Da li meditacija u sebe uključuje krajnju introvertnost?
Budizam se često označava kao srednji put, pa zato svaku krajnjost treba shvatiti kao
nešto opasno. Budistički osmostruki put se često sumira kao sila (moral), samadhi
(koncentracija) i panna (mudrost). Sve troje treba razvijati podjednako da bi se dostiglo
prosvetljenje. Ima jedna divna priča u vezi sa ovim, o tri dečaka koji su krenuli da
posete hram. Na svom putu prolaze kraj drveta u cvatu i pomisle kako bi bilo lepo staviti
nekoliko cvetova na oltar u hramu. Ali, cvetovi su suviše visoko i za najvišeg od njih, pa
se složiše da rade zajedno. Sila kleknu na zemlju kako bi načinio snažnu osnovu -- moral
je uvek osnova bilo kakve aktivnosti. Panna mu stade na leđa jer je najvišlji, ali ipak
treba da se protegne što je moguće više i tada se oseća pomalo nestabilno. Samadhi je
veoma jak i on čvrsto pridržava Pannu. Kombinovanim naporom sve trojice, mudrost na
kraju dohvati prekrasne cvetove.
Introverzija je nezgodna reč, jer ima dva značenja -- psihološko i patološko. Često sam
sebe pitam, razmišljajući odakle izvire misao: "Gde je um?" Je li unutra, negde spolja, i
unuta i spolja, svuda, je li univerzalan, individualan? Na meditaciju se najčešće gleda
kao na "ulaženje unutra", ali ako ja nisam ovo telo, šta to onda ulazi i gde? Dobro je pri
meditaciji održati jedan osećaj kosmičkog ili spiritualnog u umu, jer to pomaže da ništa
ne uzimamo suviše lično. Mislim da je introspekcija, samoposmatranje, možda bolja reč
od introverzije.