažnim izjavama i
zakletvama, ostavio bez igde ičega. Kletve nisu zaobišle ni njihovog rođaka i komšiju
Tomislava.

Braća i snaje su kleli Arsenija da bi duši olakšali i nisu verovali da će njihove kletve da
stignu do Svevišnjeg i naude njihovom bratu i deveru. Narod je lepo sročio da „nije dobro
ni kad te preterano obasipaju hvalama, a kamoli ako te anatemišu“. To je na svojoj koži
prvi osetio krivokletnik Tomislav. Nesreća ga je zadesila onog dana kad je, vraćajući se iz
njive, u polju pronašao čauru granate sa kapislom koja nije eksplodirala. Odneo je sjajnu
čauru kući, stavio je u stegu i, pošto je bio samouki majstor, pokušao da od nje načini
nešto za ličnu upotrebu. Već prilikom prvog udarca čekića, odjeknula je strahovita
eksplozija. Čaura je odletela u paramparčad, a sa njom i palac, kažiprst i veliki prst sa leve
krivokletnikove ruke. Dakle, sva tri prsta sa kojima je držao pero prilikom potpisivanja
izjave, na koju se lažno zakleo. Jer, Tomislav je bio levoruk!

[Ometač]

BEZBROJNE ISPOVESTI

Ne zna se šta je zlosrećnom čoveku bilo teže. To što je trpeo nesnosne bolove i operacije
i ostao doživotni invalid, ili što su njegovim selom i drugim mestima u priobalju Dunava
kolale priče kako je sudbina sa njim namirila račun zbog krivokletstva i velike nepravde i
štete koje je, zarad dukata, naneo rođacima. U trenu je shvatio da je bez mnogo
razmišljanja pristao da pomogne rođaku u ostvarenju nečasnog plana i silno se zbog toga
potresao. Tim pre što su dukati, isto onako lako „isparili“ kao što su na lak način i dospeli
u njegove ruke, a ostali su greh i višedecenijsko kajanje. Nešto ga je gonilo da, bezbroj
puta, tokom svog dugog života, priča u detalje o svom sagrešenju. Kajao se i govorio
kako sebi nikako ne može da oprosti što je, zarad zlatnika, počinio krivokletstvo i dušu
ogrešio. Sve teže mu je padalo što je gramzivom Arseniju omogućio da svu očevu
zaostavštinu za sebe prigrabi, a braću je, sa brojnom čeljadi, ostavio da se zlopati i
nadniči po tuđim njivama. Ni brojne ispovesti pred komšijama i zemljacima nisu mu bile
dovoljne, već je i sa samrtne postelje poručio da mu dovedu sveštenika, da bi ga
ispovedio i pripremio za odlazak na onaj svet. Tom prilikom je poslednji put ali opširno,
ispričao kako ga je sjaj rođakovih zlatnka prevario da dušu ogreši, zbog čega je ispaštao
do sudnjeg dana. Nažalost po Tomislavljeve potomke, namirenje duga za sagrešenje
njihovog pretka nije završeno smrću grešnika. Njegovi naslednici su decenijama primećivali
kako im u kući „nikako ne ide“, ali su, znajući za teško sagrešenje pretka koga su, poput
ostalih zemljaka, prezirali, sve to stoički podnosili. Neprekidno su se nadali da će doći neko
vreme kad će njihove muke da prestanu. Uzalud.

[Ometač]

BEZ VAJDE

Kad je nasledio ogromno imanje bogatog oca, Arsenije je pomislio kako mu se, napokon,
ostvarila davnašnja želja da postane najbogatiji u okolini. Bezobzirnom čoveku tada ni na
pamet nije padalo da će, zbog nečasnog gesta njegova rođena braća, ni kriva ni dužna, da
se zlopate. Na svoju veliku žalost, ubrzo je ustanovio kako se, iz godine u godinu, njegov
ogroman imetak smanjuje, a imovina njegove braće, njegovim grehom osiromašene, sve
se više uvećavala. Iz bratovljevih avlija se svake večeri čula graja brojne i vesele dece, dok
su Arsenijevi potomci, jedan za drugim, odlazili na onaj svet, nedugo nakon što su na
ovaj pristizali...

Nekada najbogatijem domaćinu i bahatom čoveku srce se cepalo kad je gledao ubrzanu
propast svoje porodice. U selu se pričalo da je nadživeo sve svoje potomke, do najmlađeg
praunuka, i tek onda je došlo vreme da i on završi sa ovozemaljskim životom.