Српске средњевековне титуле и звања

[Ometač]

Значајније су биле цивилне дужности кефалија. Он је био искључиво надлежан за
одржавање постојећег поретка, реда и мира у граду и градској жупи. Имао је своје
помоћнике – слуге или момке, који су у дело спроводили његова наређења. Свакога
ко је нарушавао поредак кефалија је имао право да ухапси, односно да га веже и
притвори а у тежим случајевима да га окује и баци у тамницу. кефалија је имао
задатак да спроведе истрагу и да пажљиво прикупи доказе. Посебно место су
кефалије заузимале у судству. У средњовековној Србији је постојао посебан суд пред
кефалијом под чију су надлежност долазили сви становници града и градске жупе а
једно време и дубровачки трговци. Према устаљеној процедури у којој је посебно
место заузимала порота суд пред кефалијом судио је за тешке прекршаје, изузев за
владареве резервате (поседну групу прекршаја у вези са којим је судску надлежност
имао искључиво владар). За извршавање свих казни био је искључиво надлежан
кефалија.

Борба против разбојника и лопова била је још једна његова стална обавеза. Био је
одговоран за безбедност људи и робе у трговачком промету. Због тога је на
одговарајућа места у жупама постављао стражаре.

[Ometač]

Међу његове надлежности спадала је и заштита имовине. Бринуо се о принудној
наплати дуговања и извршавању тестамената, о редовном извршавању обавеза
закупаца царина према владару или црквеним установама. Штитио је земљишну
својину, како појединаца тако и сеоских заједница и црквених установа. На основу
исправа вршио је успостављање међа спорних земљопоседа. Пошто је трговина у
градским насељима имала посебно значајно место кефалија се бринуо о њеном
редовном одвијању. Пошто је на повереном подручју имао широка овлашћења
кефалија се неретко јављао и у улози милосника, односно извршиоца јавноправних
исправа као што су разрешнице рачуна.

За своју делатност кефалија је био награђиван између осталог и правом да животне
намирнице у граду купује упола цене. У градској жупи уживао је право на оброк.
Значајни приходи долазили су му од судских казни и глоба док је део прихода
долазио од трошарина.

[Ometač]

Гашење институције

У српским средњовековним земљама установа кефалија лагано се гасила крајем 14.
века. Прва укидања ове установе везују се за области које су Турци први освојили
(области браће Дејановића, краља Mарка и краљевића Андријаша које су 1395.
године дефинитивно доспеле под турску власт). У области Вука Бранковића и
његових наследника Турци су привремено задржали успостављену локалну управу
па се још 1399. јавља турски кефалија Фериз. Установа кефалија није трајно
укључена у турски управни систем али је у облатима Бранковића задржана све до
коначног пада њихових области 1455. године. Све до почетка друге деценије 15.
века кефалије имају значајно место у управи у земљама кнеза Лазара и његових
наслединика. Тада су њихову улогу преузеле војводе новоуспостављених управих
области (власти). И поред увођења власти у области Лазаревића било је места и за
кефалије посебно у рударским местима као што су Рудник или Беласица. По свој
прилици у области Лазаревића ова установа се дефинитивно угасила са првим падом
Српске деспотовине 1439. године. Установа кефалија најдуже се одржала у Зети
Црнојевића. У овој малој територији, готово без икаквих урбаних центара, чуване су
пажљиво установе из времена Немањића али су оне добијале другачију садржину.
Код Црнојевића кефалије постају владареви делегати у појединим катунима и
ратничким дружинама. турским освајањем области Црнојевића установа кефалије се
дефинитивно гаси.

[Ometač]

Крајишки војвода

Крајишки војвода је био војни заповедник и управник у крајишту кога је постављао
владар. Имао је сличне обавезе према владару као крајишник властелин али им се
друштвени положај знатно разликовао. Постојање крајишких војвода везује се за онај
период српске средњовековне државе када је у циљу што боље организације
државне одбране владар настојао да што више централизује ову важну активност.

Властелин крајишник био је најмоћнији и најбогатији властелин у крајишту па одатле
и најзначајнија политичка личност док је крајишки војвода био у непосредној
владаревој служби који је могао да га смени, постави и премести према сопственом
настојању. Звање је уведено 1410. године у време владавине деспота Стефана
Лазаревића када се одбрани државне границе поклањала изузетна пажња. Као и
крајишки властелин крајишки војвода је био дужан да брани државну границу од
непријатељске војске и разбојника. Он је због тога био заповедник крајишке војске и
потечица (потера) које су организоване ради прогоњења разбојника.

[Ometač]

Крајишник властелин

Крајишник властелин је био владарев намесник на крајишту коме је крајиште дато на
државу или властелин који је у оквиру крајишта поседовао највећу баштину и коме је
поверавана одговрност за одбрану крајишта.

Властела крајишници су носили различите титуле. Најважнија дужност била им је да
бране део територије које им је владар поверио и да постављају страже дуж границе.
Задатак им је био да брину и о безбедности путева, трговаца на територији која им је
поверена и да у оквиру ове обавезе прогоне разбојнике. Били су заповедници
крајишке војске коју су користили како за одбрану тертироије крајишта тако и за
офанзивне и пљачкашке акције на непријатељској тертиторији када би то владар од
њих захтевао. Према одредбама Душановог законика властелин крајишник није смео
да допусти да се пљачкашки одреди који су опљачкали унутрашњост државе повуку
преко територије његовог крајишта а у случају да се ово деси морао је седмоструко
да надокнади нанету штету (члан 143. Душановог законика).

[Ometač]

Логотет у средњовековној Србији

Логотет је титула преузета у средњовековној Србији из Византије а служио је на
дворовима српских владара као старешина владареве канцеларије и целокупног
особља које је тамо радило. У његовој надлежности су били сви послови везани за
издавање јавноправних аката.

Изрази коришћени у средњовековним текстовима да означе његову делатност
показују да је имао релативно широка овлашћења у стилизовању, писању и
редиговању исправа које је издавала владарева канцеларија. Како би могао да
успешно обавља ове послове логотет је морао да поседује широко образовање које
би обухватало како познавање световних правних норми и црквених канона тако и
познавање црквене књижевности, учења православне цркве и дипломатског
протокола а вероватно и владарске идеологије.

[Ometač]

Први познати логотет је био Рајко, који се налазио у служби српског краља Стефана
Дечанског али уз његово име није обавезно стављана титула логотета. Врло је
вероватно да је службу логотета у време краља Стефана Душана обављао будући
први српски патријарх Јоаникије. После њега ову службу вршили су Прибац (отац
кнеза Лазара), Хрс (или Хрис) који је водио преговоре са протатом Свете Горе 1345.
године око облика признавања Душанове власти, затим Ђурађ Повика и Гојко. Сви
они су вршили ову службу у време краља или цара Стефана Душана. За руковођење и
рад у царевој канцеларији логотетима је припадала материјална надокнада.
приликом издавањахрисовуља у којима цар записује баштине логотет је добијао по
тридесет перпера за свако баштинско село док је дијак добијао шест перпера. Ово
вероватно нису били и једини приходи логотета.

У време цара Душана служба логотета је уздигнута у ранг логотетства великог које је
у своју надлежност укључивало и власт над црквама што показује и 25. члан
Душановог законика (Црквама да облада господин цар и патријарх и логотет, а нико
други). Власт или надлежности логотета у вези са црквом нису обухватала питања
црквеног учења или службе већ су се односила на послове везане за црквене поседе
и имунитетска права. Посебно је сложен, са правне тачке гледишта, био посао
приликом којег су поједина црква или манастир потчињавани неком знаменитом
манастиру. Од Душановог времена па све до пада под турску власт забележен је само
један логотет са овим овлашћењима.

[Ometač]

Логотет је поред ових био надлежан за поштовање свих старих закона и
јавноправних аката којима су регулисани односи између српских владара и
поморских градова, без обзира да ли су се они налазили у оквирима српске држава
или су били аутономне комуне (попут Дубровачке републике). Због овога су логотети
биле погодне личности за обављање дипломатских мисија. За време цара Уроша
његов логотет Дејан је преговарао са Дубровчанима око спорних питања насталих
после рата између Дубровника и кнеза Војислава Војиновића. Регулисање односа
између владара и приморских градова било је у надлежности и логотета деспота
Ђурђа Бранковића. Његов логотет Mанојло се помиње као извршилац на повељи
којом се утврђују обавезе Будвана према деспоту.

Након распада Срспког царства и обласни господари су настојали да на свој двор
уведу логотетско звање. Први је то увео краљ Твртко, убрзо након крунисања. Краља
Твртка служио је логотет Владоје који је водио преговоре са Дубровником о
поштовању старих законских прописа а утврђивао је и међе града Сплита.

[Ometač]

Пред крај живота цара Уроша ово достојансто је на свом двору настојао да уведе краљ
Вукашин али му то није пошло за руком. Без подршке Српске православне цркве звање
логотета великог нису могли да уведу ни многи други обласни господари. Једино су то
извели кнез Лазар и његови наследници. На двору кнеза Лазара и његових наследника
логотету је припадало прво место међу достојанственицима који су управљали
цивилним пословима. До овога су сигурно довели присне везе између кнеза Лазара и
Српске цркве.

Логотетима или логофетима називају се понекад и управници канцеларија обласних
господара а нарочито често управници словенске канцеларије у Дубровнику.

[Ometač]

Млaди краљ

Млади краљ (латински rex iunior) је била титула престолонаследника у
средњовековној Србији.

Установа младог краља била је преузета из Угарске. Увођењу ове титуле претходио
је српско-угарски сукоб, који се завршио поразом српског краља Уроша I и његовим
заточењем. Претпоставља се да је један од услова који је Урошу поставио угарски
краљ Бела IV који га је заробио могло бити и успостављање савладарства између
Уроша и његовог сина Драгутина. У Угарској сличан однос имали су Бела IV и његов
син и престолонаследник Стефан V. Као млади краљ, Драгутин се први пут помиње
1271. године, али се претпоставља да је ову титулу добио нешто раније, у години
српско-угарског сукоба (1268). Устоличење Драгутина, угарског зета, за младог
краља био је знак јачања угарског утицаја у Србији. Међутим, српски краљ Урош
ипак није доследно увео угарску институцију младог краља у Србију јер је свог сина
и даље сматрао само за престолонаследника али не и за савладара. Драгутин није
имао стрпљења да чека уобичајен ток наслеђивања већ је уз подстицај Угарске устао
против свог оца и победио га у бици код Гацка 1276. и тако преузео власт.

Теоретски, увођење титуле младог краља водило је јачању принципа првородства
али је већ наредна смена на престолу обављена без престолонаследника. Краљ
Драгутин је према наводима Даноловог зборника под градом Јелечом пао с коња и
сломио ногу те је престо уступио млађем брату Милутину. Неколико деценија
престолонаследник није могао бити озваничен због сукоба између Драгутина и
Милутина. Затим је уследила борба за престо њихових синова из које је као
победник изашао Стефан Дечански. Он је брзо озваничио свог престолонаследника.
Истога дана (6. јануара 1322) када се крунисао краљевском круном крунисао је и
свог малолетног сина Душана. Душан се неколико година није одвајао од свог оца да
би затим постао намесник у Зети. Вероватно подстакнут наговарањем властеле,
Душан се побунио против свог оца, збацио га са власти и крунисао се за краља. Тако
је други пут озваничени престолонаследник насилним путем преузео власт.

[Ometač]

Надлежности младог краља нису биле нарочито велике. Само је краљ издавао
повеље, потписивао уговоре, ковао новац, једном речју водио унутрашње и спољне
послове државе.

Стефан Душан је свог сина јединца озваничио за прстолонаследника још док је овај
био врло млад. Урош је имао највише девет година када је добио титулу младог
краља коју је кратко носио јер, када се Душан крунисао за цар 1346. године, Урош је
добио титулу краља. Сима Ћирковић наглашава да Урошева краљевска титула није
донела до суштинске промене његовог положаја већ да је пре свега означавала
континуитет српске државе у односима са другим државама.

За време савладарства цара Уроша и краља Вукашина титулу младог краља носио је
Вукашинов син Марко што се сазнаје на основу натписа на надвратнику цркве Свете
недеље у Призрену. Српска држава је тако истовремено имала цара Уроша, краља
Вукашина и младог краља Марка. Цар и краљ били су савладари, а млади краљ
престолонаследник. Како су цар Урош и краљ Вукашин краткотрајно наступали као
савладари отворено је питање да ли је цар Урош дозволио озваничење Марка за
престолонаследника.

Иако је првобитно преузета из Угарске, титула младог краља је у Србији доживела
бројна прилагођавања специфичним српским условима. Права младог краља и краља
никада нису била изједначена. Главно значење титуле младог краља био је циљ да се
прворођени синови озваниче за престолонаследнике и тако лакше уведу у власт.

[Ometač]

Пехарник

Пехарник је била дворска титула у средњовековној Србији, Хрватској и Босни.

Пехарник или виноточ налазио се у дворској пратњи хрватских владара.
Краткотрајно се јавља у Босни средином 13. века за време владавине бана Матије
Нинослава кога је служио пехарник Градихна, а после њега пехарник Грубеша.
Стојан Новаковић је претпоставио да је на босански двор титула пехарника уведена
по узору на неки западноевропски двор.

На двор Немањића пехарник је уведен у складу са византијским дворским
церемонијалом на који су се српски владари угледали. Наиме византијског цара су
током свечаних обеда послуживали доместик и доместик столник као и по рангу
знатно виши пехарник. Стефану Урошу је до своје смрти 1362. веран био енохијар
Дабижив. Титулу енохијара различито су тумачили Стојан Новаковић и Константин
Јиречек. Новаковић је сматрао да је у питању подрумар или пивничар, док је према
Јиречеку у питању царски пехарник. Проширена интитулација енохијара Дабижива
помиње се на натпису у манастиру Трескавцу код Прилепа где се помиње као
енохијар све српске земље, грчке и поморске. Уколико је енохијар Дабижив иста
личност као и Дабижан Чихорић који је 1345. године помиње као слуга онда је овај
властелин у доба Краљевине носио српску, а у доба Царства добио је визатнијску
титулу. Са домаћим и страним звањима јавља се Прибац Хребељановић, отац кнеза
Лазара Хребељановића. Он се јавља као логотет, слуга и велики слуга док је у
једном документу забележен као пехарник.

Двор Немањићаје служио је као узор обласним господарима. Пехарник Радихна се
јавља као властелин деспота Јована Драгаша. За ово дворско звање чест је домаћи
назив слуга, али ово није једино значење речи слуга у српским средњовековним
споменицима.

[Ometač]

Савладар у средњовековној Србији

Савладар је била институција у средњовековној Србији која је постојала у доба
Српског царства. Институција је форимирана под византијским утицајима али је
имала и неких локалних специфичности.

Савладарство у Српском царству израсло је из раније у Србији присутне титуле
младог краља као и византијске институције савладарства. Постепено оно је примило
изразито локалне особине постајући специфична установа у којој су се изједначила
овлашћења првог и другог владара. Заједничка владавина цара Уроша и краља
Вукашина није била копија ни угарских ни византијских институција. Она је имала
одлике које су израсле из специфичности самог Српског царства.

[Ometač]

Стефан Душан и Урош

У Србији је први владар имао титулу цара док је савладар имао титулу краља. Када
се Стефан Душан крунисао за цара априла 1346. године, он је свом сину Урошу који
је до тада носио титулу младог краља дао титулу краља. Краљевска титула коју је
носио Урош није имала исто значење као раније краљевске титуле. Успостављање
царства дало јој је ново значење. За ралику од ранијих младих краљева, краљ Урош
као очев савладар имао је право да кује новац. Територија којом је управљао млади
краљ била је ограничена на једну мању област док се Урош као краљ савладар
потписивао као краљ свих Срба. Према Нићифору Григори краљ Урош је владао
територијама између Дунава, Скопља и Јонског мора док је Стефан Душан управљао
новоосвојеним крајевима. Међутим, Урош, који је био још дечак, није могао заиста и
да користи савладарска права која је имао, тако да је јединство државе било
сачувано. Цар и његов суд решавали су спорна питања са Дубровчанима, царине су
такође остале у Душановој надлежности.

По протоколарним правилима краљевска титула савладара налазила се испред
деспотске титуле. Његов положај одговара титули византијског сацара чија се улога
понекад сводила на дворски церемонијал. Душанов циљ приликом уздизања Уроша
за краља био је да му осигура положај престолонаследника. Иако има неке додирне
тачке са византијском титулом сацара, институција савладарства у средњовековној
Србији израсла је пре свега из раније титуле младог краља, која је настала под
угарским утицајем.

[Ometač]

Стефан Урош V и Вукашин Мрњавчевић

Идеја о савладарству као начину учвршћавања положаја престолонаследника
напуштена је после смрти моћног Стефана Душана. Цар Урош је за краља и савладара
одабрао Вукашина Мрњавчевића, тада најмоћнијег великаша, који је сам управљао
знатним делом територије. Између савладарства Душана и Уроша и савладарства
Уроша и Вукашина постоје суштинске разлике. Краљ Вукашин је имао знатно већа
овлашћења него некада краљ Урош. Вукашинове надлежности су биле готово
изједначене са надлежностима цара. Вукашин се потписивао као краљ Срба и Грка.
Његова интитулација се тако приближава царској интитулацији. Савладари су ковали
новац са натписом краљ на лицу и UROSIUS IMPERATOR на наличју. Судећи по
заједничком посланству које су слали у Дубровник по светодмитарски доходак,
заједнички су убирали и овај трибут. У манастиру Псачи заједнички су живописани
један до другог, цар са почасне десне, а краљ са леве стране. Истоветно су одевени
и држе истоветне владарске инсигније.

Циљ уздизања најмоћнијег обласног господара за савладара био је да се оснажи
централна власт и заустави распадање царства. Али већ у време успостављања
савладарства 1365. године многи великаши су самостално иступали, а крунисање
Вукашина су схватили као јачање Мрњавчевића тако да се ситуација у Царству тиме
само погоршала. После 1366. савладари нису више заједнички иступали. Вукашин се,
пошто цар Урош није имао деце, прогласио за престолонаследника, а свом сину
Марку дао је титулу младог краља.

[Ometač]

Ставилац

Ставилац је био дворска титула у средњовековној Србији и Босни. Одговара
византијским дворским титулама доместика и доместика столника. Доместик и
столник имали су задатак да послужују цара на свечаним обедима по строго
утврђеном церемонијалу. У посебно свечаним тренуцима придруживао би се по рангу
знатно виши пехарник. Почасна дужност сводила би се на церемонијал око царске
трпезе. У случају њихове одсутности исту дужност обављали би цареви рођаци. У
питању су биле личности од високог поверења којима је близина цару омогућавала
успон у служби.

Византијски столник и српски ставилац нису истоветне титуле јер је српски ставилац
обављао и дужности византијског доместика столника. Улога ставиоца није се
исцрпљиваа на свечаним обедима већ је обављао и друге послове као што је на
пример управа над хлебарима док је слуга био старешина људи који су се бринули о
вину. Угледник са овом титулом подизао је светодмитарски доходак, потписивао
повеље, а понекад је добијао и улогу милосника.

[Ometač]

Титула ставиоца у средњовековној Србији први пут је забележена на двору краља
Милутина. У питању је Ђураш Вранчић, родоначелник Ђурашевића. Милош Војиновић,
син војводе Војина, био је потписник повеље којом је Стефан Душан продао
Дубровчанима Стон и Пељешац. Исту титулу носио је око 1350. године Војислав
Војиновић, доцније један од најистакнутијих српских обласних господара. Исту
службу обављао је и Лазар Хребељановић касније српски кнез.

Након што се прогласио за краља Срба и Босне Твртко I Котроманић почео је да
уређује двор по узору на Немањиће па се и у средњовековној Босни јавља титула
ставиоца. На Твртковом двору ставилац је био Твртко Влађевић док је исту службу
код краља Стефана Дабише обављао Иван Радивојевић. Након дезинтеграције државе
Немањића обласни господари су почели да своје дворове уређују по узору на двор
Немањића па се тако јавља титула ставиоца код Александра, господара Канине и
Валоне кога је служио ставилац Ујеђа.

Како су српски дворови били далеко скромнији од византијског систем служби је
био мање развијен па је тако титула ставиоца заузимала виши положај у односу на
сличне византијске титуле (столник и доместик столник). Ставилац се налази у кругу
малоборјних дворана који су изузетно блиски владару. Ранг ставиоца је опао након
проглашења царства и преузимања звучнијих византијских титула деспота,
севастократора и кесара.

[Ometač]

Челник

Челник је у средњовековној Србији била титула са вишеструким значењем и
дуготрајном употребом. У општем смислу то је личност која је на челу једне групе
људи који обављају одређену делатност и у овом значењу титула је посведочена у
раном средњем веку. У каснијем периоду, све до пада Српске деспотовине, ову
титулу су носиле различите личности са разним положајима и функцијама (војни,
дворски, црквени и финансијски службеници).

Управници градова и на владаревом двору

Први помен титуле челника међу Словенима на Балканском полуострву јавља се у
првој половини 11. века у вези са устанком Петра Одељана из 1040. године. Тада се
као заповедник града Димитријаде спомиње челник Љутовој Деволски који је био
личност вична војним пословима. Више векова доцније као заповедник града
Скрадина јавља се челник Ђураш Илијић. Њега је на овај положај 1355. године
поставио цар Стефан Душан али је титулу челника добио раније, за време краља
Стефана Дечанског (1321—1331) и носио ју је готово три деценије, све до 1356.
године. Властелин бана Стефана II Котроманића, Хлап из жупе Соли такође је носио
титулу челника. У доба цара Уроша челници се јављају као заповедници утврђених
градова. Познат је челник Муса који је до 1363. године био заповедник Звечана, а
после тога је управљао Брвеником. Крајем шездесетих година 14. века управник
Звечана био је челник Милош Повик (или Повић).

[Ometač]

Челници се јављају и као дворски службеници, односно дворска властела. Они су се
налазили у владаревој непосредној близини и старали су се о заштити његове
личности и извршавали су непосредно његова наређења па су на тај начин били
укључени у рад централне државне управе. На двору у средњовековној Србији у
хијерархији звања с краја 13. и почетком 14. века испред челника су се налазили
тепчије и казнаци. Ипак, челници ће временом преузети компетенције тепчија и
двородржица. На двору краља Милутина забележени су челници Градислав 1284.
године, а касније и челник Бранко 1305/06. године. Челници који су боравили на
владаревом двору обављали су заштиту црквених поседа од злоупотребе властеле.
Због тога се често јављају у улози судија у споровима између цркава и властеле. Цар
Стефан Душан је у том својству слао челника Бранила (1347) и челника Ђурицу
(1350) да изврше разграничење на спорним црквеним поседима. Како је у ово доба
могло бити и више челника једном од њих је додељивана титула великог челника,
обично оном који се налазио у непосредној владаревој близини. Након распада
Српског царства челници се јављају и на дворовима обласних господара.
Забележене су личности са овом титулом на двору царице Јелене у Серу, на
поседима браће Драгаш, у областима Лазаревића и Бранковића, а потом и у Српској
деспотивини све до њеног коначног пада под османску власт.

Најнижу категорију челника чинили су старешине пастира и коњушара. Они нису иста
категорија становништва каo примићури, катунари и влашки кнезови. Коњушки
челник или челник над коњима био је на неком властелинству обично неки
властеличић који је познавао узгој коња. О овцама владара, обласних господара или
властелина бринуо се челник пастира. Господари великих стада одређивали су по
сопственој вољи ко ће бити на челу пастира који чувају њихова велика стада.

[Ometač]

У служби црквених властелинстава

Познати су и челници који су служили појединим манастирима или епископијама.
Краљ Стефан Дечански је током оснивања Дечана и утврђивања манастирског
властелинства манастиру доделио и челника Радана, по свој прилици једног ситнијег
властелина. За своју верну службу Радан је добио баштину коју су чинили
разноврсни земљопоседи. Он се бринуо о заштити манастира и његових добара. У
хијерархији на манастирском властелинству он се спомиње одмах после игумана.
Командовао је једним оружаним одредом и уживао је велики углед међу
световњацима на властелинству. Такође је сматран и за старешину манастирских
придвораца из села Дечана. Царица Јелена је у Дечанима као челника поставила
извесног Ивоја. Она је то урадила или у својству ктитора или у својству обласног
господара након повлачења из Сера 1365. године. Ивоје је злоупотребио указано му
поверење па се исувише осамосталио понашајући се као господар Дечанског
властелинства. Забележен је и челник при католичком самостану на Мљету. И овде је
челник био најугледнији световњак који је живео на манастирским поседима. Сматра
се да се појава овог челника може објаснити тиме што се Мљет налазио под
врховном влашћу Немањића који су даровали земљопоседе самостану па су можда и
утицали на организацију властелинства у самостану Свете Марије на Мљету.

Интересе Зетске митрополије у првој половини 15. века заступао је челник. Он је
сматрао митрополитовим службеником и био је овлашћен да издаје јавноправне
исправе приликом куповине и продаје земљишта чији је феудални господар
Митрополија. У питању је митрополитов челник Богдан који је био познавалац
земљишних односа, канцеларијске праксе и правних норми. Располажући оваквим
знањима челник Богдан је био сличан челницима на дворовима српских владара и
обласних господара који су такође често имали задатак да се баве земљишним
односима. У 146. члану Душановог законика прописано је да манастирски челници
(вероватно и митрополијски челници) припадају општој категорији владалаца који су
имали, поред осталих, и задатак да на својим поседима прогоне разбојнике и лопове.