Српске средњевековне титуле и звања

[Ometač]

историјска библиотека

СРПСКЕ СРЕДЊОВЕКОВНЕ ТИТУЛЕ И ЗВАЊА


•Велики жупан
•Велики челник
•Властеличићи
•Двородржица
•Дворски кнез
•Жупан
•Земаљски кнез у средњовековној Србији
•Кесар у средњовековној Србији
•Кефалија у средњовековној Србији
•Крајишки војвода
•Крајишник властелин
•Логотет у средњовековној Србији
•Млaди краљ
•Пехарник
•Савладар у средњовековној Србији
•Ставилац
•Челник

[Ometač]

Велики жупан

Велики жупан је била титула коју су носили српски владари у 11. и 12. веку. У
грчким изворима помиње се као архижупан а у латинским мегајупанус (лат.
megajupanus).

Иако Ана Комнина (11. век) не наводи титулу српског владара Вукана, ипак се може
закључити да је он носио ову титулу. Ана Комнина тврди да су му жупани подређени.
Титула великог жупана је настала од титуле жупана која је још од 8. века присутна
међу многим Словенима. Летопис попа Дукљанина описује настанак титуле великог
жупана међу Србима. Наиме, после погибије Часлава, Тихомир се прогласио великим
жупаном јер је владао другим жупанима и зато што наводно није имао храбрости да
узме краљевску или банску титулу. Вероватније је да су поједини жупани успели да
се у једном тренутку уздигну изнад других, те су стога и променили титулу. Ову
титулу носили су готово искључиво владари. Само је Вакхин, заповедник угарских
помоћних трупа у рату Србије и Византије (око 1150), забележен са овом титулом а
није познато да је био владар. У симболици власти великих жупана постоје бројне
недоследности. Немања се потписује печатом који је по форми исти као печат
византијских чиновника само што је златан, а његове повеље се у изворима називају
исто као и повеље византијских царева — хрисовуље.

Када је Стефан Немањић постао краљ 1217. године, титула великог жупана губи на
значају мада је и даље наставила да постоји. Великаш Драгаш носио је ову титулу у
време краља Милутина. Исту титулу носио је Алтоман Воjиновић и Андрија Гропа,
који се у области Охрида осамосталио након Маричке битке.

[Ometač]

Велики челник

Велики челник је била једна од титула на двору српских средњовековних владара.
Титула велики челник свакако је била начин да се једна личност истакне у односу на
остале челнике, а добијао ју је вероватно челник који јој је био у владаревој близини.

Не зна се када је ова титула уведена а први по имену познати велики челник био је
Јован Оливер који је служио на двору српског краља Стефана Душана (касније ће
Јован Оливер носити титуле великог слуге, великог војводе и у време Царства
деспота). Након Јована Оливера, такође у служби краља Душана, са овом титулом
јавља се Димитрије који је био господара жупа Дабра, Дрине и Гацка. На дворовима
царева Душана и Уроша не јавља се титула великог челника што не значи да није и
постојала али што указује да јој је, у новим приликама, опао значај. На двору царице
Јелене у Серу служио је велики челник Радослав Повик који је истовремено (1365)
био и кефалија Сера.

Након распада Српског царства титула великог челника се привремено гаси да би
била обновљена након што је кнез Стефан Лазаревић добио титулу деспота. Први
велики челник у служби српског деспота био је Вук Кувет (1403—1404). Године
1405. титула великог челника припала је Хребељану. До смрти деспота Стефана
Лазаревића не помињу се достојанственици са овом титулом али се спомиње челник
Радич 1413. године, који је био једна од најзначајнијих личности у српској политици
свога времена.

[Ometač]

Од 1429. године он се спомиње са титулом великог челника. Касније се у исправама
јавља наизменично са титулама челника и великог челника. Према једној титулатири
великог челника Радича српска држава је могла имати само једну личност са овом
титулом. Након Радича ову титулу понео је Михаило Анђеловић, рођени брат турског
великог везира Махмуда Анђеловића. Михаило Анђеловић имао је успешну политичку
каријеру у Српској деспотовини. Након титуле великог челника носио је титулу
великог војводе а након смрти деспота Лазара Бранковића 1458. постао је члан
намесништва и покушао да уз помоћ Турака постане српски деспот у чему није успео.
Последњи велики челник по свој прилици је био Ђурађ Големовић који је био
лојалан породици Бранковића. Он се спомиње и са титулом судија господина
деспота.

Странци су, у латинским исправама, српског великог челника звали comes palatinus
изједначавајући га за носиоцем ове титуле на угарском двору. Сличност између ових
титула вероватно је потицала и отуда што је двор српског деспота био под великим
утицајем угарског двора. Велики челник је пре свега замењивао владара у вођењу
цивилних послова као што су суђења и дипломатски преговори а само изузетно он је
деспота замењивао у војним пословима. Пошто је боравио на двору он је бринуо о
владаревој личној безбедности као и о безбедности његове имовине. Потчињен му је
вероватно био и део дворског особља. За време српских деспота у хијерархији
звања и титула виши ранг од њега имао је само велики војвода, осим на самом
почетку владавине деспота Стефана Лазаревића када је испред њега био и велики
логотет који је касније пао на четврто место. Вероватно после реформи државне
управе деспота Стефана Лазаревића а сигурно за време владавине деспота Ђурђа
Бранковића великом челнику припадало је увек друго место у централној државној
управи.

[Ometač]

Властеличићи

Властеличићи су били ниже племство у средњовековној Србији и Босни. Реч је
деминутив од речи властела (Теодор Тарановски) односно означава, према
Константину Јиречеку, сина малог властелина. Владари средњовековне Србије и
Босне понекад су називали племство Дубровачке републике властеличићима али су
их далеко чешће означавали као властелу док су Дубровчани своје племство звали
властеличићи.

Реч властеличић углавном је коришћена у различитим исправама тако да није постала
општеприхваћен термин у српском језику. Ова реч се не јавља у делима старе српске
књижевности. Властеличићи се први пут помињу у једној повељи краља Драгутина. У
овом случају реч је употребљена да означи дубровачке трговце али је значајно да је
термин потекао из канцеларије Немањића. Није било доследности у употреби овог
термина када су њиме означавани Дубровчани.

Као друштвени слој, властеличићи су установљени Душановим закоником. Према
одредбама овог законика властеличићи су се налазили између велике властеле и
себара. Подале друштва на велику властелу, средње људе и себре из доба краља
Милутина потврђена је 152. чланом Душановог законика.

[Ometač]

Властеличићи су припадали средњим људима. Њихов правни положај није се
разликовао од правног положаја властеле на шта указују 39, 55, 75, 142, 144. и 173.
члан Душановог законика. За исте преступе исте казне су санкционисане и за
припаднике велике властеле и за властеличиће. Изузетак представља 50. члан
Законика којим се регулише прекршај који би учинили властелин и властеличић један
другом и где су теже казне прописане за властеличића.

Властеличићи су поседовали села са свим правинама. Стефан Душан је на пример
манастиру Светих Арханђела код Призрена приложио властеличића царства ми
Новака Пецију заједно са свим његовим поседима. У већем броју повеља царева
Стефана Душана и Стефана Уроша властеличићима су давани различити поседи.

[Ometač]

У држави Немањића властеличићи су потицали из друштвеног слоја војника односно
малих бољара као и из нижег племства у новоосвојеним крајевима. Властеличићи су
припадали различитим етничким скупинама.

Од крунисања Твртка I Котроманића за краља 1377. године назив властеличића
усталио се и у средњовековној Босни а преко Босне доспео је у Пољички статут.
Друштвену подлогу властеле и властеличића у средњовековној Босни чинили су
баштићи и дедићи односно сви они који су поседовали своју земљу.

Није могуће прецизно утврдити колико је бројност властеличића у односу на број
властеле. Константин Јиречек је претпоставио да су властеличићи били многобројни.
Истраживања Михаила Динића о хумско-требињској властели потврдила су, на овој
ограниченој територији, Јиречекову претпоставку.

[Ometač]

Двородржица

Двородржица је у средњовековној Србији био управник владаревог двора.
Константин Јиречек сматра да ова титула одговара византијској титули
палатофилакса. Јавља се у време распада Српско царства али не на двору цара
Стефана Уроша већ на дворовима обласних господара.

Господар Канине и Валоне Александар уредио је свој двор по узору на двор
Немањића па се окружио личностима са различитим дворским и војним титулама.
Дворске послове на његовом двору обављали су двородржица Рајче и ставилац Ујђа.
Званичник са титулом двородржице постојао је и на двору деспота Јована Угљеше
али његово име није сачувано. Двородржице су на својим дворовима имали и
Балшићи и Лазаревићи. Лазаревиће је служио двородржица Радивој који се у
разрешници рачуна Марину Лебровићу бележи као један од милосника. У Поменику
цркве Богородице Љевишке у Призрену који је састављен између 1436. и 1453.
помиње се двородржица Новак. Претпоставља се да је двородржица Новак био у
служби Вука Бранковића. Ђурђа Црнојевића, господара Зете, служио је двородржица
Радосав Јунаковић.

Дужности двородржице нису у појединостима познате али се претпоставља да је он
управљао свим пословима на двору и људима у непосредној дворској служби
владара и обласних господара. Понекад је иступао као представник централне
управе када је обављао дужност милосника. Радивоје, двородржица Лазареића,
јавља се у улози милосника а Радосав Јунаковић, двородржица Ђурђа Црнојевића
имао је функцију пристава. С обзиром да је у документима забележено да се
двородржицама забрањује управљање манастирским имањима њихове надлежности
нису биле везане само за најближу дворску околину.

[Ometač]

Дворски кнез

Дворски кнез или краће дворски била је дворска титула у средњовековној Босни која
се јавља након проглашења бана Твртка I Котроманића за краља Срба и Босне. на
Твртковом двору ову титулу је носио Вукосав Стефковић. Иако је на босанском двору
након Твртковог краљевског крунисања уведено више титула по узору на двор
Немањића, титула дворског кнеза је изворна титула особена за босански двор.

На двору краља Стефана Дабише титулу дворског кнеза носили су Гојан Драгославић,
Драгић Хрватинић, протовестијар Жоре и Станац Пркушић. За време краља Остоје
исту титулу носе Стипан Хлапнић и Стипан Остојић. Ова титула постојала је и на
двору краља Твртка II и њу је тада носио Владислав, син војводе Павла Клешића.
Такође је постојала истовремено и титула палатина коју је носио Твртко Боровинић.
Титула палатина није исто што и дворски кнез — палатин је титула која ј епостојала
и на дворовима обласних господара када су се почели осамостаљивати у односу на
централну власт.

Титуле дворски и кнез дуго су биле одвојене. Властелин који је напредовао у
дворској хијерархији носио је титулу кнеза пре него што је доспео на двор и постао
дворски кнез. Веома распрострањена титула кнеза била је наследна, док су титулу
дворски додељивали владари, а након њих и обласни господари.

[Ometač]

Жупан

Жупан је титула најранијих представника власти код Срба а почев од јачања Србије и једна од властлинских титула. Титула потиче још из времана досељавања на Балканско полуострво.

Етимологија и распрострањеност

Постоје два тумачења о пореклу ове речи. По првом, реч жупан потиче из аварског
(алтајског језика и одатле су је преузели сви Словени са подручја Аварског каганата.
Друго тумачење је да потиче од индоевропског корена од кога потиче и реч жупа.
Титула жупан појављује се на широком словенском простору код Западних и Јужних
Словена, Бугара, Угара и Румуна са различитм значајем. Само код Срба се особа са
жупанском титулом уздигла до положаја владара.

[Ometač]

Употреба

Према наводима Константина Порфирогенита у спису О управљању царством (De
administrando imperio), Срби, Хрвати и други Словени у залеђу Далмације
(византијске теме) немају архонте већ само старце жупане. У првим српским
државама средином 9. века жупани су били господари већих области. Захваљујући
везама са главном владарском кућом жупани су постали самостални управитељи у
својим областима. На пример, као важни представници народа, жупани су 920. годие
били позвани да из бугарског заточеништва преузму српског владара. Од средине 12.
века српски владар носи титулу великог жупана све до крунисања Стефана
Првовенчаног за краља 1217. године. Титулу жупана су од тада носили бројни
чланови властелинских породица, сродници владајуће династије, локална властела и
моћни обласни господари.

Као и владари, и жупани су били ктитори значајних манастира и цркава у којима су
сачуване њихове ликовне представе. Тако је сачувана породична поворка жупана
Петра Брајана, ктитора Беле цркве Каранске (1340—1342) где је локални велможа
приказан у раскошном, помодном руху, и ктиторска композиција у манастиру
Добруну из 1343. године где су приказани жупан Прибил, зет протовестијара Стана и
његови синови жупан Стефан и велики жупан Петар. Алтоман, син војводе Војина
носио је титулу великог жупана, а његов син Никола Алтомановић, који је управљао
великом облашћу, носио је жупанску титулу. Жупани у залеђу Дубровника који су
често наносили штету дубровачким трговцима, обављали су локалне управне и
судске функције. У грчким земљама које су прикључене српској држави за време
цара Душана међу жупанима се издвајају они који су вршили управну службу у
градски насељима. То су жупани у служби кефалија које спомиње хрисовуља цара
Стефана Душана манастиру Ватопеду из 1346. године. У овом случају се примећује
сједињавање грчких и српских управних традиција.

Титула жупана одржала се код Срба све до друге половине 15. века. Турски попис
Херцеговине из 1476. године бележи појединце као жупане који су били одговорни
за убирање пореза у ситној стоци у већем броју села, а подручје њихове управе
називало се жупанлук.

[Ometač]

Земаљски кнез у средњовековној Србији

Земаљски кнез је у средњовековној српској држави био највиши представник
локалне управе. Реч кнез је веома старог порекла — у свим словенским језицима
означавала је старешину или поглавара. Код Срба у раном средњем веку, то је била
владарска титула и као таква најдуже се одржала у Приморју. У Рашкој је од 11. века
владарска титула велики жупан. У 13. и 14. веку титула кнеза имала је разна
значења. Постојали су кнезови влаха, кнезови градова и земаљски кнезови. У
земаљске кнезове спадали су и велики кнезови. Ову титулу, као и територију којом је
земаљски кнез управљао додељивао је владар. Сматра се да је титула била
доживотна али не и наследна. Обично би владар исту титулу доделио синовима или
браћи. Титулу великог кнеза носили су господари удеоних кнежевина. За време
краља Милутина кнежевску титулу су могли да носе управници појединих области
попут кнеза Илије који је управљао Зетом, док од времена Уроша I ова титула се не
помиње. За време Стефана Душана ова титула је поново у употреби, и тада су је
носили поједини представници најистакнутије властеле у српским земљама Српског
царства, за разлику од грчких земаља где су српски владари додељивали и високе
византијске титуле. Титулу великог кнеза носио је Војислав Војиновић, а кнежевску
Лазар Хребељановић који је временом постао и најмоћнији српски великаш, па је
тако и кнежевска титула постала владарско обележје.

[Ometač]

Земаљски кнез у 12. и 13. веку

У изворима на старосрпском језику реч кнез јавља се од 12 века. Кнезови земаљски
помињу се у саставу државног сабора на коме jе Стефан Немања обзнанио своју намеру
да абдицира и да се замонаши. Као учесници сабора наводе се велики жупан Немања,
његова супруга Ана и синови Вукан и Стефан, представници цркве а међу њима је
најистакнутији био епископ Калиник. Потом су долазили представници делом, кнезови
земаљски, војводе и војници. Сви су они били део племства. Представници делом су
чланови централне државне управе, казнаци и тепчије. Кнезови земље су представници
локалне управе у провинцији односно по средњовековној терминологији у земљи.
Кнезови земаљски се помињу и поводом бекства Растка Немањића у Свету гору. У
потрагу за њим Стефан Немања шаље своје велможе и кнезове своје.

[Ometač]

Удеони кнез

У 12. веку у Србији су постојали удеони кнежеви који су били владареви блиски
рођаци и који су добијали део владареве теориторије на управу. Удеони кнез није
могао да самостално, без консултација са владаром, учествује у доношењу важних
одлука ни на сопственом управном подручју ни у односима са другим владарима и
државама. Први познати удеони кнез био је Деса, најмлађи брат великог жупана
Уроша II. Деса је око 1130. или 1131. завладао Хумском земљом. Власт је касније
проширио на Травунију и Дукљу. Када је велики жупан постао Тихомир, његова
браћа су добили удеоне кнежевине. Страцимир је добио крајеве око Западне Мораве.
Мирослав је добио Захумље, а Стефан Немања жупе Топлица, Ибар, Расина и Реке.
После сукоба са браћом као победник је изашао Стефан Немања. Тихомир је страдао
у сукобу, Стефан Немања је постао велики жупан, а остала браћа су задржала
управљање појединим областима.

Мирослав је владао Хумском земљом. Носио је титулу кнеза, а потписивао се и као
кнез хумски. Учествовао је заједно са братом у појединим важним државним
пословима. После Мирослава на кратко је Хумском земљом управљао Растко
Немањић, а у 13. веку потомци кнеза Мирослава носили су титулу великог кнеза.

Друга значајна удеона кнежевина била је Дукља са Требињем коју је Немања предао
на управу своме сину Вукану. Удеони кнежеви су у својим областима имали велика
административна права, издавали су посебне исправе, а по свој прилици могли су да
воде део послова са другим државама. Јачање краљевске власти у првој половини
13. века водило је постепеном слабљењу позиције удеоних кнежева што је посебно
дошло до изражаја за време владавине Стефана Уроша I када се некада значајни
положаји удеоних кнежева своде на локалну властелу.

[Ometač]

Земаљски кнез у 14. веку

Од времена владавине краља Уроша I титула великог кнеза се не јавља што се доводи
у вези са променама у државној управи за време овог владара. Титула кнеза је ипак
опстала и носе је поједини намесници српских владара. Краљ Милутин је на место
управника у Зети поставио кнеза Илију након сукоба са својим сином Стефаном. У
дубровачким актима Илија је 1318. године споменут као кнез, а затим 1321. као
кефалија у Зети. Кнез Илија није био удеони кнез. У време краља Стефана Дечанског
(1321—1331) као његов велможа познат је кнез Балдовин у Врању, који је био
ктитор цркве светог Николе у Врању, а као његов наследник забележен је кнез
Миљушат.

Од царског крунисања Стефана Душана 1346. године српски владари почињу да
додељују висока византијска достојанства деспота, кесара и севастократора. Ове
титуле додељиване су властели у грчким земљама Српског царства док су титуле
кнеза и жупана и даље додељиване властели у српким земљама. Изузетак је био
деспот Иваниш о коме се мало зна. Намесници у српским земљама добили су високе
титуле великог жупана и великог кнеза и управљали су пространим територијама.
Титулу великог жупана Душан је доделио Алтоману, брату будућег кнеза Војислава
Војиновића. Са титулом великог кнеза спомиње се Вратко, отац кнегиње Милице,
који се са овом титулом у изворима први пут јавља 1352. године, а запамћен је и као
велики кнез иако се та титула не јавља у савременим изворима. За време цара
Стефана Душана титулу кнеза добио је Војислав Војиновић, који се 1350. године
јавља као ставилац на Душановом двору. Као хумски кнез помиње се и Војислав
Војиновић током сукоба са Дубровником 1359. године када истиче своје претензије
на Стонски рат. Са титулом кнеза забележен је у повељи којом се потврђено
склапање мира у Оногошту 22. августа 1362. године. Вероватно је као представник
крупне Душанове властеле кнежевску титулу добио и Паскач о коме је сачувано мало
података. Његов портрет из манастира Светог Николе у Псачи где је насликан заједно
са другим ктитором севастократором Влатком указује да су носиоци титуле кнеза
имали у време цара Стефана Уроша (1355—1371) ранг једнак рангу севастократора.
Лазар, син логотета и великог слуге Прибца, јавља се први пут са титулом кнеза
1371. године, а током своје службе на двору цара Уроша носио је титулу ставиоца.
Он је после смрти кнеза Војислава Војиновића и кнеза Вратка био једини носилац
кнежевске титуле, а његовим успоном она добија значење владарске титуле.

[Ometač]

Кесар у средњовековној Србији

Кесар је титула у средњовековној српској држави преузета из Византије и која се
јавља након крунисања краља Стефана Душана за цара 1346. године.

Ова титула потиче још из римских времена и од тада налази се у врху хијерархије
тутула у царству Ромеја. Убрајала се у такозвана царска достојанства а њени
носиоци су у документима имали право да користе формулу царство ми. Током
византијске историје увођењем титула севастократора и деспота 1081. односно 1163.
године титула кесара је потиснута на лествици достојанствава. Спољна обележја
носиоца ове тутуле мењала су се током њене дуге историје али је најзначајнија
инсигнија био кесарски венац. Титулу је додељивао искључиво цар а није била
повезана ни са каквом одређеном дужношћу у управном или војном апарату.

Српски владари су поштовали правило да ову титулу додељује само владајући цар па
се она јавља тек од времена крунисања Стефана Душана за цара. За време владавине
цара Душана титулу кесара су добили Гргур Голубић, Прељуб, истакнути војсковођа
и царев намесник у Тесалији (1348—1356) а вероватно и Војихна, господар града
Драме и околине. За време владавине цара Стефана Уроша (1355—1371) ову титулу
су носили великаш Новак, који је споменут на натпису цркве Богородице у Малом
граду на Преспи, као и Угљења, син севастократора Влатка који је као кесар поменут
још и почетком 15. века. Као ни у Византији титула кесара ни у средњовековној
Србији није повезивана са неким одређеним дужностима већ су је добијали истакнуте
личности и поверљиви људи српског цара.

[Ometač]

Кефалија у средњовековној Србији

Кефалије су у средњовековној Србији били највиши представници локалне власти у
граду и околини. Теодор Тарановски је његов положај дефинисао као владаочевог
делегата и оличење административне власти док Љубомир Максимовић сматра да је
пре свега у питању царев (владарев) опуномоћеник. Tитула и установа кефалије је у
Србију пренета из Византије. Преузимање није било последица неке смишљење
административне реформе већ је било последица затеченог стања у областима које је
краљ Mилутин освојио од Византије. У крајевима које је Милутин освојио кефалије су
задржале оне дужности и овлашћења које су имале и за време византијске власти.

Развој институције

Као цареви опуномоћеници, кефалије су били управници појединих градова или
области. У зависности од величине области којом су управљали, делили су се на
опште и локалне кефалије. Опште кефалије су управљале пространијим областима
док су локалне кефалије управљале мањим областима у околини једног или два
градска насеља као и самим градским насељем.

[Ometač]

Освајањем византијских територија за време владавине Стефана Душана углавном је
преузиман византијски управни систем тих територија, с тим што су српски владари
постављали своје поверљиве личности на истакнуте положаје, и то чешће Србе него
Грке. Душанов кефалија Рајко службовао је у Трилису и Вронту, кефалија Владоје у
Пологу, Милош у Прилепу, а слично је било и у другим областима јужно од Скопља.
Изгледа да су за време краља Милутина прво прихваћени опште кефалије за скопску
област и Зету док је до прихватања локалних кефалија дошло нешто касније. Зетски
кефалија Илија вршио је своју службу пред крај живота краља Милутина 1321.
године).

До велике прекретнице у развоју локалне управе дошло је за време Стефана Душана
и то пре свега у оном периоду када се припремао за царско крунисање. (четрдесетих
година 14. века). Пре доношења првог дела Душановог законика (1349) титула
локалних кефалија била је широко распрострањена а Закоником је само
санкционисана. Положај кефалије у Српском царству био је сличан положају
кефалије у Византији. Установа кефалије брзо се проширила на западне крајеве
српске државе до Конавла и Требиња, као и на север до Рудника. Ипак територије
под надлежности кефалија нису равномерно покривале територију српске државе.
Њих је више било у новоосвојеним него у матичним српским земљама. Разлог за то је
што се кефалија пре свега појављује у развијеним урбаним срединама, градским и
рударским насељима са околином, као и у мешовитим жупама које намају само једног
власника. Тамо где постоји један господар жупе (а таквих територија је пре свега
било у старим српским земљама) није било места за кефалију.

[Ometač]

Положај и надлежности

Кефалије је постављао српски владар (краљ или цар) а касније и обласни господари.
Исправе којима је вршено њихово постављање и оповезивање нису сачувана али су
свакако постојале. Кефалија је, као најистакнутији представник локалне управе, био
непосредно потчињен владару. Нема података о томе да су кефалије биле подређене
неком представнику централне власти осим владару. На својим положајима кефалије
су остајале две—три или 4 до 6 година што је зависило од политичке стабилности у
држави. Ако би на престолу дошло до промене доласком легитимног наследника
кефалија није смењиван што није био случај ако би власт једног обласног господара
на некој територији заменио други.

У подручјима где се постепено јављала власт обласних господара установа кефалија
се одржала све до пада ових области под турску власт. У држави Лазаревића је
напраотив, због њене веће територије и дуготрајнијег постојања, дошло до развоја и
реорганизације државне управе у складу са приликама које су настајале са турксим
продорима.

[Ometač]

Означавање кефалије прилагођавано је у односу на град којим је управљао па су
тако постојали кефалија руднички, кефалија призренски, кефалија врањански и
други. Понекад је кефалија добијао ближу одредницу и према жупи или земљи па се
јављају кефалија полошки и кефалија Конавала и сл. Војне надлежности кефалија
нису ближе познате јер су ове делатности вероватно биле уређене војничким
законом. Пошто је сваки град представљао и утврђење кефалија је вероватно био
заповедник тврђаве и војне посаде у њој. Само у највећим градским утврђењима
постојао је посба кулски кефалија, поред градског кефалије. Сваки од њих био је
непосредно потчињен владару. Кефалија је водио рачуна о уредном одржавању
утврђења и о редовном вршењу стражарске службе односно о спровођењу обавеза
градозиданија и градобљуденија. У мирним временима обавезу градобљуденија
обављала је стална градска посада док су за време ратних опасности у њој
учествовали и обични грађани. Кефалија се бринуо и о издржавању градских
стражара. Био је дужан да организује преношење владаревих ствари преко градске
територије (обавеза понос) као и да пружи неопходну помоћ приликом пребацивања
већих војних јединица. У случајевима кефалија који су управљали пограничним
областима у случају рата они су први отпочињали ратна дејства упадањем на
непријатељску територију а такође су се посредством кефалије обављале акције у
вези са склапањем мира и примирја. Укупно гледано војне обавезе кефалија нису
биле прешироке али су се сигурно уклапале у целокупан војни систем
средњовековне Србије.