Sastavi iz srpskog jezika - osnovna Å¡kola, od V do VIII

[kojica]

ХУМОÐ*ИСТИЧКИРœ ПЕÐ*ОМ О...

Зрењанин је мали град, а некада велик и богат, највише људима и фабрикама. Био
је град са највише фабрика у земљи: фабрика меса ''Бек'', фабрика
хлеба ''Житопродукт '', фабрика млека ''Млекопродук� ��'', фабрика чарапа ''Ударник'',
фабрика шешира ''Бегеј'', фабрика лекова ''Југоремедиј� �'', фабрика
тепиха ''Пролетер'',
бродоградили ште ''Бегеј'', ''Скробара'', ''Ипок'', ''Дијамант'', ''Ð*адијатор''... Чудно је
где су се све те фабрике изгубиле, нестале, избрисале са карте овог града. Где су
сви ти вредни људи који су створили и изградили све те фабрике? Какве су
њихове судбине? У њихове животе ушла је несигурност, страх од најављених
отказа, неизвесност... Шта се то дешава у свету одраслих? Да ли је могуће да у
овом граду ништа не успева? Протеклих недеља бомбардовани смо информација� �а
о светској финансијској кризи. Да ли то значи да ће бити још горе и теже? Може
ли горе? Фабрика тепиха, некад оличење једног великог и успешног гиганта,
нестала је у трави и растињу... Која иронија да на Данима пива нема нашег
зрењанинског, некада у свету добро познатог по квалитету. Фабрика продата,
радници на улици. Да ли ти радници имају децу, како живе? Да ли је неко мислио
када ју је продавао? Да ли ће ''НИС'' добити битку коју води против продаје? Да ли
овај град нема потенцијала за развој или не постоје кадрови за то? Често ми се
чини да је исувише сив и тмуран. Нема радости. Где је енергија која би требало да
тресе овај град? Жао ми је. Волим овај град, али као да нам се не да. Ако су се
све ове фабрике продале и пропале, да ли ће се то десити и са нама? Да ли ћемо
се и ми продати за неку малу суму новца? Да ли је баш све на продају?


Маркo Малушић

LEKTIRE

[kojica]

Drugarstvo na delu
* takav treba biti *


U četvrtom odeljenju sedmog razreda ima jedna devojčica koja je prošle godine operisala
kičmu.Bilo joj je vrlo teško jer ju je posle operacije kičma strašno bolela.
Išla je na vežbe i mnogo puta izostajala sa časova a sav taj trud nije bio od koristi- kičma se
nije ispravljala. Sve do jednog dana kada je tužna došla u školu .Svi su je odjednom spopali i
pitali je šta joj je, a ona tužna odgovarila da mora na vrlo tešku operaciju kičme .
Svi su se snuždili i rekli kako im je žao.Kada je otišla na operaciju svi su mislili na nju.Čim je
završila sa operacijom njena mama je javila da je Jovana dobro i da joj je uspela operacija.
Pošto se operisala na jednoj beogradskoj klinici, sa njenom mamom u posetu je išla jedna
devojčica iz njenog odeljenja,u ime celog odeljenja. Dok je ona boravila u bolnici, njeno odeljenje
i njena razredna su smišljali šta da joj poklone za dobrodošlicu. Ubrzo su se složili da to
bude mp4- player za slušanje muzike kad joj bude dosadno i čestitku na kojoj se celo odeljenje
uključujući i razrednu potpisalo.Dan kada je došla u školu svi su nestrpljivo čekali.
Onog dana kada se Jovana pojavila u školi, svi su skočili i jako se obradovali Prepričavala im
je šta se sve desilo a oni su je pažljivo slušali. Kada je završila, svi su rekli da im je drago što
se konačno vratila.Ona je mnogo propustila a njeno odeljenje je njoj samo pomoglo da to prevaziđe.
Pošto su znali da je operisala kičmu, svi u razredu su je pazili.Nosili su joj stvari, pomagali joj
oko domaćeg, kupovali joj užinu, ali i nastavnici su takođe nju pazili- nisu je terali da uči ono
sto su već učili nego su je pustili da nastavi da uči ono što budu novo radili.
Pošto su njeni drugari bili nenasilni i pomogli joj oko teške operacije ispali su dobri i plemeniti.
Tako da je pouka ovog svega da onima kojima nešto nedostaje treba priušiti svu pomoć i
pažnju.

Jovana Stanković VII-4
Jovana Kitić VII-4
Jovana Bakoč VII-1

[kojica]

Шта ми је Никола Тесла шапнуо на уво

Никола Тесала, један од највећих умова људске цивилизације ,
био је тема о којој је требало писати.
Отишла сам у библиотеку и пронашла књиге, енциклопедиј� �µ са
занимљивим сликама. Стекла сам утисак да је свака слика и
свако слово пријало. Онда је дошао он, Никола Тесла, и тихо ми
причао о својој прошлости. Ð*одом је из села Смиљане, крај
Госпића. Лика, лепа, кршевита и моћна, нико није предвидео да
ће се баш ту у честитој свештеничкој породици родити дете по
имену Никола. И док су сви његови вршњаци играли разне игре,
Николина размишљања су ишла у сасвим другом правцу. Волео
је да опажа све појаве и промене у природи, да размишља о томе
зашто се на небу појави муња, па се онда чује ударац грома,
колико снаге у себи носи река, по ком принципу ради воденица.
Временом је у њему расла радозналост и полако га уводила у
свет науке. Једног дана, док је Никола мазио мачку, открио је
појаву ÐµÐ»ÐµÐºÑ‚Ñ€Ð¸Ñ†Ð¸Ñ‚ÐµÑ ‚а. После завршене основне школе немачког
у Смиљану, студирао је у Паризу, радио у својој лабораториј� � у
Њујорку. Његови експерименти су били нешто ново за науку тог
времена.
Иако је био светски славан и познат научник, ипак је старост
дочекао сам. Много је волео своју домовину, а урна са његовим
пепелом чува се у Музеју Николе Тесле у Београду.


Ирина Брезница V1

[kojica]

Моја идеја да променим
Србију

Имам много добрих пријатеља и рођака у иностранств� �. Они воле да дођу код
нас у Србију, као што и ми волимо да одемо код њих.
Наша мала, али лепа Србија је по мени најлепша, јер живим у њој, у њој сам
стекла јако добре људе и најбоље је познајем.Али бих ипак нешто
променила. Мислим да није у реду да пола Србије буде незапослено,т о није
лепо, већ јако тужно. Неки људи не знају шта ће од новца, а неки немају ни
динар и спавају по улицама. Зашто нико ништа не предузима?! Зато што мисле
само на себе! То ми се уопште не свиђа,волела бих да једнога дана сви
буду запослени, и да раде посао за који су способни.Тако� �’е је Србија јако
загађена и због тога ми се не свића,али за то су криви људи. Кад би све отпатке
бацали где им је место, наша држава би била још лепша и уреднија. Искрено се
надам да ћемо једнога дана са поносом моћи другима да испричамо много
лепих ствари и речи о нашој малој, али лепој Србији.
Мислим да је мало теже испунити моје жеље, али бих једног дана заиста волела
да се испуне!

Дајана Ерцег V1

[kojica]

Креативност - моја карта за будућност

Као петица у школи и мат у шаху; креативност као зебраста
стаза,коју сви лако морају проћи!
Да би опстао у животу, човек већ, па чак и од малих ногу,
размишља и планира своју прашњаву мапу будућности! Везана у
чвор само тебе чека. Прашњава?! Та чаробна прашина
представља твоју путању живота. Изгубљен путник си. Машта,
машта! Е, па то је чаробни напитак! То недостаје! Сада, када си
га попио, чвор се одвеже, а снажна соколова крила су одувала
прашину. Соко представља моју сигурност и упорност у
склапању моје мапе. Скривени драгуљи стали су на своје место.
Мисија је завршена,слаг алица је сложена!
Пуно малих делова сада је склопљено. Снажни, крилати полеће.
Шта то он носи! Сад схватам! Понео је мало чаробног праха да
подари свету!


Милица Сарић V3

[kojica]

Готово је детињство

Време је брзо пролетело, брзо је дошао и тај осми разред. Годинама смо се некако зближили и
почели да се сви заједно дружимо. Најзаним-љивији дечак у нашем разреду је Влада, увек лупи
неку глупост, па му се сви смејамо. Увек ћу се сећати мог разреда, Лазара који говори глупости
на часу, Немању како се увек јавља на часу. У наш разред дошли су и нови, а отишли су они који
су ту били од првог разреда. Највише ми недостаје Миодраг који је био веома добар друг, који ме
је увек бранио од осталих.

Веселин Дангубић VIII1

[kojica]

Доситеј нам и данас прича


Сваки народ има своје просветитеље – мудре људе, који су их
учили, да се што пре извуку из мрака, беде и примитивизма.
Такви људи су се добро наоружали знањем и поштењем, јаком
вољом и великом љубављу према свом народу.
Наш народ је имао срећу, да се и поред других добротвораца роди
и Доситеј Обрадовић, Вук Караџић и многи добри људи који су
их пажљиво слушали, учили од њих и много их уважавали.
Бесмртни Доситеј нам и данас прича. Он није поклекао духом,
када је остао сироче и, пошто му је и сам животни почетак био
трновит. У манастирима је научио како не треба радити и живети
примитивизмом. Ту је схватио да треба стећи многа знања, бити
частан и поштен, па тек онда учити друге људе.
«Духовно жедан путовао је по Аустрији, Грчкој, Молдавији,
Немачкој», богатио је своје знање. «Посматрао је живот
народних маса, проучавао је оно, што је у то доба људски ум
стварао.» Пре тога био је у Западној и Северној Далмацији.
Радио је као учитељ и зарађивао је да би могао да се даље
школује. Својим радом, лепу поруку је оставио младим
поколењима. И данас се његова прича примењује. Свако може да
дође до знања, само ако има јаку жељу.У Немачкој је студирао
филозофију, те је издавао и своја дела – своју биографију, из које
се може много научити. Жеђ за знањем, довела га је на краће
време у Лондон, Париз, Русију, а касније и Беч. И данас се његова
прича потврђује. Талентоване и младе наше људе пуштају у
напредније земље, да допуне и усаврше своје знање.
Многи су чак и бољи од неких страних стручњака. И ми смо
поносни и срећни због тога. Доситеј Обрадовић је волео свој
народ и брзо дошао у устаничку Србију, да му помогне.
Аустријанци су због тога хтели да га убију, али на нашу срећу
нису успели.
У Београду је отворио Велику школу. Желео је да се народ
просвећује. Та његова жеља је и данас много актуелна.
Био је диван, човекољубиви величанствен. Говорио је, да треба
да влада слога између православаца, католика и муслимана.
То ми се највише свиђа. Кроз његове дивне басне с поукама сви
ми учимо шта је рђаво, а шта добро код људи. Тако се учимо да
будемо часни и поштени. За нас је Доситеј Обрадовић, великан
нашег рода, чије је име уписано златним словима.


Милош Француски VIII2

[kojica]

Немиран живот Доситеја Обрадовића


Димитрије Обрадовић, у калуђерству назван Доситеј, родио се 1742. или 1743. тодине у Чакову.
Отац му се звао Ђурађ, који умре 1748. године и остави удовицу са четворо мале деце. После неколико
година, мајка му умре и Димитрије припадне свом тетку. Димитрије је ишао у основну школу, у месну
српску школу. Временом је заволео књигу и тетак је мислио да га пошаље у попове. Читање црквених
књига,житија светаца дванаестогод� �¸ÑˆÑšÐµÐ¼ дечаку заврте мозак и једном приликом хтеде са калуђером из
Дечана, да бежи у Турску, да се посвети. Његов тетак да би га задржао од тих врских фантазирања, одведе га
на занат у Темишвар. Отргнут од књига и у стварном животу, Димитрије се почео трезнити, али када се
указала прва повољна прилика стари верски занос се поново проширио и он се опет зажели да оде у
пустињаке и светитеље. И једне ноћи, кришом остави родбину у завичају и 31. јуна 1757. године покуца на
врата фрушкогорск� �г манастира Хопово. Хоповском игуману Теодору Милутиновићу се свидео бистар
дечак, који већ зна лепо да чита и узме га за свог ученика. И Димитрије се баци на читање житија, пада у
највећи верски занос, мучи своје тело као стари хришћански свеци.Године 1758. буде закалуђерен и доби
име Доситеј. Мучећи своје тело, гладујући, у силним молитвама ,он се разгласи по целој околини. Године
1758. био је у Карловцима рукоположен за ђакона.
Стални подсмеси са свих страна, низак живот манастирске братије, прозаична стварност, разбијају младом
испоснику илузије о калуђерском ÑÐ²ÐµÑ‚Ð¸Ñ‚ÐµÑ™ÑÑ‚Ð²Ñ ƒ и он почиње да сумња у оно, у шта је слепо веровао.


Ђурђица Шегуљев и Маша Стричевић, 6-1

[kojica]

Доситеј нам и данас прича


Моја школа поносно носи име нашег великана Доситеја
Обрадовића.
Многе су генерације прошле кроз ову школу и још многе ће
проћи, а он ће увек стајати достојанствено у холу наше школе и
мирно посматрати ђаке, као да хоће да им каже: «Млада је душа
подобна меком воску, у какав га калуп метнеш и салијеш, онакав
образ од њега направиш.». То добро знају наши наставници и
родитељи, па се зато труде да нас, децу и ђаке добро васпитају и
науче. То је оно што је Доситеј желео, да младе генерације стичу
нова знања, да уче и слушају старије. У своје време и сам Доситеј
је пуно учио, путовао и стицао нове пријатеље, и проширивао
духовне видике. Много је волео свој народ и желео је, да пренесе
своје знање и искуство на будућа поколења. Био је неуморан у
томе да што више види, прочита и научи. Његово искуство је
било велико и драгоцено. Доситеј је волео младе људе и зато их је
саветовао, да што више читају књиге да би стекли нова искуства.
Знао је да цени и поштује старије људе, а то је саветовао и
младима.
Пошто све то знамо о овом великом човеку, чије име носи наша
школа, треба да се тиме поносимо и прихватамо његове поруке,
које су и данас актуелне. Доситеј и данас прича тако што нам
показује пут, који треба да следимо и поштујемо његово велико
духовно богатство које нам је оставио.


Јована Којић VIII2

[kojica]

Мисли малог Доситеја


«Моја књига биће написана чисто српски, да је могу разумети
српски синови и кћери», мислио је мали Доситеј.
Доситејево право име је Димитрије. Док је био мали прочитао
је пуно књига о свецима. Желео је да завири у много
манастира и да сазна све о свецима. Димитрије није живео са
родитељима јер су умрли. У четрнаестој години са другом
бежи у манастир Хопово. Мали Доситеј желео је да постане
учитељ. Хтео је да научи много језика и да отвори прву школу.
Мисли су му лутале да постане просветитељ. Сањарио је да
иде у Грчку, Француску, Немачку, Италију. Зато радознали
Доситеј одлази у свет да усвоји нова знања. На тим
путовањима је научио неколико језика. Замишљао је себе како
предаје језике. Жудео је да уз групу истомишљеника прима
диплому министра просвете, да описмени људе и да не
отвори манастир него праву школу. Пуно прочитаних књига и
многе поуке из басни довеле су Доситеја до циља, до
остварења снова.
«Књига браћо моја, књига, а не звона и прапораца.» Овде у
Србији леже његове кости, он љуби свој род, вечан му спомен.


Дејана Гајић 5-3

[kojica]

Велики потези Доситејевог пера


Радозналог духа и жељан науке и знања, у њему се јавља жеља за путовањем, да би што више видео,
прочитао, чуо и научио, током свог дугог путовања и нових сазнања постао је писац.
Сматрао је посвету слободом. Писао је имајући на уму свој народ, његову просвету. Све што је писао,
наменио је српском народу. Својим пером је желео да нас приближи европским идејама и новим сазнањима.
Путујући често је мислио на нас младе. Из сваке његове написане басне, можемо да извучемо поуку. Својим
пером нам поручује, да морамо бити жељни нових сазнања о нама самима, као и о другима, да ће нам бити
трновит пут, али се постиже упорношћу и радом, да се ослањамо на старије, јер од њих можемо пуно да
научимо и сазнамо. Доситеј нам поручује, да је истина изнад свега : «Да је то злато ума нашега». Истине се
не треба плашити, нити поклекнути, већ се суочити са њом и истраживати је. Са сваким проблемом се
морамо суочити и бити истрајни у својим идејама. Читајући његова дела, желим да и ја путујем, истражујем
и научим од других људи.
Доситеј је својим пером учинио много за српски народ, а ми му једнино можемо захвалити, тако што ћемо
марљиво учити и тежити ка већем знању, јер смо тиме богатији и племенитији.


Теодора Цветковић 8-1

[kojica]

Хопово, духовна слика Доситеја Обрадовића


Још као ђак основне школе одао се сањарењу и верском заносу. Жеља за науком, коју је он гледао у црквеним
књигама, не оставља га ни мало, јер је то био његов животни сан из ког се никада не би пробудио.
Након што му се указала прилика, оставио је занат и родбину само да би побегао у фрушкогорск� � манастир
Хопово. То је један од најзначајниј� �¸Ñ… и најприступаÑ� �нијих фрушкогорскÐ� �Ñ… манастира. Манастир је по
архитектури, просветној улози, историји и богатим културним, верским и политичким догађајима, један од
најзначајниј� �¸Ñ… и највећих манастира у Војводини. Његова унутрашњост је испуњена прелепим
колористичк� �м решењима. Употреба злата на фрескама и обрада фигура га украшава. На сликама су
углавном насликани радници, краљеви, сцене из циклуса чуда Христових и Богородично� � акатиста,
страдање апостола и илустрације Дамаскинове химне. Сликарство се сматра конзервативн им у односу на
нови дух, који проверава на фрескама наоса и олтара. Доситеј се ту закалуђерио и почео озбиљно да мисли
на пустињачки живот,али када је боље и ближе упознао манастирски живот и калуђерско братство, видео је
да то не одговара животописима светаца и његовим илузијама. Поред тога, до руку су му дошле грађанске
књиге из којих је увидео да изван цркве постоји и друга мудрост и другачији морал, управо оно за чим је
жудео. Доситеј је имао бистар и трезвен дух, пут доброте и болећивости. Он је од обичног банатског шегрта
постао један од најпросвећен ијих људи свих времена.
После три године манастирског живота својом снажном вољом напустио је манастир, нажалост, за сва
времена и од тог тренутка настају његова непрекидна путовања.


Вујчић Андријана 8-2

[kojica]

Доситејеве басне


Свет басни створили су писци како би на што лакши начин
приказали и указали на све људске недостатке неког
народа.Униве� �залне по природи могу се анализирати у
сваком ћошку велике чудне шуме познате као свет.
Мудро смишљени јунаци,као што су комшија, брат,
познаник, председник државе, директор, наставник, учитељ,
лекар...увучен� �¸ у меке крзнене или перјане животиње меду,
зеку, гаврана, лију, вука, пса, мачку, лава... лако стижу до срца
најмлађих читалаца,којР¸Ð¼Ð° и јесу највећим делом
намењене,мада их у данашње време не би било лоше увести
као обавезну лектиру у све радне организације ,установе и
институције.Ð ˆÐ¾Ñˆ у раном детињству сусрећемо се са овом
књижевном врстом из топлих речи баке или мајке,па онда
учитељице и на самом крају наставника језика.Из генерације
у генерацију причају се увек исте,а тако различите приче о
разним људским слабостима, наравима и врлинама.Уче нас
какви бисмо требали бити и којих моралних принципа се
треба држати како би од нас ваљани људи настали.Сећа� �
се,међу првима које сам упамтио као добре биле су
Доситејеве басне.Истина,� �ије их он смишљао него само
преводио,а касније додавао наравоучениј а,која су у
појединим баснама била дужа од самих басни.Био сам много
поносан када сам схватио да је то име човека,чије име носи и
моја школа.Ð*азмишљ ао сам како је овај просветитељ и
учитељ у свету басни видео још у та старинска,не� �росвећена
времена сво то богатство мисли и умео да га препозна и
разуме,и остави нама у наследство.Б� �стар и трезвен дух, пун
доброте, Доситеја је чинио изразитим представнико м
српског народа,који је тврдо веровао у напредак и волео
науку и просвећенос� �.
По природи оптимистича� � оптимистича� � и осећајан био је
предодређен за човекољубље и толеранцију. Снажном вољом
и трезвеним разумом, непрекидно учећи и радећи, Доситеј је
од обичног банатског шегрта по стао један од
најпросвећен ијих људи свог времена.Имају ћи пред очима
слику културне заосталости свог народа и његове практичне
потребе,он се ограничио само на то да међу Србе пренесе
савремене идеје Запада,на једноставан и приступачан
начин.Никада није изгледао ни као оригинални мислилац,ни
као велики књижевник,али јесте био прави народни мудрац-
зачетник нове културе код Срба.


Станко Гагрчин 8-3, Сомбор

[kojica]

8-1


У осмом разреду смо, ближи се крај школске године. Ми
ученици имамо задатак да одаберемо којим ћемо путем у животу
одлучно корачати.
Успомене из осмог разреда дуго ће живети у нама. У току
школовања било је и лепих и ружних тренутака. У нашем
одељењу некад је тишина, а некад галама. Често се ухватимо у
дубоком размишљању шта нас чека у даљем школовању. Лако је
закључити да је осми разред најлакши, најлепши и
најзанимљиви� �˜Ð¸ јер се понавља градиво из нижих разреда. С
наставницом српског и наставницом математике вредно учимо
за пријемни испит. У њему смо сви нашли понеку симпатију.
Због заљубљивања неки су се препустили дубоком маштању, а
књига је остала у другом плану.
У овом тренутку сви наставници који врше притисак на нас да
учимо јако су нам досадни, али једног дана ћемо схватити да је
све то било за наше добро.


Горан Грчић 8-1

BIBLIOTEKA

[kojica]

Заувек 8-1


Тако су године пролазиле у дружењу, учењу, с наставницима .
Нисмо велико одељење, сви смо различити, али се добро
слажемо. Увек помажемо једни другима у невољи. Било је и
мањих свађа и несугласица, али памтићу само оне лепе тренутке,
којих има много више. Успомене из основне школе човек памти
целог живота. Године радости, смеха, дружења сваком остају у
срцу. Жао ми је што напуштам своју основну школу, али из ње
носим само лепе успомене. Пред мојом генерацијом је нов пут,
много озбиљнији и одговорнији. Надам се да ћу и њега успешно
прећи.


Ђорђе Шуваков 8-1

[kojica]

Осми један с лица и наличја


Када сам дошао на први час, био сам збуњен и погубљен. Али,
кад сам упознао своје садашње друштво, мало сам се опустио
пошто сам мислио да су ми сви прави пријатељи.
Током година, како сам одрастао, проучавао сам појединце и
схватио какви су у ствари. Неки су ме изненадили, а неки јако
разочарали. Наше одељење никад није било сложно, увек су
постојале групице или кланови. Дечаци су некако били сложнији
од девојчица, нису се растављали у групе, али нормално,
постојали су изузеци који су се издвајали. Било је пуно
љубоморе, лицемерја, лажи, дволичности...
Али, све се променило на крају осмог разреда, сви су схватили да
се можда никад више нећемо видети. Почели смо чешће да се
дружимо, да се слажемо, чак смо постали као један.


Урош Ђурђевић 8-1

LEKTIRE

[kojica]

На крају стазе дуге осам година


Пре осам година улетео сам у брзи воз који ме је водио осам година, а сада се ближи последња станица и
свако ће кренути својим путем.
На том прелепом путу било је пуно падова које ћу заборавити, али и лепих тренутака којих ћу се радо сећати.
До скоро сам желео да се школа што пре заврши, а сада желим да цела генерација падне годину. Прве две
станице овог нашег путовања провели смо у боравку и то је био стварно најбезбрижни� �˜Ð¸ део мог живота јер
је тада било највише игре и забаве у одељењу. Касније су дошле следеће две станице, трећи и четврти разред,
којих се слабо сећам. Пет и шести били су разреди када смо се сви мењали и одрастали. Када је дошла седма
станица, сви смо били другачији и понашали се као прави мали људи. У осмом разреду доживели смо
препород, нарочито сада када долази крај.
Волим сваку особу која је део нашег разреда јер смо коначно показали колико смо сложни и да можемо да
дишемо као један.


Стефан Николић 8-1

[kojica]

Збогом мојих петнаест година...

Заиста је тешко рећи: ‚‚Збогом, мојих петнаест
година!‛‛ када је толико тога обележило мој
живот и одрастање.
Прва прекретница била је када сам кренула у
први разред и упознала пријатеље који ми сваким
даном све више значе. Толико тога је у мени да
бих целом свету разгласила ко су они, ти мали
људи који су ми као браћа и сестре. Одувек сам
желела да осетим како је то када си најстарији у
школи, а сада када знам, желим да вратим време и
опет чујем како неко из даљине виче: „Први
један, у ред!” Нажалост, то није могуће, тако да
ми једино остаје да памтим насмејана лица
својих другова и другарица.
Сад када одмичу и последњи дани нашег
заједничког путовања, где на последњој станици
свако одлази својим путем, већ почињем да
осећам носталгију. Ко зна куд ће нас живот
одвести.


Олга Кошевић 8-1

[kojica]

сад идемо даље, све даље...

Пролетело је већ осам година, осам година детињства,
учења, добре забаве и дечје свађе. Чини ми се да све
лепо полако нестаје, почиње да бледи.
За ових осам година мог школовања у Основној школи
„Доситеј Обрадовић” проживела сам много тога. До
пре једно месец и по нисам ни мислила како ћу се
разићи са свима из разреда. Нисам ни примећивала да у
даљини видим крај стазе дуге осам година. Кад год
помислим на то, навиру ми сузе на очи, ипак није осам
година за бацање у воду, због тога бих јако волела да
одржим контакт са свим драгим особама из одељења.
Пре неколико дана смо се вратили са екскурзије на којој
нам је било прелепо и незаборавно. На њој сам се
зближила и са особама са којима нисам била баш у
неким пријатељским односима.
Биће ми јако тешко да сиђем са ове стазе дуге осам
година и пређем на неку нову, почнем неки нови живот
и оставим иза себе све лепе тренутке и толико драгих
бића.

Бојана Сукара 8-1

[kojica]

Посвећено 8-1

Увек су били ту за мене. И када сам била тужна, знали су
да ме насмеју и орасположе. Осми један ми је као друга
породица.
Све их много волим и тренутно не могу да замислим
живот без њих. Многи нам говоре да се више нећемо
видети, али ја мислим да то није тачно. И поред свих
својих обавеза и нове школе, мораћу да нађем места за
своје друштво. Провела сам са њима осам година и не
желим да сада престанемо да се дружимо. Често гледам
слике из нижих разреда и сећам се како нам је било,
тада ми очи буду пуне суза.
Заувек ћу свој разред носити у срцу и никада га нећу
заборавити.

Ена Зукановић 8-1